Foto: Google
Da li da se rad uvrsti među uzročnike sreće ili nesreće, može se smatrati neizvesnim. Izvan svake je sumnje da ima mnogo takvog rada koji je bezgranično mučan a preteran rad je uvek bolan.
Međutim, ja mislim da, pod pretpostavkom da nije prekomeran, i najdosadniji rad je većini ljudi manje neprijatan od nerada. U radu se nižu svi stepeni od prostog razbijanja dosade do najdubljeg zadovoljstva, već prema prirodi posla i veštini poslenika. Najvećim delom poslovi koje ljudi uglavnom moraju da rade, nisu sami po sebi zanimljivi; ali čak i takav rad ima izvesnih velikih preimućstava. Prvo, ispunjava priličan broj časova dana bez potrebe da se ljudi snebivaju šta da rade. Prepuštena sebi šta da radi, većina ljudi je u nedoumici da smisli nešto prijatno što bi bilo vredno da se radi. I ma šta da izaberu, imaće osećanje da su mogli da izaberu nešto prijatnije. Da čovek bude sposoban da svoju dokolicu ispuni razumno najveće je dostignuće civilizacije koje je dosad vrlo malo ljudi postiglo. Povrh svega, sam izbor po sebi je mučan. Izuzev ljudi izvanredne inicijative, svima je sasvim sigurno prijatno kada se kaže da učine to i to svakog časa dana, dabogme, pod uslovom da to ne bude kazano suviše neprijazno. Većina besposlenih bogataša pati od neizrecive dosade kao cene što ne moraju baš ništa da rade. Povremeno mogu i da nađu zabavu u lovu na veliku divljač u Africi ili da lete oko sveta, ali broj takvih senzacija je ograničen, naročito posle prohujale mladosti. Saobrazno ovome, najinteligentniji bogataši rade gotovo tako predano kao da su siromasi, dok se bogate žene uglavnom zanimaju bezbrojnim tričarijama u čiju su vasionsku važnost najdublje uverene.
Pre i iznad svega, rad je dakle poželjan kao predohrana protiv dosade, jer dosada koju čovek oseća u toku nužnog i nezanimljivog posla nije ništa u poređenju s dosadom koju čovek oseća kad ne zna šta da radi s vremenom. S tim preimućstvom rada povezano je i drugo, a to je da kad dođu praznici, oni postaju daleko slađi. Pod pretpostavkom da čovek ne mora da radi težak posao koji će da mu potkopa zdravlje, on će u svom slobodnom vremenu osetiti daleko više poleta nego što bi ga mogao imati besposličar.
Drugo preimućstvo većine plaćenih i nekih neplaćenih poslova jeste što pružaju izglede i prilike za ambicije. U većini slučajeva radni uspeh se meri prihodom, i dok naš kapitalistički poredak traje, to je i neizbežno. Samo tamo gde je u pitanju najbolji rad, to pravilo prestaje da se primenjuje prirodno. Želja ljudi da povećaju svoje prihode isto tako je želja za uspehom koji znači izuzetnu udobnost koju može da da viši prihod. Ma koliko da je rad dosadan, on ipak postaje podnošljiv ako je sredstvo da se na njemu zasnuje dobar glas, bilo uopšte u velikom svetu, ili samo u svom užem krugu. Trajnost cilja na dugačku stazu je jedan od najvažnijih elemenata sreće i većina ljudi nju uglavnom postiže kroz svoj rad. U tom pogledu one žene čiji životi su ispunjeni domaćičkim radom, manje su srećne od ljudi ili žena koje rade izvan svojih domova. Žena-domaćica ne dobija nadnicu, nema uslova za poboljšanje svoga stanja, u njenom položaju muž gleda nešto prirodno (a praktično i ne vidi ništa od onoga šta ona radi) i ne ceni je po njenom domaćičkom radu nego zbog drugih osobina. Razume se, ovo se odnosi na dovoljno imućne žene koje podižu lepe kuće i lepe vrtove i postaju predmet zavisti među susedima; ali takvih žena ima srazmemo malo i za veliku većinu domaćički posao ne može da pruži ono zadovoljstvo koje druga vrsta posla pruža ljudima i stručnim ženama.
