Bilo je to jedne nedelje pre podne u jeku proleća. Georg Bendeman, mlad trgovac, sedeo je u svojoj privatnoj sobi na prvom spratu jedne od onih niskih, lako građenih kuća, koje su se u dugom nizu protezale pored reke, razlikujući se gotovo jedino visinom i bojom. Upravo je dovršio pismo jednom prijatelju iz mladosti koji se nalazio u inostranstvu; sa sporošću čoveka koji se igra presavio ga je i stavio u koverat, pa je onda, oslonjen laktovima na pisaći sto, pogledao kroz prozor na reku, most i uzvišice na drugoj obali, sa njihovim slabim zelenilom.
Razmišljao je o tome kako je taj prijatelj, nezadovoljan svojim napredovanjem kod kuće, još pre više godina prosto pobegao u Rusiju. Sad je vodio u Petrogradu radnju, koja je isprva pokazivala lepe uspehe, ali se već odavno, reklo bi se, nalazila u zastoju, kako se prijatelj žalio prilikom svojih sve ređih poseta. Tako se on nekorisno satirao u tuđini, brada stranog izgleda je veoma loše pokrivala njegovo lice poznato iz detinjstva, lice čija žućkasta boja kao da je ukazivala na neku bolest koja se razvija. Po njegovim rečima nije imao prave veze sa tamošnjom kolonijom svojih zemljaka, ali ni gotovo nikakvog društvenog dodira sa domaćim porodicma, tako je živeo pomiren sa tim da će konačno ostati neženja.
Šta da se piše takvom čoveku, koji je očigledno zalutao, i koga je moguće sažaljevati, ali mu se ne može pomoći. Treba li mu možda savetovati da se vrati kući, da svoj život nastavi ovde, da obnovi sve stare prijateljske veze –– za šta, odista, nisu postojale nikakve smetnje –– i da se u pogledu svega ostalog osloni na pomoć prijatelja? Ali to ne bi značilo ništa drugo nego mu u isti mah reći –– utoliko uvredljivije ukoliko bi bilo obazrivije –– da su njegovi dosadašnji pokušaji propali, da treba da ih se najzad okani, da se mora vratiti i dozvoliti da svi sa čuđenjem zijaju u njega kao u konačnog povratnika, da samo njegovi prijatelji nešto razumeju, a da je on matoro dete, i da samo ima da sluša prijatelje, koji su ostali kod kuće i imali uspeha.I zatim, gde je izvesnost da će sve to mučenje, koje mu se mora prirediti, imati neke svrhe? Možda se neće postići čak ni to da se on uopšte dovede kući –– ta sam je rekao da ne shvata više prilike u svom zavičaju –– te bi tako, uprkos svemu, ostao u tuđini, ogorčen zbog saveta i još više otuđen od svojih prijatelja. Ali ako bi se zbilja odazvao savetu i ako bi se ovde –– razume se, ne namerno ali zahvaljujući činjenicama –– našao potišten, ako se ne bi snašao među svojim prijateljima, ali ni bez njih, ako bi patio od posramljenosti i ako tad zaista ne bi imao više ni zavičaja ni prijatelja, zar onda ne bi za njega bilo mnogo bolje da ostane u tuđini onakav kakav je? Zar se pri takvim okolnostima može pomišljati da bi on ovde doista napredovao?
