Saturday, November 23, 2024

Naučnica Džejn Gudal: Sjećam se da je moj rad tada smatran skandaloznim, a on je u stvari bio revolucionaran

Foto: The Jane Goodall Institute/Shawn Sweeney

Više od šest decenija prošlo je kako je dejm Džejn Gudal (90), revolucionarna naučnica i aktivistkinja, udobnost civilizacije zamenila terenskim radom u džunglama Tanzanije i zauvek promenila naš pogled na primate.

Autor: Nikola Dražović

Zahvaljujući njenoj istrajnosti i posvećenosti, šimpanze su u poslednjem trenutku spasene sa ruba ambisa na čijem su dnu završile hiljade ugroženih životinjskih vrsta koje je do te ivice doveo čovek. Međutim, 63 godine kasnije emisijom „Spašene šimpanze Konga sa Džejn Gudal“ koja se nedeljom od 20.50 emituje na kanalu Viasat Nature, ova strastvena ljubiteljka prirode uverava nas da je njena misija na planeti Zemlji daleko od kraja.

Kako nas podseća na to u razgovoru za Danas, čovek sa šimpanzama deli gotovo 99 odsto DNK, kao i mnogobrojne osobine, jer se pozdravljaju poljupcem, grle se i maze poput ljudi kako bi umirili jedni druge, baš kao što umeju da iskažu netrpeljivost, ali i ljubav, a ljudima sve to i dalje nije bilo dovoljno da ih stave „na nišan“.

– Danas je situacija drugačija, međutim, prostora za rad i dalje ima – poručuje na početku razgovora slavna naučnica, koja je prošle godine, dobila i svoju barbi lutku, čime je kompanija „Matel“, ostavrila višedecenijski san Gudalove da i putem najpopularnije lutke na svetu edukuje današnje devojčice, a buduće žene o tome koliko je zaštita prirode važna, ali i da sfera nauke i istraživanja nije rezervisana isključivo za muškarce.

Upravo je Džejn Gudal svojim primerom pre više od pola veka da žena može biti ravnopravna sa muškarcima, čak i u džungli.

– Nije to bilo samo pitanje ravnopravnosti muškaraca i žena, već strašnog otpora prema svemu što je u vreme kada sam pravila svoje prve korake u ovoj oblasti bilo poznato o svetu primata u akademskim krugovima. Bilo je neophodno mnogo odricanja i truda da bi se ta uverenja promenila, što i nije čudno, jer se dogme uvek najteže ruše. Sećam se da je moj rad tada smatran skandaloznim, a on je u stvari bio revolucionaran. Kada sam se vratila iz Nacionalnog parka Gombo u Tanzaniji, gde sam provela svoje prve trenutke u približavanju šimpanzama, na Univerzitet u Kembridžu sačekalo me je surovo odbacivanje svih mojih otkrića. Bilo je toliko teško da sam morala da krijem rezultate istraživanja da bih dobila šansu da nastavim sa radom. Nisam smela da im kažem da šimpanze imaju ličnost, da umeju ne samo da koriste ono što im je dostupno u prirodi kao alat, već da umeju i da prepravljaju to primitivno oruđe, kako bi lakše došle do hrane. Nisam smela da pričam o tome da šimpanze imaju umove pomoću kojih rešavaju probleme, kao ni o tome da imaju emocije – ističe naučnica koja je život posvetila tome da bude deo sveta šimpanzi i da stekne njihove poverenje do te mere da je smatraju jednom od njih.

– Naučnik u meni rodio se veoma rano. Čini mi se da sam imala četiri godine kada sam prvi put ispoljila sklonost ka istraživanju. Želela sam da otkrijem kako odakle dolaze jaja, i zbog toga sam se ušunjala u kokošinjac u nameri da posmatram kako kokoške legu jaja. Naravno, nisam primetila da su prošli sati otkako sam započela svoju misiju. Majka je u međuvremenu pozvala policiju i prijavila moj nestanak. Kada sam se vratila, nije me kaznila, već je pažljivo saslušala sva otkrića do kojih sam došla u kokošinjcu – uz smeh poručuje Džejn Gudal, dodajući da je ljubav prema džungli razvila uz filmove o Tarzanu.

– Oduvek sam bila ljubomorna na Džejn. Gledajući kao mala filmove o Tarzanu smatrala sam da je nepravedno to što je nju odabrao za svoju partnerku. Želela sam da ja budem ta koja će sa njim proživljavati sve te neverovatne avanture. Sa 10 godina već sam sanjala o tome da odem u Keniju i pišem knjige o mojim iskustvima sa safarija. Deceniju kasnije taj san mi se i ostvario kada sam napokon otišla i tamo upoznala paleontologa Luisa Likija koji je bio impresioniran mojom strašću za divlju prirodu Afrike. Uskoro mi je ponudio da sa njim radim na izučavanju šimpanzi i sve posle toga je već istorija. Bila je to moja sudbina – smatra Džejn Gudal koja uprkos svom aktivizmu ne gaji lažne nade o tome da se svet može promeniti i postati bolje mesto preko noći.

– Najvažnije što svaki čovek mora da shvati jeste da se problemi u svetu ne mogu rešiti odjednom, i zato ne treba ni da pokušava da ih reši na taj način. Ono što svako od nas može da učini jeste da se fokusira na svoj mikrosvet u kom svakodnevno funkcioniše, i da pokuša da svakog dana u onome što je u njegovoj moći napravi neku promenu na bolje. Imamo ograničeno vreme za boravak na ovoj planeti. Učinimo ga korisnim i globalnoj promeni doprinesimo tim našim svakodnevnim malim koracima da ono što ostaje iza nas za neku sledeću generaciju bude bolje. To je suština svake promene – zaključuje Gudalova otkrivši i koja ju je pojedinost u vezi šimpanzi najviše iznenadila.

– Bilo je to otkriće da su nam ovi primati slični u svakom pogledu. Izučavajući životinje uvek polazite od toga da su to neiskvarena bića kojima je priroda život trasirala instinktima. Međutim, osim osobina da vole, iskazuju nežnost, koriste um i teže ka održavanju odnosa u grupi, šimpanze su me iznenadile jednom osobinom za koju sam verovala da je imaju samo ljudi. A to je surovost. Šimpanze su u stanju da mrze, čak i da objave rat i da u razrešavanju svojih netrpeljivosti idu čak dotle da ubiju svoje protivnike ne da bi se njima prehranili kao što je to normalno u životinjskom svetu, već samo da bi ih eliminisali. Otkriće te odlike šimpanzi samo me je još više uverilo u to da su nam najbliži rođaci – ističe Džejn Gudal.

Danas

Povezane vijesti

Kako samo jedan atom može promijeniti boju perja papagaja

  Ptice su među najživopisnijim stvorenjim životinjskog carstva. Skoro sve ptice sa jarko crvenim, narandžastim i žutim perjem ili kljunovima imaju grupu pigmenata zvanih karotenoidi...

Tanja Stupar Trifunović: Ples sela i vojske

Foto: Nenad Vukosavljević

Rat osim kod psihopatskih struktura ličnosti nužno postaje i unutarnji rat i pred pojedince na ovaj ili onaj način uključene u njega nužno unosi niz preispitivanja, moralnih dilema i traumatskih iskustava. Nasilje je sveprisutno i ono u pojedinim trenucima postaje neizdrživo i preplavljujuće. Mene su u romanu više zanimali ovi unutarnji tragovi rata, nego njegova spoljna manifestacija koja je posredstvom slika bila vidljivija i prisutnija.

Popular Articles