Zadovoljstvo od ubijanja vremena i iznalaženja nekog izlaza ma kako skromnog za ambiciju, nalazi se mahom u radu i dovoljno je da čak i čoveka, čiji je posao dosadan, prosečno učini srećnijim od čoveka koji uopšte ništa ne radi. Ali ako je posao zanimljiv, u stanju je da pruži zadovoljstvo višega stepena nego što je oslobođenje od dosade. Vrste rada za koje ima nekog interesovonja, mogle bi da se rasporede po redu zanimljivosti. Počeću sa onima koje su umereno zanimljive i završit onima koje su dostojne da apsorbuju sve energije velikog čoveka. Dva glavna elementa čine rad zanimljivim; prvo, upražnjavanje znanja, a drugo građenje. Svaki čovek koji je došao do izuzetnog znanja uživa da to znanje upražnjava dok ne postane obična stvar ili ne može više da usavršuje. Ta pobuda na aktivnost počinje u ranom detinjstvu: dečak koji ume da stane na glavu nerado staje na noge. Mahom rad pruža isto zadovoljstvo koje se dobija od igara za koje je potrebno znanje. Rad jednog advokata ili političara svakako sadržava privlačniji oblik istog zadovoljstva koje se dobiva od igranja bridža. Ovde dabome, zadovoljstvo nije samo u vršenju nekog znanja nego i u nadmudrivanju veštog protivniika. Čak i tamo gde je taj takmičarski elemenat odsutan, izvođenje teških dela je prijatno. Čovek koji ume da se prevrće i u aeroplanu, nalazi takvo veliko zadovoljstvo da je za ljubav toga voljan i svoj život da stavi na kocku. Zamišljam da vešt hirurg, uprkos mučnih uslova u kojima je izveden njegov posao, nalazi zadovoljstvo u tananoj tačnosti svoje operacije. Ista vrsta zadovoljstva, mada u manje uzbudljivom obliku, nalazi se i u mnogim radovima skromnije vrste. Slušao sam čak da i instalateri uživaju u svom poslu, iako nisam bio te sreće da se sretnem s njima. Svaki kvalifikovan rad može da pruži radost pod pretpostavkom da je potrebno znanje ili promenljivo ili koje bezgranično može da se usavršava. Ako su ovi uslovi odsutni, kad čovek postigne maksimalno znanje, ono će prestati da bude zanimljivo. Čovek koji trči na stazi od tri milje, prestaće da ima zadovoljstvo u svom zanimanju kad ne bude više kadar da tuče svoje ranije rekorde. Srećom, ima toliko mnogo rada u kojem nove prilike zahtevaju novo znanje i koje čovek može još da usavršuje, bar dok ne dode do srednjih godina svog života. U nekim vrstama kvalifikovanog rada, kao što je, na primer, politika, izgleda da ljudi stižu u najbolje doba između šezdesetih i sedamdesetih godina, a razlog tome je što je u takvim zanimanjima neophodno široko iskustvo drugih ljudi. Iz toga razloga uspešni političari kadri su da budu srećniji u sedamdesetoj nego ijedan čovek tih godina. U ovom pogledu njihovi jedini rivali se nalaze na čelu veliklih preduzeća.
