Zatvor i sloboda: Život nakon služenja kazne u Srbiji

Bivši osuđenik i heroinski zavisnik za BBC govori o tome kako je deliti ćeliju od osam kvadrata sa četvoricom, živeti na „dnu i ispod dna” i snaći se na slobodi.

Markantno, a često smrknuto lice i kosa ošišana na keca, nekima kao da otkrivaju kakav je život ranije vodio.

„Valjda imam tu džanki ili krimi facu. Panduri me startuju stalno, kao i inspektori u civilu. Mada bih i ja sebe startovao da sam na njihovom mestu”, kaže Marko* za BBC na srpskom.

„Kao da imam žig na čelu”.

Osuđen je za neovlašćeno držanje i stavljanje u promet opojnih sredstava na tri godine zatvora.

Izašao 8. februara 2019. godine, ali šta ga je sačekalo napolju?

„Sačekala me je sloboda, a to je bilo totalno nešto drugo.

„Kad se navikneš na okruženje, navikneš se na zatvoreni prostor, onda te odjednom bace nazad, a napolju te niko ne dočeka normalno”.

Danas se ne smeje često, ali samo zato što ga je sramota – nema sve zube.

„Kad ih uradim, biću kao Zdravko Čolić”, kaže.

Kombinacije za „posao”

Ovom 45-ogodišnjem Beograđaninu roditelji nisu živi, a sa rodbinom je „završio”, kaže. U kontaktu je samo sa sestrom koja živi u Americi.

Nakon prvog izlaska, javio se njoj i terapeutu kod kog i sad ide na grupno savetovanje i lečenje zavisnosti.

„Za tri godine moje robije niko se nije setio da pošalje paket ili hiljadu dinara, ni pismo. Neki su zvali i pitali prijatelje za mene, ali ništa više od toga”.

Viđa se samo sa dvojicom prijatelja, koji su „iz potpuno drugih priča”.

„Da ne bih došao u iskušenje da se vratim odakle sam došao, ne javljam se bivšim drugarima, a znam i da me policija i dalje radi”.

Svestan je da bi mu bivši saradnici i prijatelji brzo ponudili da se vrati u kriminal.

„Prvo bi bilo `sedi, kako si, daj da popijemo kafu`, a za dva dana bi rekli `daj da te malo poguramo, imam kombinaciju za tebe` i to bi bilo to – imao bih kesu u rukama”.

Na izdržavanju kazne otvorile su mu se dodatne prilike.

„Na robiji ti se takva vrata otvaraju, upoznaš razne likove, zato to i zovu koledž”.

To školovanje naučilo ga je da bolje razume reakcije ljudi na njega.

Svestan je da bi mu bivši saradnici i prijatelji brzo ponudili da se vrati u kriminal.

„Prvo bi bilo `sedi, kako si, daj da popijemo kafu`, a za dva dana bi rekli `daj da te malo poguramo, imam kombinaciju za tebe` i to bi bilo to – imao bih kesu u rukama”.

Na izdržavanju kazne otvorile su mu se dodatne prilike.

„Na robiji ti se takva vrata otvaraju, upoznaš razne likove, zato to i zovu koledž”.

To školovanje naučilo ga je da bolje razume reakcije ljudi na njega.

Ljudi i odnosi

Otkad je na slobodi, kaže da ga se ljudi plaše ili ga se gnušaju, dok ima i onih koji misle da – nije ni prvi ni poslednji.

„Imaš one koji osuđuju, ne osuđuju i one koji beže od tebe”.

Zato o boravku tamo govori samo kome misli da treba.

„Ne nosim majicu `bio sam u zatvoru`, ali ne krijem. Kažem u šali da sam bio na koledžu, pa ko shvati – shvati.

„Sad kad bih upoznao neku devojku rekao bih joj. Da me zaustavi inter (jedinica interventne policije), istresli bi me iz gaća, a ne bih baš da neko tako sazna da sam bio narko trafikant.”

Želja mu je da nađe devojku, ali „pravu”. Za njega to znači – onu koja zna šta su ljubav, poštovanje i razumevanje.

Socijalna pomoć i život bez fotografija

Marko je odslužio dug državi, a onda je država dugovala njemu.

