Ispovesti već nekoliko nedelja pune medije u Makedoniji, sve zahvaljujući tridesetak žena koje su 16. januara u podne na svojim profilima objavile lična iskustva vezana za seksualno uznemiravanje i nasilje. U pitanju je makedonski odgovor na globalnu kampanju #Metoo, koja je razotkrila neke od najvećih imena Holivuda i iz sveta medija kao seksualne nasilnike i predatore.
„Urednik uticajne makedonske televizije, pre 10 godina u poseti Briselu sa premijerom. Svi smo u predvorju hotela nakon sastanaka. Kaže da ima neke važne dokumente za mene, ali je umoran, pa ako mogu da dođem do sobe da mi to dâ, da ne mora da se spušta u predvorje ponovo. Dođem na sprat, ali ostajem u hodniku, misleći da će mi ih samo isporučiti. Otvara vrata i snažno me uvlači u sobu. Adrenalin mi je skočio od straha, uspevam da ga gurnem i pobegnem. Nakon toga sam dala otkaz.“
Ovo je jedna od stotinu priča koje se šire društvenim mrežama pod haštagom #Sadakažem, #СегаКажувам, #TaniTregoj.
Ispovesti već nekoliko nedelja pune medije u Makedoniji, sve zahvaljujući tridesetak žena koje su 16. januara u podne na svojim profilima objavile lična iskustva vezana za seksualno uznemiravanje i nasilje. U pitanju je makedonski odgovor na globalnu kampanju #Metoo, koja je razotkrila neke od najvećih imena Holivuda i iz sveta medija kao seksualne nasilnike i predatore.
Talas svedočanstava koja mesecima objavljuju svetski mediji, polako osnažuje borbu žena za osnovna prava i menja dosadašnji odnos prema njima.
Tu borbu u Makedoniji iniciralo je nekoliko devojaka, a za Kontru govore glumica i aktivistkinja Jasmina Vasileva, književnica Rumena Bužarovska i likovna umetnica Jana Jakimovska.
„Sve je počelo sa reakcijama makedonske javnosti na društvenim mrežama na #MeToo kampanju. Ispod vesti vezanih za tu temu nizao se zastrašujući broj nasilnih, relativizatorskih i mizoginih komentara. Takođe, ona je i rezultat drugoročnog praćenja globalnih događaja i lokalnog konteksta kroz “Studije prisustva različitih oblika seksualnog nasilja u R. Makedoniji” („Студија на опсег на различни форми на сексуално насилство во Р. Македонија“). Odavno smo razmišljale o ovakvoj kampanji, prateći crne statistike u dnevnim hronikama o femicidima, tinejdžerskoj trudnoći, nasilju sa kojim su se institucije loše nosile ili su ga potpuno ignorisale, našim ličnim iskustvima, iskustvima naših bliskih ili žena sa kojima smo razgovarale, sa kojima smo šapatom delile priče, nadajući se da će jedan dan odjeknuti u javnosti“, kaže Jasmina Vasileva.
Sudeći prema broju svedočanstava, može se zaključiti da je bar početni cilj – razbijanje straha – delimično postignut. Žene su otvoreno progovorile o svojim traumama, napisale su ih i potpisale imenom i prezimenom, i sada su te priče javne, zahvaljujući čemu, kako kaže Jana Jakimovska, inače docentkinja na Akademiji lepih umetnosti na Univerzitetu u Štipu, do svesti svih može doći informacija da je seksualno zlostavljanje i uznemiravanje prisutno, i to masovno, i da ga nisu pošteđene žene bilo kojeg uzrasta i socijalne pripadnosti.
Jasmina Vasileva naglašava da svako poznaje bar jednu ženu koja je na neki način bila seksualno zlostavljana ili ucenjivana od nekoga ko je na poziciji moći.
„Alarmantan je broj priča koje govore o zloupotrebi moći profesora u obrazovnim institucijama, ali i u zdravstvenim institucijama i u policiji, što je samo potvrdilo činjenicu da je takvo ponašanje sveprisutno i normalizovano u makedonskom društvu“, kaže Vasileva.
