Autentične vampirske vodenice, vlaška magija, etno restorani sa stranim jelima i gomilanje novokomponovanih festivala koji se predstavljaju kao tradicionalni, posledice su turističkog amaterizma koji u želji za brzom zaradom ne konsultuje stručnjake, ali zato autentičnu tradiciju umešno pretvara u kič. Srećom, ima i suprotnih primera.
Naše komšije Rumuni godinama „unovčavaju“ svog kneza, Vlada Cepeša, koga je Bram Stoker 1897. u svom romanu učinio vampirskom legendom, Drakulom. Mada je istorijski Vlad Cepeš uspeo da se svojom brutalnošću izbori za prestižno mesto u ne tako maloj konkurenciji surovih vlastodržaca, izgleda da to u današnje vreme, kada smo zasuti masakrima u svim varijantama, nije dovoljno da podigne ni „tiraž“ u turizmu. Sudeći prema ponudama većine stranih i domaćih turističkih agencija, ali i iskustvima pojedinaca iz Srbije, koji su kao turisti krenuli sa malo većim ambicijama na neku od tura po Transilvaniji pa zaključili da su se preračunali, popularnost i profitabilnost „Drakulinih staza“ ni iz daleka ne bi bila tako velika da se podilazeći ukusu većine, Cepeš uz malu pomoć prijatelja iz turističke delatnosti nije opredelio isključivo za vampirsku karijeru.
Budući da je reč „vampir“ naša dika i ponos kada je reč o doprinosu svetskoj jezičkoj baštini, te da je izvorno iz Srbije otputovala u svet, samo je bilo pitanje dana kada će se neko i ovde dosetiti da taj svet privuče ponudom autentičnog srpskog vampira i to sasvim legitimno, jer je dotični odavde i potekao. Već od polovine aprila, organizuju se ture „Tragom srpskih vampira“, u okviru kojih će posetioci moći da svrate i do vampirske vodenice na reci Gradac, gde je kako tvrde organizatori, žeđ za krvlju gasio „prvi svetski vampir“, Sava Savanović. Ime mu je nadenuo Milovan Glišić u svojoj čuvenoj pripoveci „Posle dvadeset godina“, koristeći legendu o lokalnom vampiru u selu Zarožje, koja se do danas prenosi među seoskim žiteljima. Ko je alergičan na knjige i čitanje, o vampiru Savi može da se informiše ako pogleda domaći horor film, „Leptirica“.
Pametno organizovana spontanost
Lokalne legende, mitovi, magijski i religijski obredi svakako jesu veoma važan deo nematerijalne kulturne baštine svakog naroda koji ukazuju na njegove kulturološke specifičnosti, ali i na zajedničko civilizacijsko nasleđe, pa zato predstavljaju i bitan segment turističke ponude. No, ukoliko se u kreiranje ovakvih sadržaja ne uključe stručnjaci, pre svega etnolozi i antropolozi, oni vrlo lako mogu da skliznu u kič, vulgarizaciju, pa i u zloupotrebu tradicije, upozorava etnolog Aleksandar Repedžić. Naš sagovornik podseća da je tragedija koja se odigrala 2007. godine u selu Jabukovac nadomak Negotina, kada je ubijeno devet osoba, a počinitelj ubistava se pravdao dejstvom vlaške magije, poslužila za najgoru vrstu senzacionalizma u tabloidima. To je posledično proizvelo rast opskurnog interesovanja za vlašku magiju, privuklo „istraživače“ i avanturiste raznih fela i poplavu blogova koji mistifikuju tradicionalne načine bajanja u jugoistočnoj Srbiji, a koji su inače prisutni kod svih balkanskih naroda.
Da nije lako predstaviti lokalnu tradiciju na prijemčiv i zanimljiv način raznorodnoj publici, a da to bude kvalitetno i profesionalno, potvrđuje i Ivanka Tasić, direktorka turističke agencije „Pankomp – zemlja čuda“, specijalizovane za ture namenjene upoznavanju kulturnih sadržaja. „Opredelili smo se za ovaj deo turističke ponude jer smatramo da lokalno kulturno nasleđe predstavlja osnovni cilj turizma i putovanja, a u njemu značajno mesto ima nematerijalna baština. Zato se trudimo da u naše programe uvrstimo i legende, mitove i verovanja naših predaka, kao i nasleđe koje se ogleda kroz svakodnevne događaje i poslove. Cilj nam je da posetioci to dožive u neposrednom kontaktu sa lokalnim žiteljima, da aktivno učestvuju u događajima i to se, sudeći prema oduševljenim reakcijama stranih turista, pokazalo kao veoma dobar koncept“, priča Tasić i dodaje da se posete najčešće organizuju u manjim sredinama, koje su zahvalnije za predstavljenje očuvanih običaja.