Iz tih razloga nije bilo moguće — ako je čovek uopšte želeo da i dalje s njim održava vezu preko pisama –– slati mu neka stvarna saopštenja, kakva se bez strepnje mogu slati čak i najdaljim poznanicima. Njegov prijatelj već više od tri godine nije bio u zavičaju, i to je vrlo oskudno objašnjavao nesigurnošću političkih prilika u Rusiji, koje, kako je iz toga izlazilo, nisu dopuštale da neki mali poslovni čovek bude odsutan makar i najkraće vreme, dok su stotine hiljada Rusa mirno šetale po svetu. Tokom tih triju godina se, međutim, upravo za Georga mnogo šta promenilo. Za smrt Georgove majke (što se desilo otprilike pre dve godine, otkada je Georg živeo u zajedničkom domaćinstvu sa svojim starim ocem) prijatelj je, doduše, još saznao i izrazio mu u pismu saučešće, suvim tonom, koji je mogao poticati samo otuda što tuga zbog takvog događaja postaje u tuđini sasvim nezamisliva. Georg je, pak, otada sa većom odlučnošću prionuo i na svoj posao i na sve drugo. Možda ga je za majčina života otac ometao u stvarnoj samostalnoj delatnosti time štoje zahtevao da se u poslu sluša samo njegovo mišljenje, možda je otac posle majčine smrti, iako je i dalje učestvovao u poslu postao uzdržljiviji, možda su — a to je čak bilo i sasvim verovatno — srećni slučajevi igrali mnogo važniju ulogu, ali, bilo kako bilo, radnja se za te dve godine sasvim neočekivano razvila, morali su da udvostruče broj osoblja, obrt se upetostručio, dalji napredak je nesumnjivo predstojao.
Prijatelj, mađutim, nije ni slutio o toj promeni. Ranije, poslednji put možda u onom pismu u kojem je izjavio saučešće, on se trudio da Georga nagovori da se iseli u Rusiju i opširno je opisivao izglede koji u Petrogradu postoje upravo za Georgovu branšu. Te brojke su se gubile u poređenju s obimom koji je Georgov posao sada stekao. Georg, međutim, nije osećao želju da prijatelju piše o svojim poslovnim uspesima, a kad bi to učinio sad, naknadno, to bi zaista bilo neobično.
Zato se Georg ograničio na to da prijatelju uvek piše samo o beznačajnim događajima, onako kako se oni bez reda gomilaju u sećanju kad čovek razmišlja u tihi nedeljni dan. Želeo je jedino da ne naruši predstavu koju je u ovom dugom međuvremenu prijatelj morao steći o zavičajnom gradu i na koju se navikao. Tako se Georgu desilo da je svog prijatelja tri puta, u tri pisma koja je delio poduži vremenski razmak, obavestio o veridbi nekog nevažnog čoveka s nekom istom tako nevažnom devojkom, sve dok se prijatelj, sasvim protiv Georgove namere, nije naposletku počeo zanimati za taj značajni događaj.
Georg mu je, međutim, o tako nečem pisao mnogo radije nego što bi mu priznao da se on sam pre mesec dana verio sa izvesnom gospođicom Fridom Brandenfeld, devojkom iz imućne porodice. On je često sa verenicom razgovarao o tom svom prijatelju i o neobičnom odnosu koji je između njih vladao u prepisci. “On, dakle, uopšte neće doći na našu svadbu”, rekla je ona, “a ja, svakako, imam pravo da upoznam sve tvoje prijatelje.” “Ne želim da ga uznemiravam”, odgovorio je Georg; “shvati me dobro, on bi verovatno došao, bar ja verujem u to, ali osećao bi se kao da je prisiljen i oštećen, možda bi mi zavideo, i otputovao bi natrag sam, svakako nezadovoljan i nesposoban da se tog nezadovoljstva ikada oslobodi. Sâm — znaš li ti šta to znači?” “Dobro, zar on za našu svadbu ne može saznati nekim drugim putem?” “To ja ne mogu da sprečim, razume se, ali nije baš verovatno kad se uzme u obzir njegov način života.” “Kad imaš takve prijatelje, Georg, nije uopšte trebalo da se veriš.” “Da, to je naša zajednička krivica; ali ni sad ne bih želeo da je drukčije.” I kad je ona onda, brzo dišući pod njegovim poljupcima, još izgovorila: “Zapravo, to me ipak vređa”, on pomisli kako, zbilja, nije zazorno da prijatelju piše o svemu. ‘Ja sam takav i takvog ima da me primi’, rekao je u sebi, ‘ja ne mogu od sebe izdeljati čoveka koji bi za prijateljstvo s njim bio možda podesniji od mene.’