Nakon tri i po meseca na slobodi, kada je dobio jednokratnu socijalnu pomoć od opštine – 18.000 dinara, rešio je da se počasti.

Kupio je crnu jaknu – prvu novu stvar nakon tri i po godine.

Od države će devet meseci dobijati 8.000 dinara, kako pretpostavlja, dok ne nađe posao.

Ipak na prvu isplatu i ove svote koju je jedva uspeo da izdejstvuje, čekao je tri meseca, zbog birokratskih procedura.

„Imam još tri ili četiri rate da dobijem i posle ćao. Sve to te vraća u kriminal”, kaže Marko.

Uveren je da posao može naći samo preko veze.

Najvažnija nam je resocijalizacija osuđenika, kažu za BBC iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde.

„Taj proces pripreme za povratak u zajednicu ne može da se sprovede do kraja samo u ustanovi u kojoj osuđeni izdržava kaznu, već je veoma bitna vrsta podrške i pomoći koja je osuđenima na raspolaganju po izlasku na slobodu”, kažu iz Uprave.

Šta konkretno?

Nekoliko meseci uoči isteka kazne zaposleni u Službi za tretman počinju sa osuđenim licima pripremu za otpust – osuđeni dobija informacije i praktične savete za lakše snalaženje u zajednici. Kako i kome da se jave – Centrima za socijalni rad za socijalnu zaštitu, filijalama Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, kako da dobiju besplatne obuke, dokvalifikacije i prekvalifikacije, kako bi im se povećale mogućnosti za zaposlenje, kao i kada mogu da se obrate filijalama Nacionalne službe za zapošljavanje.

Po izlasku iz zatvora imao je ličnu kartu, ali ne i zdravstvenu knjižicu – dobio je samo papir na A4 formatu koji dokazuje da će mu platiti eventualne hitne lekarske intervencije.

Sada mu isti takav papir omogućava punu zdravstvenu zaštitu koje ide o trošku države. Vodi se kao socijalni slučaj.

Karticu za javni prevoz, Bus plus, čeka i dalje.

Život od kirije do kirije

U zatvor je otišao iz porodičnog stana u centru. Tu adresu zamenio je garsonjerom u prizemlju na rubu Beograda.

U gradu su mu ostale i uspomene. Kaže „slučajno” nema nijednu fotografiju – ni sebe ni članova porodice.

Taj stan mu je jedina sigurnost.

Dobija 250 evra od izdavanja stana u gradu – 100 prosledi za kiriju u predgrađu, 30 za struju, a od ostatka plaća ostale dažbine i kupuje potrepštine za kuću.

Na meniju su mu najčešće makarone, pirinač i ponekad jaja.

„Mogu ja da živim i sa malo, nije meni problem, ali bih voleo da nađem neki okej posao, da radim, a i da imam vremena za odmor – znam da sve to nije jednostavno.

„Pitao sam i one u socijalnom kako da se zaposlim kad svaka firma traži radnu knjižicu i potvrdu da nisi osuđivan. Sva vrata su mi zatvorena”.

Kako bi se ova vrsta problema ublažila, osuđenicima se pruža mogućnost da tokom kazne nauče zanate, koji su deficitarni na tržištu rada – pekari, varioci, zavarivači.

Za to dobiju sertifikate koji ne nose oznaku zavoda, kako po izlasku na slobodu ne bi bili žrtve eventualne stigmatizacije.

Rad Službe za tretman u srpskim zavodima uspostavljen je po svim pravilima i na praksi naprednih evropskih zatvorskih sistema, tvrde nadležni.

Nes na eks

Od zatvora Marku su ostale neke navike.

U kafiću pije espreso bez mleka, a kod kuće – punu šolju nes kafe na eks.

„Ako tamo ne popiješ za dve sekunde – u problemu si, sipaju ti drogu ili lekove. Sad se ne plašim toga, ali tako pijem”.

Druga, daleko problematičnija navika mu je „kratak fitilj”.

„On nije kratak, ja nemam fitilj. Ne volim da se svađam, pa lako dođe do ivice batina. Ili ti padaš ili ja”.

„Nisam bio pre takav”.

Otkad je izašao, kaže, ne izlazi mnogo.