Ima međutim još jedan elemenat koji je sastavan deo najboljeg rada i koji je kao izvor sreće važniji i od upražnjavanja znanja. Taj elemenat je stvaralaštvo. U nekim radovima, mada ne u mnogima, nešto se stvori što ostane kao spomenik kad se delo završi. Stvaranje od rušenja možemo razlikovati po sledećem merilu. U stvaranju je početno stanje u znaku relativne pometenosti, dok završna faza predstavlja jedan cilj; u rušenju je stanje obrnuto: početno stanje predstavlja cilj, dok je završna faza u pometenosti, ili drugim rečima, rušilac je učinio sve u nameri da stvori besciljno stanje stvari. Ovo se merilo primenjuje i na doslovnijem i očiglednijem slučaju, naime u podizanju i rušenju građevina. U podizanju jedne zgrade izvodi se unapred izrađen plan, dok u njegovom rušenju niko tačno ne određuje kako će građevinski materijal da se rasturi pri potpunom rušenju. Razume se da je vrlo često potrebno rušenje kao prethodna radnja potonjem građenju; u tom slučaju ono je deo celine i stvaralačko je. Ali nije retko da se ljudi daju na rušenje bez obzira na građenje koje bi moglo da dođe iza toga. Često će dotični da to skriva pred samim sobom uverenjem da on ruši jedino u nameri da ponovo gradi, ali obično je lako zderati tu masku, ako ona uopšte postoji, pitanjem što će novo da gradi. Videće se da će o tom pitanju govoriti neodređeno i bez oduševljenja, dok je o pređašnjem rušenju govorio određeno i s poletom. To se može primeniti na ne mali broj revolucionara i militarista i drugih apostola nasilja. Njih obično rukovodi mržnja, često sasvim nesvesno; uništenje onoga što mrze pravi je cilj i relativno su ravnodušni šta će da dođe posle toga. Ja ne bih mogao da poreknem da u delu uništenja, kao i stvaralaštva, nema radosti. Življa je to radost, možda na mahove silnija, ali dubinski ona manje zadovoljava, pošto za sobom ostavlja nešto u čemu se može naći malo zadovoljstva. Ubijete svog neprijatelja i kad je mrtav, vi ste završili svoj zadatak i zadovoljstvo koje ste imali od pobede brzo izbledi. Delo stvaranja, s druge strane, kad je završeno, prijatno je za oko i sem toga nikad nije u tolikoj meri okončano da ne biste imali šta da mu dodate. Najpotpunijem zadovoljstvu vode oni planovi koji donose beskrajne nove uspehe i ne svršavaju se nikada; i u tome će se primetiti da je stvaranje veći izvor sreće nego rušenje. Možda bi ispravnije bilo da se kaže da oni koji nalaze zadovoljstva u građenju, nalaze u tome veće zadovoljstvo, nego što ljubitelji rušenja mogu da nađu u uništenju, jer kad se jednom ispunite mržnjom, teško ćete u građenju naći ono zadovoljstvo koje će u tome naći neki drugi čovek.
U isto vreme jedva da bi bilo podesnijeg leka protiv mržnje od stvaralačkog rada.
Zadovoljstvo koje se dobija od uspeha u velikom stvaralačkom pothvatu nešto je najmoćnije što život može da pruži, mada je, na nesreću, u svojim vrhunskim izrazima ono jedino dostižno ljudima izuzetnih sposobnosti. Ništa čoveku ne može oteti sreću nad uspešnim radom u nekom značajnom pothvatu, izuzev ako se posle svega ne utvrdi da je taj rad bio loš. Ima više vrsta takvog zadovoljstva. Čovek koji je izvođenjem navodnjavanja učinio da se pustinja osula cvećem, uživa u tome u najopipljivijem obliku. Stvaranje neke organizacije može da bude delo vrhunske važnosti. Takav je i rad onog malog broja državnika koji su svoje živote posvetili da iz haosa stvore red, čiji je najviši tip naših dana Lenjiin. Najočigledniji primeri su umetnici i ljudi od nauke. Šekspir kaže u svom stihu: „Dokle god ljudi dišu i oči im vide, sve dotle će da živi to.” I ne može biti sumnje da ga ta misao nije utešila u nesreći. U svojim sonetima on tvrdi da ga je pomisao na prijatelja izmirila sa životom, ali ne mogu da odolim sumnji da su soneti koje je pisao svom prijatelju bili još efektniji kao delo nego i sam njegov prijatelj. Veliki umetnici i veliki ljudi od nauke rade posao koji je sam po sebi pun zadovoljstva; dok ga rade on im obezbeđuje poštovanje onih čije poštovanje vredi imati, što im daje najosetljiviju vrstu moći, naime moć nad mislima i osećanjima ljudi. Oni imaju takođe veliki osnov da dobro misle o sebi. Taj splet srećnih okolnosti trebalo bi, mislilo bi se, da je dovoljan da svaki čovek bude srećan. Pa ipak, nije tako. Mikel Anđelo, na primer, bio je u suštini duboko nesrećan čovek i tvrdio je (ne bih rekao da je to istina) da se ne bi starao da izvede svoja umetnička dela da nije morao da plaća dugove svojih švorcerskih rođaka. Moć za stvaranje velikih umetničkih dela vrlo često je, iako ne uvek, povezana sa nesrećom koja vodi poreklo od temperamenta, i to toliko snažnom da bi umetnika navela na samoubistvo da nema radosti koje mu pruža njegovo delo. Otuda ne bismo smeli da tvrdimo da čak i najveće delo mora umetnika da napravi srećnim; mogli blismo kazati da ga čini manje nesrećnim. Međutim, ljudi od nauke mnogo manje su nesrećni temperamentom nego umetnici i uglavnom može se reći da su ljudi koji rade velika naučna dela srećni ljudi čija sreća prvenstveno potiče iz njihovog rada.