I odista, on je u dugom pismu, koje je pisao tog nedeljnog prepodneva, sledećim rečima obavestio prijatelja o svojoj veridbi: “Najlepšu novost sam sačuvao za kraj. Verio sam se sa izvesnom gospođicom Fridom Brandenfeld, devojkom iz imućne porodice, koja se ovde nastanila tek prilično vremena posle Tvog odlaska, usled čega teško da je poznaješ. Pružiće se još koja prilika da Ti dam podrobnija obaveštenja o svojoj verenici; za danas neka Ti bude dovoljno to da sam veoma srećan i da se u našem međusobnom odnosu nešto izmenilo samo utoliko što ćeš odsad u meni umesto sasvim običnog prijatelja imati srećnog prijatelja. Sem toga, u mojoj verenici, koja Te srdačno pozdravlja, i koja će Ti sledećom prilikom i sama pisati, steći ćeš iskrenu prijateljicu, što za jednog neženju nije sasvim bez značaja. Znam da Te mnogo šta zadržava da nas posetiš, ali zar ne bi baš moje venčanje predstavljalo pravu priliku da jednom pređeš preko svih smetnji? Ali, kako bilo da bilo, postupi bez ikakvih obzira, i samo onako kako Ti nađeš za shodno.”
S tim pismom u ruci Georg je dugo, okrenut licem prozoru, sedeo za svojim pisaćim stolom. Jednom poznaniku, koji ga je u prolasku pozdravio sa ulice, jedva da je, odsutno se smešeći, i odvratio pozdrav.
Najzad je stavio pismo u džep, izišao iz sobe, i kroz mali hodnik prešao u sobu svoga oca, u kojoj nije bio već mesecima. Nije za to ni postojala potreba, jer on se sa ocem stalno viđao u radnji, a ručali su u isto vreme u jednom restoranu; uveče su, doduše, jeli na raznim stranama, po svom nahođenju, ali bi zatim — kad Georg ne bi, što se najčešće dešavalo, bio sa svojim prijateljima ili kad ne bi, kao sada, posećivao svoju verenicu — većinom sedeli još neko vreme, svaki sa svojim novinama, u zajedničkoj dnevnoj sobi. Georg se začudi koliko je očeva soba mračna, čak i ovoga sunčanog prepodneva. Toliku je senku, znači, bacao visoki zid koji se dizao iza uskog dvorišta. Otac je sedeo blizu prozora u uglu koji je bio okićen raznim uspomenama na pokojnu majku, i čitao je novine, držeći ih postrance ispred očiju, čime se trudio da doskoči izvesnoj slabosti svog vida. Na stolu su ležali ostaci doručka, od kojeg kao da nije bilo mnogo pojedeno.
“Ah, Georg!” reče otac i odmah mu pođe u susret. Njegova teška domaća haljina otvarala se dok je išao, i peševi su lepršali oko njega. — ‘Moj otac je još ljudina’, pomisli Georg.
“Pa ovde je nepodnošljivo mračno”, reče tada.
“Mračno je, upravu si”, odgovori otac.
“I prozor si zatvorio?”
“Više volim tako.”
“Pa napolju je sasvim toplo”, reče Georg, kao da dopunjuje ono što je pre toga rekao, i sede.
Otac skloni posuđe od doručka i stavi ga na jedan kredenac.
“Hteo sam, zapravo, samo da ti kažem”, produži Georg, koji je sasvim izgubljeno pratio očima stračeve pokrete, “da, evo, ipak šaljem u Petrograd obaveštenje o svojoj veridbi.” Pri tom malo izvuče pismo iz džepa i pusti ga da opet klizne unutra.