„Kuvam, gledam filmove i idem kod terapeuta da ispravim sve što ranije nisam, iako sam čist tri godine. Nije baš lako. Možda me život opet vrati u ono od pre”.

Odmah ima spremnu računicu – kada bi ponovio delo za koje je osuđen, dobio bi između pet i 15 godina zatvora.

„Država ne vodi računa o tome da robijaša bude što manje, iako su zatvori već puni”.

Osuđenika na izdržavanju kazne je u Srbiji trenutno 7.850, kažu nadležni.

Stopa povrata počinilaca krivičnih dela u Srbiji se nekoliko godina unazad kreće od 60 do 63 procenta, kao i u mnogim evropskim državama – osim u skandinavskim gde je i upola manja, navode iz Uprave.

Crna ovca u familiji

Markova priča samo na prvi pogled odudara od stereotipa – rastao je u dobroj porodici.

„Nisam nikad video da su se roditelji posvađali. Otac nije dolazio kući pijan ili tako nešto. Samo sam ja crna ovca u familiji”, kaže.

U osnovnoj školi osvojio je nagradu na republičkom takmičenju u plivanju.

„Nisam bio Čavić, ali sam bio dobar u tome”, kaže kroz smeh.

Srpski plivač Milorad Čavić na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. osvojio je srebrnu medalju i brojne nagrade na evropskim i svetskim takmičenjima.

Krajem osamdesetih ni cigarete nije podnosio.

Danas se sportom bavi u obližnjem parku i pomalo puši – smotane cigare, jer je prethodnih četvrt veka konzumirao „sve moguće droge”.

Završio je na heroinu.

„Skinuo se na suvo”

„Nemojte nikad da probate drogu. To je zlo, a možda vam se svidi”, poručuje.

„Ne kajem se ni zbog čega, ali je moja najveća greška što sam se navukao. Da nisam, sve bi bilo drugačije”.

Za pomoć i prevenciju narkomanije postoji nekoliko SOS linija:

Zavod za bolesti zavisnosti – tele-apel za narkomaniju, radno vreme: 08-18 časova: 011/3671- 429

Nacionalni tele-apel za bolesti zavisnosti: 0800/200-301

Novac bi sada trošio na putovanja, a ne na brza kola i izlaske, kao kad je bio klinac.

Marko je bez stručne i bilo čije pomoći, u zatvoru prestao sa drogiranjem.

„Na suvo sam se skinuo. Rekao sam sebi – došao si do dna i ispod, sad ćuti i trpi.”

Prevencija i lečenje bolesti zavisnosti u značajnom je padu širom sveta – svaka sedma osoba dobija odgovarajući tretman, navode Ujedinjene nacije u izveštaju Kancelarije za borbu protiv narkotika i organizovanog kriminala za 2019.

„To se posebno odnosi na zatvore. Među ovom populacijom je daleko veći rizik da se zavisnici zaraze hepatitisom C, tuberkulozom ili virusom HIV-a, posebno oni koji drogu uzimaju ubrizgavanjem”, stoji u izveštaju UN-a.

Osuđeni tokom izdržavanja kazne ima pravo na zdravstvenu zaštitu, kažu iz Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija.

Obezbeđuju im se lekovi pozitivne liste Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Onome kome se u zavodu ne može pružiti odgovarajuća zdravstvena zaštita, na predlog lekara, upućuje se u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu ili u drugu zdravstvenu ustanovu, dodaju.

Sijalica, ve-ce šolja i umivaonik

U zatvor je otišao 10. februara 2016.

Devetnaest meseci je proveo u Sremskoj Mitrovici, od toga godinu dana u Četvrtom paviljonu koji zatvorenici opisuju kao „najgori, kazneni” blok.

„U Četvrtom su svi – dileri, silovatelji, ubice, narkomani do kokošara koji kradu kilo slanine i testeru komšiji ili pljačkaju trafike”.

U centru grada u Sremskoj Mitrovici je „krug” zatvora , dok je drugi deo udaljen kilometar-dva, tu su četiri paviljona.

„Tu su Šilerova – gde su bili zemunci (pripadnici zemunskog klana), kravarsko – gde drže krave i bikove, jedan je Drajzerova – gde sam ja bio, logično”, šali se na svoj račun.