Ali, sve to što turistima deluje spontano, zahteva orgromno znanje, pripremu i veoma dobru organizaciju. Najvažnije je, ističe naša sagovornica, da se ovakve ture osmišljavaju u saradnji sa stručnjacima i profesionalnim partnerima i da se ništa ne prepusti slučaju, a time i riziku da se sklizne u neprimerenu komercijalizaciju koja je, na žalost, sve prisutnija. „Bitno je da posetiocima iz inostranstva, koji često potiču iz potpuno drugačijih kultura, predstavimo ono što zaista jeste autentično u našem nasleđu, da to bude zasnovano na istorijski potvrđenim podacima, predstavljeno na sažet, razumljiv i zanimljiv način i ilustrovano reprezentativnim sadržajima i spomenicima“, precizira Ivanka Tasić.
„Gomilanje“ tradicije
Takav stav deli i Aleksandar Repedžić, navodeći primer da sve više restorana u Srbiji pokušava da se predastavi kao „etno“, kačeći ćilime, preslice i slične tradicionalne motive po zidovima, dok u ponudi imaju bečku šniclu i ostale „autentične“ specijalitete, koje naši preci po selima, oslonjeni na „sirotinjsku hranu“, teško da su imali na „meniju“. Ali njihova „sirotinjska hrana“ uglavnom se sastojala od jela koja se danas promovišu kao zdrav način ishrane. „Uprkos tome, u našim ’etno’ restoranima retko možete poručiti zelje, koprive, puževe, sremuš, klin čorbu i druga jela koja su pripremljena na tradicionalan način“, komentariše Repedžić, napominjući da je sasvim suprotna situacija preko Dunava, u Rumuniji, gde se u restoranima, pored internacionalne, obavezno nudi i tradicionalna rumunska kuhinja.
Prema njegovim rečima, problematična je i autentičnost sve većeg broja „tradicionalnih“ lokalnih festivala, koji se osnivaju u tolikom broju „da bismo mogli da ih izvozimo“, a s obzirom da se u njihovo osmišljavanje retko uključuju stručnjaci, umesto tradicije u ponudi je najčešće „parada pijanstva i kiča“. Pravi način da se kroz festivale očuva i prikaže sopstvena tradicija, prema Repedžićevom mišljenju jeste edukacija lokalnog stanovništva i podrška lokalne samouprave pojedincima i domaćinstvima koja žele da se bave ovakvom vrstom turizma. „Dodatno, važno je obezbediti manje poresko opterećenje za pružaoce ovakvih usluga, stručne kadrove u organizaciji folklornih događaja, kao i saradnju turističkih agencija sa muzejima i centrima za kulturu“, preporučuje Repedžić.
Za razliku od manifestacija koje nisu makle dalje od seoskog vašara, iako traju više godina, ima i onih koje zavređuju pažnju i na odgovarajući način prezentuju nematerijalno nasleđe. Prema mišljenju Ivane Stanković, tursitičke novinarke, takav primer je manifestacija „Zlatne ruke“, koja traje još od 1983. godine i zasniva se na uključivanju lokalnog stanovništva u proizvodnju i ponudu proizvoda specifičnih za Sokobanjsku oblast. Značajna je jer predstavlja očuvanje tradicije lokalne zajednice, kroz tradicionalni način pripremanja hrane i predstavljanje izvornog folklora, melosa, starijih zanata i rukotvorina žena. Ova manifestacija je veoma dobro posećena, što omogućava i dodatnu zaradu lokalnom stanovništvu, naglašava Stanković.
Ona dodaje da slično važi i za manifestacije „Sveti Jovan Biljober“ u Zaječaru, sa idejom da učesnici beru biljke od kojih se pripremaju tradicionalna jela, „Kosidba na Rajcu“, koja okuplja goste iz zemlje i sveta, kao i festival etno dvorišta u Kragujevcu, koji je vrlo maštovito osmišljen. „Naravno da uvek može bolje, ali ne treba potceniti činjenicu da se lokalne sredine sve više trude da osmisle sadržaje koji će privući turiste i da to počinje da daje rezultate“, ocenjuje Ivana Stanković.
Etno turizam u Strbiji, iako beleži rast, još je daleko od najezde stranih turista, a u određivanju prave mere između tradicije i tržišta mogu nam poslužiti i iskustva u najbližem susedstvu. U Dubrovniku, Kotoru i nekim drugim gradovima na Jadranu, „iznajmljivanje tradicije na sat“ gomilama turista sa kruzera, preti da „pregazi“ ono najvrednije u lokalnom nasleđu, što je i bilo razlog da UNESCO ove destinacije proglasi kulturnom baštinom od svetskog značaja.
Jelena Bujdić Krečković