“U Petrograd?” upita otac.
“Pa, svome prijatelju”, reče Georg i potrudi se da uhvati očev pogled. — ‘U radnji je’, pomisli on, ‘sasvim drukčiji nego ovde, ovako razuzuren i s rukama skrštenim na grudima.’
“A, da. Tvom prijatelju”, reče otac sa naglaskom.
“Tebi je poznato, oče, da sam najpre hteo da pred njim prećutim svoju veridbu. Iz obzira, ni iz kojeg drugog razloga. Ti i sam znaš, on je težak čovek. Rekao sam sebi: On, svakako, može sa druge strane saznati za moju veridbu — ja to ne mogu sprečiti — mada je to jedva verovatno kad se uzme u ozbir njegov usamljenički način života, ali od mene lično on to neće saznati.”
“A sad si se predomislio?” upita otac i stavi velike novine na prozorsku dasku, a preko njih naočare, koje pokri šakom.
“Da, sad sam se predomislio. Ako mi je on pravi prijatelj, rekao sam sebi, onda će moja srećna veridba i za njega predstavljati sreću. I stoga nisam više oklevao da ga obavestim o njoj. Ipak, hteo sam da ti to kažem pre nego što bacim pismo u sanduče.”
“Georg”, reče otac i razvuče bezuba usta, “slušaj me! Ti si zbog toga došao k meni, da bi se posavetovao sa mnom. To je, bez sumnje, lepo od tebe. Ali to ništa ne znači, još manje nego ništa, ako mi sada ne kažeš celu istinu. Ne želim da pokrećem pitanja kojima ovde nije mesto. Posle smrti naše drage majke desile su se neke ružne stvari. Možda će i za njih doći vreme, i to možda ranije nego što mislimo. U radnji mi ponešto izmiče; možda se poneke stvari skrivaju od mene — ja sad uopšte ne želim da iznosim pretpostavku kako se od mene nešto skriva; tek, nisam više dovoljno snažan, pamćenje mi popušta, nemam više oči da vidim sve mnogobrojne pojedinosti. To je, prvo, prirodan razvitak, a drugo, mene je smrt naše majčice mnogo više utukla nego tebe. — Ali pošto smo se zadržali baš na ovom predmetu, na ovom pismu, molim te, Georg, ne obmanjuj me. To je sitnica, ne vredi ni mrve, pa me stoga, nemoj obmanjivati. Imaš li ti zbilja tog prijatelja u Petrogradu?”
Georg zbunjeno ustade. “Ostavimo moje prijatelje. Hiljadu prijatelja mi neće zameniti oca. Znaš šta ja mislim? Ti se ne čuvaš dovoljno. Ali starost zahteva svoje. Ti si mi u radnji neophodan, to je tebi vrlo dobro poznato, ali ako radnja ugrožava tvoje zdravlje, ja ću je još sutra zatvoriti zauvek. Ne može dalje tako. Moraćemo zavesti nov način života za tebe. I to iz temelja nov. Ti sediš ovde u mraku, a u dnevnoj sobi bi imao lepu svetlost. Tek štrpneš nešto od doručka, umesto da se valjano okrepiš. Sediš kraj zatvorenog prozora, a vazduh bi ti toliko prijao. Ne, oče! Dovešću lekara, i postupićemo po njegovim uputstvima. Promenićemo sobe, ti ćeš preći u dnevnu sobu, a ja ovamo. To za tebe neće predstavljati nikakvu promenu, sve će stvari takođe biti prenete. Ali za sve to ima vremena, a sad prilegni malo; tebi je bezuslovno potreban odmor. Hajde, pomoći ću ti da se svučeš; umem to, videćeš. Ili bi želeo da odmah pređeš u prednju sobu, pa da privremeno legneš u moju postelju? To bi, uostalom bilo vrlo pametno.”