„Ti paviljoni imaju imena, ali mi ih ovako zovemo”.

I dalje kad kaže mi, misli na zatvorenike.

U sobi od osam kvadratnih metara sa njim su bila još trojica osuđenika.

„Nas četvorica i sijalica”.

Uz to, imali su ve-ce šolju, krevete na sprat i umivaonik.

„Higijena ne postoji. Dobiješ jednu rolnu toalet papira za mesec dana, ostale kupuješ na kantini. Ako imaš para. Ako ne – pereš dupe, zato pored ve-ce šolje stoji flaša ceo dan.

„To ti je ono, ako hoćeš okupaš se, ako nećeš, ko te je*e. Niko te ne tera na higijenu”.

Kaže da su za kupanje dobijali koka-koline flašice u kojima je bio šampon od koga su dobijali perut.

„Kupali smo se nekad i ferijem”.

Voda je puna kamenca, kaže Marko.

„Ne sme da stoji u čaši, jer koriste tehničku. Tople nikad nema. Prozora na kupaonici nema.

„Sneg upada. Zimi u kupatilu vise ledenice, dva minuta čekaš da krene voda”.

Ipak, kaže, zimi u zatvoru bude gužva, jer siromašni dolaze tu da prezime.

„Bukvalno ukradu nešto i znaju da će ih uhvatiti, samo da imaju gde da budu po mrazu.”

Za zatvorenike je kazna – zabrana korišćenja kantine u određenom periodu. Postoji, dodaje, i fizičko kažnjavanje.

„Brutalni su policajci, posebno u Četvrtom, a štite jedni druge. Desilo se da su jednog premlatili, dve nedelje nije izašao iz sobe.”

„U Srbiji ne postoji tortura kao organizovana pojava podsticana od strane državnih organa”, poručila je početkom godine ministarka pravde Nela Kuburović, pozivajući se na izveštaje Zaštitnika građana i Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture.

U izveštaju Stejt Departmenta o stanju ljudskih prava u Srbiji za 2018. godinu, navodi se mnogi zatvori i jedinice za pritvor u Srbiji ne ispunjavaju međunarodne standarde.

„Uslovi u zatvorima su teški zbog pretrpanosti, fizičkog zlostavljanja, nesanitarnih uslova i neadekvatne medicinske nege”, piše u izveštaju, ali se navodi i da nadležni sprovode kredibilne istrage nakon prijava o zlostavljanju.

Pred kraj, Marko je bio u „Zelengori”, poluotvorenom odeljenju. Dva i po meseca svakog dana je iz ćelije išao na posao – radili su na putu u Banstolu.

Bez lisica, ali u pratnji komandira – i za to je dobijao 23 dinara po satu.

„Naravno, to potrošiš na kantini – za cigare ili nešto”.

Kao što zakon i predviđa, osuđenik učestvuje u radu sa službenicima tretmana na dobrovoljnoj osnovi.

Procenat radno angažovanih osuđenika kreće se od 50 do 60 procenta, što ranije nije bio slučaj.

Za to osuđenici dobijaju naknadu u skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, a to je najmanje 20 odsto od najniže cene rada u Republici.

Poštovao kodekse

Potpuno je tačna opaska da nije teška robija, nego robijaši, kaže Marko.

„Tamo važe druga pravila i statusni simboli. Tamo pereš veš za tri smotane cigare i kašiku nesa. Muška prostitucija se dešava za paštetu i mesni narezak.”

Ipak, kaže da se uklopio, jer je oldschool (stara škola) – nije cinkaroš i umeo je da poštuje druge.

„Danas svaki gistro diler ima grupu klinaca sa 15, 16 godina, koji ako padnu ne idu u zatvor, već u Valjevo u popravni dom. Ja šta god sam radio, moje su bile i greške i odluke”.

Slično je i u zatvoru poštovao kodekse.

„Uvek imaš glavu sobe koji je tu najduže ili je najjači, on se za sve pita. Ipak, postoji pravilo da nikad ne pitaš nekog zašto je tu. Ko hoće, ispričaće za šta je pao.”

Psiholozi i defektolozi, kaže, tamo postoje, ali ne rade dovoljno sa zatvorenicima.