Priče su vezane uglavnom za anonimne napadače, što je razlika u odnosu na #MeToo pokret. Prema rečima Rumene Bužarovske, razlog tome je što je veliki deo slučajeva zastareo ili ne podleže krivičnom postupku, neke žrtve se ne sećaju imena ili svog zlostavljača nisu poznavale.
„Ali, čak i ukoliko žrtva obznani ime, onda postaje meta dvojne viktimizacije, skrutinizacije njene (seksualne) prošlosti i ‘moralne’ ispravnosti. Zbog zastarelosti slučajeva, postoji mogućnost tužbe za klevetu imenovanog zlostavljača. Cilj ovih ispovesti je bio potenciranje zlostavljanja sa pozicije moći – tako da se žrtve i ne nadaju da će se pravda zadovoljiti u trulom i korumpiranom pravosudnom sistemu gde moćnici imaju zadnju reč. Nismo imale nameru da direktno pokrećemo konkretne sudske slučajeve iz prošlosti, nego da podignemo svest oko ovog problema, a sa tim i da ohrabrimo ljude koji su žrtve maltretiranja i napada da to prijave. Ako to krene da se dešava, možemo smatrati da je akcija uspela. Svakako, ne bi bilo na odmet i čeprkanje po prošlosti, ali uzevši u obzir okolnosti, očekivanje nečega takvog je previše ambiciozno za ovo naše društvo“, kaže Bužarovska, inače docentkinja američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju
Za razliku od Vlade Hrvatske, koja odbija ratifikovati Istanbulsku konvenciju o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i porodičnom nasilju dok vladajuća stranka – Hrvatska demokratska zajednica – odbija da ukloni iz svojih redova dokazane nasilnike, Makedonija je nedavno to uradila.
Naše sagovornice se nadaju da će uskoro početi i efektivna saradnja i koordinacija svih nadležnih organa, institucija i organizacija u zaštiti žena koje su doživele nasilje.
Kampanju su podržale nadležne makedonske institucije, međutim, suočavaju se i sa izvrtanjem osnovnog smisla, jer ih deo javnosti proziva da skreću temu sa “važnih nacionalnih pitanja”, a kako objašnjava Jana Jakimovska, istovremeno svedoče odsustvu empatije, pa čak i ismevanju dela makedonskih intelektualaca i novinara.
„To nam je pokazalo stepen do kojeg je ovaj problem rasprostranjen, i samo potvrdilo da je razgovor o ovim temama (kao prvi korak) jako potreban. Moglo se primetiti da je jedan od argumenata protiv ovog tipa nasilja i uznemiravanja bio ‘argument ženskog čeljadeta’ – kako ne osuđuješ ovaj tip nasilja kad bi se to moglo dogoditi tvojoj ćerki, ali i sestri, majci itd. Ovaj argument, iako se može iskoristiti u prilog kampanji, samo je zastrašujući pokazatelj da se žena percepira kao sopstvenost, i njeno telo treba zaštititi zato što to telo predstavlja čast porodice”, rekla je Jakimovska.
Jedno od svedočanstava ne govori samo o nasilju u visokoškolskim ustanovama, nego i nedostatku razumevanja te relativizaciji i prihvatanju nasilja kao normalnog:
„Dok sam studirala, profesor me u prvoj godini pozvao u njegovu kancelariju, obećao da će me angažovati kao demonstratorku ako dođem s njim za vikend u Skoplje. Ispit mi je zakazao u nedelju, pa sam od straha povela mamu sa sobom. Sledećeg dana me je pozvao telefonom i tražio konačni odgovor za vikend. Skupila sam hrabrost i rekla sam mu ‘Ne’, da bi mi rekao: onda mi dajte mamu na telefon možda će ona hteti. Poverila sam se profesorki sa istog fakulteta, a ona mi je rekla: ‘Pusti, batali, svi to rade, on će svakako uskoro u penziju.“
Seksualno nasilje i uznemiravanje nije i ne sme biti normalno, i to je jedna od osnovnih poruka ove kampanje, poručuju inicijatorke koje se nadaju da će u budućnosti osigurati platformu solidarnosti i razbiti šutnju kroz uzajamnu podršku.