Georg je stajao tik uz oca, kojem je glava, obrasla čekinjavom belom kosom, bila klonula na grudi.
“Georg”, reče otac tiho, ne pomičući se.
Georg odmah kleče pored oca, zagleda se u umorno očevo lice i vide kako ga njegove zenice, neprirodno velike, netremice posmatraju iz uglova očiju.
“Ti nemaš prijatelja u Petrogradu. Ti si uvek bio šaljivčina, pa ni mene nisi poštedeo. Otkuda da baš tamo imaš prijatelja! To nikako ne mogu da verujem.”
“Pa, priseti se, oče”, reče Georg, podiže starca sa stolice, pa mu, pošto se sad ipak videlo da je on slab na nogama, poče svlačiti domaću haljinu. “Evo još malo pa će tri godine kako nas je moj prijatelj posetio. Još se sećam da ga nisi naročito mario. Bar dvaput sam ti rekao da on nije tu, iako je upravo sedeo u mojoj sobi. Ja sam potpuno shvatao zašto mu ti nisi naklonjen, jer moj prijatelj je na svoju ruku. Ali kasnije si ipak sasvim lepo razgovarao s njim. Ja sam se onda još onoliko ponosio što si ga slušao, klimao glavom i zapitkivao. Ako razmisliš, moraš se setiti. On je onda pričao neverovatne priče o ruskoj revoluciji. Na primer, kako je na poslovnom putu u Kijev, prilikom nereda, video na jednom balkonu sveštenika koji je širom rasekao dlan u obliku krsta, digao krvavu ruku i obratio se gomili. Pa, ti si to i sam prepričavao ovda-onda.”
Za to vreme je Georgu pošlo za rukom da oca opet posadi na njegovo mesto i da mu pažljivo svuče dugački triko, koji je nosio preko platnenih gaća, i čarape. Kad je ugledao ne naročito čisto rublje, stao je prekorevati sebe što je zanemario oca. Zacelo je bila i njegova dužnost da vodi računa kad otac treba da promeni rublje. On sa svojom verenicom još nije izričito govorio o tome kako će urediti očevu budućnost, jer su prećutno pretpostavljali da će otac ostati sam u starom stanu. Ali sad se naprečac i najodlučnije rešio da oca povede u svoje buduće domaćinstvo. Čak se gotovo činilo, kad se pažljivije razmotri, da bi nega koja bi onde bila ukazana ocu mogla doći suviše kasno.
Na rukama je odneo oca u postelju. Obuzelo ga je neko užasno osećanje kad je, prelazeći tih nekoliko koraka prema postelji, primetio da se otac igra njegovim lancem od sata, koji mu je visio preko grudi. Nije ga mogao odmah položiti u postelju, toliko se čvrsto bio uhvatio za taj lanac.
Ali čim ga je smestio u postelju, sve je, reklo bi se, opet bilo kako treba. Otac se sam pokrio i potom je još sasvim navukao pokrivač preko ramena. Podigao je pogled prema Georgu, nimalo neljubazno.
“Zar ne, sećaš ga se?” upita Georg i klimnu mu glavom kao da ga podstiče.
“Jesam li sada dobro pokriven?” upita otac kao da nije mogao sam videti da li su mu noge pokrivene kako valja.
“Dakle, sviđa ti se u postelji”, reče Georg i ututka pokrivač oko njega.
“Jesam li dobro pokriven?” upita otac još jednom, a kao da je s naročitom pažnjom očekivao odgovor.
“Ništa ne brini, dobro si pokriven.”