„Kad odeš kod vaspitača, on te pita kako se zoveš, a kao vodi tvoj program.”

Umetnik iza rešetaka

Marko je za sebe u zatvoru govorio da je umetnik jer je crtao i prodavao crteže.

„Počeo sam da crtkam pomalo i od tog sam preživljavao, ukrašavao sam pisamca – devojci nacrtaš ružu na pisamcetu i to naplatiš u duvanu ili kafi.”

Kad se pročulo za njegov talenat, počeo je i krišom da tetovira – po pravilu, kaznu dobija onaj ko tetovira.

Ima dve tetovaže. Na levom ramenu mu je mali pauk – simbol da je bio u zatvoru. Na bicepsu mu je zmaj u suncu – simbol da je pucao u čoveka.

„Jesam pucao, ali nisam ubio. Takve su bile devedesete i to je bio deo posla”.

Obe su na mestima koje i obična majica kratkih rukava sakriva.

„Danas svi crtaju rukave, žele da se to vidi. Mi nismo bili takvi”.

Crtao je i pre zatvora.

Želeo je da upiše Likovnu akademiju i bude slikar, ali nikad nije pokušao.

„Došao sam do Akademije, držao sam kafić i baštu tamo, pa su mi dolazili svi profesori”, kroz smeh prepričava.

„U srednjoj školi je trebalo da idem kod jednog tipa da dve godine učim da crtam stripove i dve godine da radim kod njega. Ćale je bio u fazonu da prvo završim školu.”

Kad je došlo dao upisivanja fakulteta, već je uveliko izlazio.

„Ko će da upisuje akademiju i ide da uči, kad ja u kafiću zaradim tri puta više nego sestra koja je završila ekonomiju”.

To je bilo početkom devedesetih i kaže da nije usamljeni slučaj.

„Od nas 15 u ekipi, samo smo nas dvojica još živi. Svi drugi su poumirali i pooveravali”.

Najstresniji trenutak u životu

Narednih gotovo četvrt veka proveo je „s one strane zakona”.

„Da sam uplaćivao doprinose, sad bih još malo mogao u penziju”, kaže kroz smeh.

Ipak, dodaje da se tokom tih 25 godina nije sve vreme „drogirao ili dilovao”.

Roditelji uvek misle „nije to moj sin” i poslednji saznaju, kaže.

„Na prvu pomisao treba da reaguju.

„Moj otac je saznao čime se bavim kada je policijski inspektor pozvao na fiksni telefon i rekao da dođem u stanicu”, prepričava Marko jedan od najtežih dana u životu.

Otišli su zajedno u policiju, ali je sa sedmoricom inspektora prvo samo on razgovarao.

„Jedan od njih kaže `vidi dobar je dečko`, drugi viče na mene, treći bi da me spusti dole u pritvor. Klasična priča”.

Dali su mu papir da potpiše, on je odbio, ali je shvatio da imaju gotovo sve o njemu.

Posle 40 minuta na vratima se pojavio njegov otac – inspektori su mu sve ispričali.

„Jao, čoveče, u tom trenutku sam poželeo da su me sva sedmorica gazili i zakopali, koliko me je bilo sramota. Saznao je najgori način”.

Nisu ga zadržali u policiji.

Kada su izašli, sedeli su bez reči u kolima ispred stanice.

„Ćutimo. Otac pali cigaru i dodaje meni, pali sebi…

„Posle 15 minuta tišine, rekao mi je `ne dam te`”.

Markov govor prekida knedla u grlu. Spušta pogled.

Kaže da se uvek naježi pri pomisli na taj trenutak.

„Nije me pritiskao. Pitao me je da li sam u problemu i treba li da prodamo stan. Nastavio sam da lažem i manipulišem. Rekao sam mu, `ma srediću ja to sve`.”

Ipak, nastavio je sa pređašnjim životom, a otac je preminuo pre njegovog odlaska u zatvor. Ubrzo mu je umrla i majka.

„Dok je majka bila živa, pomagala mi je. Bio sam u začaranom krugu. Znao sam da imam kome da se obratim, mada je to možda medveđa usluga, jer bolje je što pre se osvestiti i potražiti pomoć.”

IZVOR: BBC NEWS NA SRPSKOM