Jedan od uzroka nesreće među intelektualcima u sadašnje vreme je što mnogi od njih naročito oni čija veština je književnička, ne nalaze prilike da samostalno izražavaju svoje talente, već moraju da se stave u službu bogatih korporacija na čijem čelu se nalaze ćifte koji nastoje da im se stvaraju stvari koje umetnici sami smatraju štetnom besmislicom. Ako bi vam se pružila prilika da ispitujete novinare u Engleskoj ili Americi da li veruju u politiku listova za koje pišu, našli biste, mislim, da samo mala manjina veruje; ostali, iz životnih potreba, prodaju svoje znanje za ciljeve koje oni smatraju štetnim. Takav posao ne može da pruži nikakvu stvarnu radost i u toku prilagođavanja ovakvom poslu čovek mora da postane toliki cinik da ni od čega ne može da dobije nikakvu radost. Ja ne bih mogao da osudim ljude koji se prihvataju takvog posla, jer je gladovanje težak izgled u suprotnom slučaju; ali mislim da će tamo gde je mogućno da vrše posao koji odgovara njihovim stvaralačkim pobudama a da ne gladuju, biti pre za preporuku s gledišta njihove sreće nego da se prihvataju bolje plaćenog posla koji im ne odgovara. Bez samopoštovanja prava sreća jedva da je mogućna. A čovek koji se stidi svoga posla teško može da ima samopoštovanja.
Zadovoljstvo od stvaralačkog rada, mada je, kako stvari stoje, povlastica jedne manjine, može ipak da bude povlastica jedne sasvim zamašne manjine. Svaki čovek koji je sam gospodar u svom poslu može to da oseti; tako to može i svaki drugi čovek čiji rad mu izgleda koristan i zahteva prilično znanje. Vaspitanje dobre dece je težak stvaralački rad koji može da pruži duboko zadovoljstvo. Svaka žena koja je to učinila, može u rezultatu svojih napora da oseti da svet ima neke vrednosti koju inače ne bi imao.
Čovečja bića duboko se razlikuju u pogledu sklonosti da život shvate kao celinu. Nekim ljudima je prirodno da tako čine i suštinsko za sreću da to učine s izvesnim zadovoljstvom. Za druge je život povorka odvojenih udesa bez upravljanja i bez jedinstva. Meni se čini da pre može doći do sreće u prvom slučaju nego u drugom, jer će takvi ljudi postepeno izgraditi one uslove iz kojih mogu da poteknu zadovoljstvo i samopoštovanje, dok će u drugom slučaju biti razvejani vetrovima prilika, čas u ovom, čas u onom pravcu, a da nikad ne uplove ni u kakvo pristanište. Navika da se život posmatra kao celina neophodan je deo i mudrosti i pravog morala podjednako, i jedna od stvari koju bi valjalo podsticati u obrazovanju. Ustaljen cilj nije dovoljan da život učini srećnim, ali je gotovo neizbežan uslov srećnog života. A ustaljen cilj izražava se uglavnom u radu.
Bertrand Rasel – Osvajanje sreće