“Ne!” uzviknu otac tako da se njegov odgovor sudari s pitanjem, zbaci pokrivač s tolikom snagom da se za trenutak sav raširio u letu, uspravi se i stade u postelju. Samo se jednom rukom lako pridržavao za tavanicu. “Hteo si da me pokriješ, znam ja to, čedo moje, ali još nisam pokriven. Pa makar ovo bila i poslednja snaga, dovoljno je za tebe, i odveć je za tebe. Jeste, ja poznajem tvog prijatelja. On bi bio sin kojem bi se moje srce radovalo. Zato si ga ti i varao tokom svih ovih godina. Zašto bi inače? Zar ti misliš da ja nisam plakao zbog njega? Zato se ti i zatvaraš u svoju kancelariju — neka niko ne smeta, šef je zaposlen — samo da bi mogao pisati svoja gadna pisamca u Rusiju. Ali oca, srećom, ne treba niko da uči kako će prozreti sina. I kad si, najzad, poverovao da si ga potčinio, toliko potčinio da bi mogao spustiti zadnjicu na njega a on da se ne pomakne, ti si se, moj gospodine sine, rešio na ženidbu!”
Georg podiže oči ka stravičnom očevom liku. Prijatelj iz Petrograda, koji je ocu sad najednom tako dobro poznat, obuzeo ga je kao nikad dotle. Video ga je izgubljena u prostranoj Rusiji. Video ga je na vratima prazne, opljačkane radnje. Još je jedva stajao među polupanim rafovima, među razderanom robom i gasnim svetiljkama koje su padale. Zašto je morao da otputuje toliko daleko!
“Ali pogledaj mene!” uzviknu otac, i Georg jurnu, gotovo rasejano, prema postelji, da bi sve pojmio, ali zastade na pola puta.
“Zato što je dizala suknje”, poče otac da gudi, “zato što je ovako dizala suknje, ta odvratna guska”, i on, da bi to prikazao, toliko zadiže košulju da mu se na bedru pokazao ožiljak iz rata, “zato što je dizala suknje ovako i ovako, ti si se prišljamčio uz nju, i da bi se bez smetnje mogao zadovoljavati njome, oskrnavio si uspomenu na našu majku, izdao si prijatelja i strpao oca u krevet da se ne bi mogao maći. Ali može li se on micati ili ne može?” I stade, ne pridržavajući se više, i poče izbacivati noge. Blistao je od unutrašnjeg prosvetljenja.
Georg je stajao u jednom uglu, što je mogao dalje od oca. Poodavno se bio čvrsto rešio da sve posmatra potpuno tačno, kako ne bi bio iznenađen nekim zaobilaznim putem, otpozadi, odozgo. Sad se ponovo setio odavno zaboravljene odluke i opet ju je zaboravio, kao kad se kratak konac prodene kroz ušice igle.
“Ali, evo, prijatelj ipak nije izdan!” uzviknu otac, a to je potvrđivao i njegov kažiprst koji se njihao tamo-amo. “Ja sam bio njegov zastupnik ovde na licu mesta.”
“Komedijaš!” uzviknu Georg ne uzdržavši se, ali smesta uvide koliko je to štetno, pa se — ukočenih očiju — ujede za jezik, samo odveć kasno, tako da se presamitio od bola.
“Jeste, tačno je da sam igrao komediju! Komedija! Tačna reč! Kakva je druga uteha ostala starom ocu otkako je obudoveo? Reci — i za trenutak dok mi odgovaraš budi još moj živi sin — šta sam drugo mogao da radim, u svojoj zabačenoj sobi, progonjen nevernim osobljem, ostareo do srži? A moj sin je likujući hodao po svetu, sklapao poslove koje sam ja pripremao, tumbao se od zadovoljstva i prolazio pored svoga oca sa zatvorenim licem poštena čoveka! Zar ti veruješ da te ja nisam voleo, ja, od koga si ti proistekao?”
‘Sad će se nagnuti napred’, pomisli Georg; ‘kad bi pao i smrskao se!’ Ta mu je reč šištala kroz glavu.
Otac se naže napred, ali ne pade. Pošto se Georg ne približi, kako je otac očekivao, on se opet uspravi.
