Foto: Peščanik
John Dewey o demokratskoj kulturi
„Nakon decenija trijumfa“, nedavno je zaključio Ekonomist, „demokratija gubi bitke“. Ali, čini se da to nije slučaj na zapadu čije „zrele demokratije… još uvek nisu u ozbiljnoj opasnosti“.
Po ovom stanovištu, vesti o smrti američke demokratije su ozbiljno preuveličane. „Donald Tramp se možda podsmeva liberalnim normama“, kaže ovaj argument, „ali američki mehanizmi uzajamne kontrole različitih grana vlasti (checks and balances) će nadživeti njegovu vladavinu“. Istinski ugrožena društva su ona u kojima su „institucije slabije, a demokratske navike nedovoljno ukorenjene.“
Ovo je postao već uobičajeni refren, čak i među kritičarima Trampove administracije. „Našu demokratiju je teško ubiti“, izjavljuje politikolog sa Harvarda Stiven Levicki u intervjuu povodom knjige Kako umiru demokratije, koju je napisao zajedno sa kolegom Danijelom Ciblatom. „Još uvek imamo jake demokratske institucije; nismo mi Turska, Mađarska ili Venecuela. Ponekad smo nepromišljeni i neodgovorni, ali se uvek nekako provučemo“.
Da li je američka demokratija zaista toliko jaka? Na početku Drugog svetskog rata američki filozof Džon Djui upozoravao je na rizike ovog optimističkog zaključka i pojednostavljene slike demokratskog društva na kojoj se on zasniva. U knjizi Sloboda i kultura (1939) ovaj američki filozof je izneo svoju zabrinutost da bi demokratija previše lako mogla biti zavedena iluzijom sopstvene stabilnosti i istrajnosti pred opasnostima po slobodu i norme pristojnosti. Po Djuiu, demokratski uslovi nisu u stanju da automatski održavaju sami sebe, niti se mogu poistovetiti sa ispunjavanjem ustavnih načela. Ovakva uverenja skreću pažnju sa onoga što se zaista dešava, kao blebetanje opsenara koje skreće pažnju gledalaca dok izvodi svoj trik. Ono što se uistinu dešava može biti stvaranje uslova nepovoljnih po opstanak demokratskih sloboda.
Djuijevo upozorenje nam ukazuje da nam opasnost ne preti samo od loše vlasti, već i od mnogo fundamentalnijeg izobličavanja društva. „Ovo bi možda bilo banalno ponavljati“, priznaje on, „da nema toliko pripadnika elite koji govore kao da veruju, ili kao da mogu navesti druge da veruju da je puko sleđenje ritualnih formula delotvorna zaštita našeg demokratskog nasleđa.“
Danas, kada imamo predsednika koji se radije savetuje sa svojim poslovnim partnerima nego sa stručnjacima, koji se otvoreno divi metodima vladanja Kim-Džong Una i Vladimira Putina, koji insistira na tome da izbeglice nemaju pravo na pomoć i da migranti ne zaslužuju ni elementarnu ljudsku pristojnost, i koji bez napora pronalazi lepe reči za bele suprematiste i porodične nasilnike – vredi se podsetiti Djuijevih uvida.
***
Na prvi pogled pozivanje na Djuija u aktuelnoj političkoj klimi može izgledati čudno. Ako trenutno prolazimo kroz ono što je Hana Arent nazvala „mračnim vremenima“, Djuijeva optimistična vera u demokratiju – njegovo nepokolebljivo uverenje da je ljudska sposobnost refleksije u stanju da obezbedi dobro i izbegne loše, kao i da je američka demokratija suštinski progresivna – može izgledati neprikladno za suočavanje sa aktuelnom političkom krizom.
Međutim, ova vera je uvek bila oblikovana značajnim uvidom u prirodu demokratije, koji se danas često ignoriše. Po Djuiju, opstanak demokratije zavisi od izvesnog skupa navika i sklonosti – ukratko, od kulture. Ovaj stav je uticao i na njegov aktivizam. On je pomagao pri osnivanju nekih od najznačajnijih organizacija toga vremena: Američka zajednica za građanske slobode, NAACP, Liga za industrijsku demokratiju i Njujorški nastavnički sindikat. Kada nas Djuji upozorava da demokratski uslovi ne mogu automatski održavati sami sebe, on raskrinkava iluziju da su SAD imune na opasnosti totalitarizma.
