Srpske kafane bile su značajna kulturna sastajališta i središta. U njima su se naši najveći pisci redovno družili, raspravljali, kafenisali, obedovali, ali i napijali se. U njima su nastajale kafanske priče, ali i neka od srpskih najvećih književnih dela, najpoznatijih pesama i stihova, najizvođenijih drama i najcitiranijih rečenica. Tako je, na primer, u kafani „Kolarac“ organizovan prvi sajam knjiga u Srbiji.
U beogradskim kafanama su se izvodile prve pozorišne predstave, prikazivani prvi filmovi, ali i snimali prvi filmski kadrovi. Pokretanje prvog broja čuvene „Politike“, nastarijih dnevnih novina u ovom delu Evrope, proslavljeno je u Skadarliji 1904. godine, u kafani „Tri šešira“ gde su se skupili svi koji su u nastajanju prvog broja ovih novina učestvovali. Možemo samo zamisliti koliko je dogovora i ideja oko novih projekata u oblasti kulture nastalo za kafanskim stolom, uz čašu dobrog pića.
Posetioci kafana bili su najistaknutiji predstavnici srpske književnosti i srpske kulturne scene. U kafani se pilo i jelo, ali i mislilo i stvaralo. Branislav Nušić, i sam redovni posetilac kafana u Skadarliji zabeležio je da „ako je trebalo povesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima“.
U kafanama su se nesumnjivo zbivali zanimljivi događaji, a dan danas u narodu žive kafanske priče naših pisaca. Naravno, kako to obično i biva, mnoge od njih su postale legende, mitovi, anegdote u čiju se istinitost ne može potpuno verovati.
Priče o kafanskim dogodovštinama naših pisaca prepričavane su kroz generacije, a često i zabeležene od strane novinara, ali i drugih pisaca, da se nikad ne zaborave.
„Tri šešira“ i „Dva jelena“
Kako skadarlijska kafana „Tri šešira“ postoji duže od sto godina, ne čudi da je naviše kafanskih priča o našim piscima vezano upravo za nju. Đuro Jakšić, koji je često posećivao ovu kafanu, nazvao ju je „vinskim vrelom“. Jovan Jovanović Zmaj, Milovan Glišič, Stevan Sremac i Milutin Uskoković takođe su često navraćali u „Tri šešira“
Priča se da je čest gost bio i Radoje Domanović, koga bije glas da nije baš bio umeren u piću i da je na pitanje „šta je bolje od pune čaše“, odgovorio da je bolja „puna flaša“. U kafani „Tri šešira“ voleo je da pije rakiju i naš veliki pisac, Bora Stanković. Zanimljivo je da je on od 1906. do 1913. godine bio kontrolor državne trošarine u skadarlijskoj, Bajlonijevoj „Maloj pivari“. Govori se da je Bora Stanković voleo i da zapeva u kafani i da je imao lep glas.
Posle Prvog svetskog rata kafana „Tri šešira“ sa gostima poput Disa, Pandurovića i Simića bila je stecište „srpske moderne“. Pobratimi Dis i Sima Pandurović ovde su zajedno provodili vreme. Ova kafana bila je zapravo i stecište glumaca, slikara, muzičara – pravi boemski centar Beograda.
Zanimljivo je da je napoznatiji vlasnik ove kafane, Stojan Krstić, dugo davao umetnicima da jedu i piju u njegovoj kafani „na veresiju“, a novčano je učestvovao u postavljanju spomen-ploče na kući Đure Jakšića.
Ni skadarlijsku kafanu „Dva jelena“ naši pisci nisu zaobilazili. Pet sala i dve letnje terase ove kafane uvek su bile pune sveta, među kojima su istaknuto mesto zauzimali književnici i ostali umetnici. Ideja za časopis pod nazivom „Buktinja“ rodila se upravo u ovoj kafani, a ovde je dalje i razrađena.
U nastanku ovog časopisa učestvovali su, između ostalih, Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, Tin Ujević i Brana Ćosić. U „Dva jelena“ 1924. dogovaralo se i oko „Almanaha Branka Radičevića“, a deo toga bili su Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Gustav Krklec, Ranko Mladenović, Rade Drainac i Rastko Petrović.
Tin Ujević, By “Nostalgija svjetlosti”, Matica hrvatska, Public Domain
Kafanske priče Janka Veselinovića
Često je glavni akter kafanskih priča Janko Veselinović. Još češće je jedan od učesnika srpskih kafanskih legendi. Ovaj pisac rođen davne 1862. godine autor je preko 30 dela, a bio je i pozorišni pisac, dramaturg, pa čak i glumac. Možda je najpoznatiji po zbirci priča, „Slike iz seoskog života“.
Jednom je Sremac u kafani sreo, ni manje ni više nego Janka Veselinovića, ali i pisce Simu Matavulja, Stevana Mokranjca i Dragomira Brzaka. Slavila se desetogodišnjica književnog rada upravo Veselinovića, i to tipično kafanski, uz fino vino, pivo, dobru kafu, živ razgovor i muziku. Kako je vreme prolazilo, a količine alkohola polako nestajale, ređale su se zdravice Veselinoviću. Pisac je bio dirnut, ali je morao kafanske drugove da zamoli da piju malo lakše ako hoće da dočekaju zoru, jer ih je mnogo, a njemu je od novca ostalo još samo šest dinara u džepu.
Janko Veselinović pojavljuje se u još jednoj kafanskoj priči. Naime, sa Božom Kneževićem i Vojislavom Ilićem bio je u kafani sa nazivom „Kod prestolonaslednika“. Legenda kaže da su tog dana od konobara naručivali rakiju na poseban način, vrlo duhovito. Vojislav Ilić je tražio zelenu rakiju jer je tada bila jesen, a on je hteo bar još malo da uživa u zelenilu. Janko Veselinović je takođe tražio zelenu, ali zato što je gorka, pa je u skladu sa njegovim krvavo i teško zarađenim novcem. A Boža Knežević, filozof, tražio je tu istu gorku zelenu rakiju, jer je i sam život gorak.
Da život piše romane dokazuje još jedna anegdota. Verovali ili ne Janku Veselinoviću, kako je sam pričao svojim prijateljima jedne večeri u skadarlijskoj kafani „Tri šešira“, kafana je spasila život. Jedne kišne noći, greda koja se nalazila nad krevetom Veselinovića i držala krov, srušila se na njegov krevet. Srećom, ovaj pisac je izbegao nesreću i prošao nepovređen jer se sve ovo zbilo pre ponoći, dok je on uživao u Skadarliji.
„Klub književnika“
Za „Klub književnika“, pod vođstvom Budimira Blagojevića Bude, kaže se da je druga Srpska akademija nauka i umetnosti. Posećivali su ga Ivo Andrić, Branko Miljković, Dobrica Ćosić, Pekić, Danilo Kiš, Milorad Pavić, Momo Kapor (koji je ovde imao svoj poseban sto), Matija Bećković i drugi. Budimir Blagojević je bio svedok raznoraznih događaja koji su se ovde odigrali, a neki od njih jesu žučne rasprave Slobodana Markovića, Miodraga Bulatovića i Danila Kiša.
Kafane su tokom vremena pokazale da se najkreativnije, najžučnije i najznačajnije književne večeri dešavaju upravo u njima. Kafanskom duhu naša književnost duguje mnogo.