“Ostani gde si, nisi mi potreban! Ti misliš kako u tebi još ima snage da mi priđeš, i da se uzdržavaš samo zato što tako hoćeš. Nemoj se obmanjivati! Ja sam još onaj koji je mnogo jači. Da sam sâm, možda bih morao ustuknuti, ali ispalo je da mi je majka dala svoju snagu, s tvojim prijateljem sam se sjajno udružio, tvoje mušterije držim ovde u džepu!”
‘Čak i na košulji ima džepove’, reče Georg u sebi i učini mu se da ga tom primedbom može onemogućiti pred celim svetom. Samo za trenutak je to pomislio, jer stalno je sve zaboravljao.
“Samo uhvati svoju verenicu pod ruku i pođi mi u susret! Oduvaću je od tebe, a nećeš ni znati kako!”
Georg načini grimasu kao da ne veruje u to. Otac samo klimnu glavom prema uglu u kom je Georg stajao, potkrepljujući istinitost onoga što je rekao.
“Što sam se zabavljao danas kad si došao i upitao treba li da pišeš prijatelju o veridbi. Pa on sve zna, glupi dečače, pa on sve zna! Ja sam mu pisao, jer si zaboravio da mi oduzmeš pribor za pisanje. Zato on već godinama ne dolazi, njemu je sve poznato sto puta bolje nego tebi, i on levom rukom gužva tvoja pisma, nepročitana, dok u desnoj drži moja pisma i čita ih!”
Od oduševljenja je vitlao rukom više glave. “Njemu je sve hiljadu puta bolje poznato!” vikao je.
“Deset hiljada puta!” reče Georg, da bi ismejao oca, ali te reči mu već u ustima dobiše smrtno ozbiljan prizvuk.
“Ja već godinama čekam da mi dođeš s tim pitanjem! Misliš li da mene zanima nešto drugo? Misliš li da čitam novine? Evo, pogledaj!” i dobaci Georgu novine, koje su odnekud dospele u postelju. Neke stare novine, sa zaglavljem koje je Georgu bilo već sasvim nepoznato.”
“Koliko si oklevao dok nisi postao zreo! Majka je morala umreti, nije mogla dočekati taj radosni dan, prijatelj propada u svojoj Rusiji, već pre tri godine bio je žut i za bacanje, a ja — vidiš i sam kako je sa mnom. Za tako nešto ti imaš oči!”
“Motrio si, znači, na mene!” uzviknu Georg.
Otac sažaljivo reče uzgred: “To si verovatno hteo ranije da kažeš. Sad je to sasvim neprikladno.”
I produži glasnije: “Sad znaš, dakle, šta je još postojalo osim tebe, dosad si znao samo za sebe! Nevino dete, to si ti istinski bio, ali još istinskije si bio paklen čovek! — I zato znaj: osuđujem te sada na smrt davljenjem!”
Georg oseti da je izgnan iz sobe; u ušima mu je još brujao tresak s kojim se otac iza njegovih leđa sručio na postelju. Na stepenicama, niz koje je pohitao kao niz glatku kosu površinu, naleteo je na služavku, koja je upravo pošla gore da raspremi sobe posle spavanja. “Isuse!” uzviknu ona i sakri keceljom lice, ali on je već bio odjurio. Izleteo je kroz kapiju, nešto ga je vuklo preko kolovoza ka vodi. Začas je ščepao ogradu mosta, kao gladan čovek hranu. Hitnuo se preko ograde — izvrstan gimnastičar, koji je u mladim godinama bio ponos svojih roditelja. Još se držao, rukama koje su gubile snagu, kroz šipke na ogradi ugledao je jedan autobus, koji će s lakoćom zaglušiti njegov pad, tiho je uzviknuo: “Dragi roditelji, ja sam vas, ipak, uvek voleo”, pa se pustio i pao.
U tom trenutku je preko mosta strujao upravo beskonačan saobraćaj.
Prevod: Branimir Živojinović – fenomeni.me