Djuijeva briga je danas jednako aktuelna kao što je bila i 1939. Oni koji veruju da su naše institucije dovoljno snažne da odole svakom napadu, previđaju spori ali istrajni napor da se podrije društveno tkivo koje omogućava postojanje ovih institucija – navikavajući nas na okrutnost, tretirajući činjenice kao izmišljotine i suspendujući ideju da svako od nas, bez obzira na nacionalnost, zavređuje poštovanje. Politike Trampove administracije zapravo stavljaju na probu moralnu kulturu Amerikanaca – još ćemo videti šta su oni spremni da progutaju. Kada odbija da obelodani svoje poreske izveštaje, Tramp stavlja na probu našu želju za transparentnošću. Kada prezrivo otpisuje medije, on stavlja na probu našu posvećenost istini. Kada pomaže uništavanje institucija poput Agencije za zaštitu prirodne sredine, on stavlja na probu naše poverenje u nauku i činjenice. Sve ovo zajedno je njegov izazov Djuiju. Koliko pažljivo Amerikanci prate konkretne procese koji ugrožavaju naše institucije, umesto što se prepuštaju hlebu i igrama? Kako možemo biti sigurni da će Trampovi prestupi biti samo kratkotrajno odstupanje od trajektorije američke politike? Mehanizmi uzajamne kontrole ne rade sami od sebe. Oslanjajući se na institucionalnu inerciju, zaboravljamo da je demokratija snažna samo onoliko koliko su snažni muškarci i žene koji u njoj žive.
Djui je stoga insistirao na tome da se uspon totalitarizma ne poistovećuje sa nasiljem ili strahom. Čuvajte se, piše on, „uverenja da totalitarne države počivaju samo na pukoj prisili i zastrašivanju“. On je u svoje vreme upozoravao na naivnost razlikovanja starih i novih demokratija i ideje da se to ne može desiti kod nas – upozorenje o kojem bi i mi danas trebalo da povedemo računa. Sasvim je moguće da će američke institucije preživeti Trampa, ali ne bez tragova njegove moralne i političke vizije.
***
Pozivanje na Djuijeve ideje u današnjoj političkoj klimi ne bi trebalo brkati sa zabrinutošću za osnovne norme našeg političkog sistema. Džededaja Perdi je u pravu kada lamentira nad nedavnom navalom knjiga koje se bave „krizom demokratije“. Autori poput Jaše Munka, Dejvida Frama i Vilijema Galstona dele uverenje da su trenutno u najvećoj opasnosti nepisana pravila koja održavaju američku demokratiju kao takvu. Umesto da priznaju da se trenutno suočavamo sa odsudnom bitkom za dušu Amerike, oni pokušavaju da ožive pretpostavljeno američko zajedništvo koje Tramp navodno ugrožava. U tom pogledu, oni neretko zvuče kao posleratni konsenzus-istoričari poput Ričarda Hofštatera i Luija Harca.
Međutim, Djuijev naglasak na demokratskoj kulturi funkcioniše u drugačijem registru i ima mnogo ambiciozniju političku viziju. Fokusirajući se na kulturu on apeluje na svoje čitaoce da ne prepuštaju politiku pukom slučaju. On nas podstiče da uvidimo da garancije slobode, jednakih prava i ljudskog dostojanstva zahtevaju konstantan napor da se ove vrednosti učine delom samorazumevanja samih građana. „Nužnost rasuđivanja i izbora“, objašnjavao je on 1930, „potiče od činjenice da treba izaći na kraj sa silama koje nemaju zajednički sadržalac“. On od nas traži da testiramo moralni doseg institucija i politika u odnosu na ove vrednosti. „Ako se radikalizam definiše kao percepcija o neophodnosti radikalne promene“, pisao je on 1935. u studiji Liberalizam i društveno delanje, „onda je svaki liberalizam koji istovremeno nije i radikalizam, danas irelevantan i osuđen na propast“. Lociranje nade u budućnost demokratije upravo u domen kulture, zahteva da trenutak u kojem se nalazimo vidimo kao borbu oko toga kakvi ljudi želimo da budemo i kakvo društvo želimo da stvorimo. Ovakvo razmišljanje obeležilo je Rekonstrukciju, Nju dil (iako je Djui smatrao da je on trebalo da bude još radikalniji) i pokret za građanska prava. To je za Djuija bilo od ključnog značaja, a trebalo bi da bude i za nas.
„Put demokratije je težak i trnovit“, zaključuje on u Slobodi i kulturi. „To je put koji najveći teret odgovornosti stavlja na leđa najvećeg broja ljudskih bića“. Upravo zato Djui je verovao da je demokratska kultura – navike i senzibiliteti građana – značajnija od ustava i procedura. Jer šta vrede ustavi i procedure ako je sam temelj njihovog ispravnog funkcionisanja izobličen? Djui je bio ubeđen da moralni i politički život Amerike nije bogomdan. Njega stvaramo sami. I zahvaljujući nama on će rasti i razvijati se ili umreti.
Melvin Rogers, Boston Review, 25.07.2018.
Preveo Rastislav Dinić – Peščanik