Hipotetičke „dobre namere“ Trampovih pristalica, postale su moralno nevažne njihovim glasovima.
Piše: Aleksandar Hemon
Velika samoutešna zabluda često je predstavljena raspravom koja za temu ima američki rasizam: zaista mora postojati namera da se rasizam otelotvori u pravom rasisti, jer bez namere rasizam ne može postojati. Ovakvo verovanje u verodostojnost namere je upravo povezana sa nepovredivošću pojma „osećati“ u Americi, jer pojmovno ovo ukazuje da je osećanje verodostojnije od misli ili činjenice. (Ovo i nije vest. Ovakav stav raširen je veoma daleko, po ovoj zemlji: u današnjoj Americi, ako ljudi smatraju da gravitacija ne deluje, osećali bi da je letenje moguće). Ako su osećanja suverena i nepokorna, da li su namere koje iz njih proizilaze – delovanje pojedinca ukorenjeno u osećanjima, realizovano u namerama. Tako je, na primer, etička ispravnost glasanja za Donalda Trampa, koji želi da zaustavi nepostojeći rast kriminaliteta, neosporna jer je zasnovana na osećanjima. (Njut Gingrič je ovako nešto neupadljivo pomenuo).
Etička strana osećanja poklapa se sa verovanjem, duboko urezanim u umove daleko većeg broja stanovnika od glasačkog tela Republikanske partije, da su dobre namere zauvek zacrtane Ustavom i Poveljom prava i tako urođeno prožmane kroz svakoga ko se identifikuje kao Amerikanac. Na stranu, ropstvo, sistemski rasizam i eksploatacija, lišavanje prava žena, česti ratovi Amerike kao agresora. Namere osnivača su dobre i takve da svi mogu da ih vide, a dela nebitna; američka istorija ispunjena je zločinima koji su označeni kao poštene greške. Najskorije, laži buševskog režima, koji je stvorio sistem mučenja i prismotre, proizašao je iz osećanja da je zemlja ugrožena posle napada od 11. septembra 2001. – ko može da ospori pravosnažnost toga?
Ali jedina etika koja je bitna jeste etika dela, bitno je kako neko deluje, a ne šta oseća.
Samopoštovanje američkog duha dozvolilo je da nemoralna i kriminalna dela izbegnu gonjenje. Jedna od koristi takvog imuniteta bila je da su Amerikanci i pored svega mogli da se osećaju kao pristojni ljudi, iako su dokazi ukazivali na suprotno. Izbor Baraka Obame za predsednika potvrdio je osećanje, dok je on, izbegao da u većoj meri reši etički (i finansijski) bankrot, ostavljen od strane buševske Amerike. Američka kultura je samo nastavila sa ovim, zato što, bez obzira šta smo uradili, mi smo veliki ljudi (Izabrali smo crnca!), svi mi koji smo rođeni i odgojeni po principu etike izvrsnosti. Čak i sada, kada je Tramp prošao nacionalni razgovor za posao, dok se njegove psihopatske tendencije ostvaruju, demokrate na čelu sa predsednikom Obamom, ne mogu da prihvate da pojam američke pristojnosti više nije ostvariv.
Tako da sada dolazi Donald Tramp. On, kako kažu, govori onako kako jeste, ali pod uslovom da je to onako određeno osećanjima. On je samo „viagrična“ gomila nekoherentne agresije okupljene oko jedne nerealistične ideje: da Ameriku učini opet velikom. Kada njegove pristalice svoja osećanja osnaže namerom, nikakva misao ili činjenica nisu bitne. Trampov izbor potvrdio je etos, te ni povređena osećanja Trampovih pristalica, niti njihove pristojne namere se, posle svega, protumačiti kao rasističke. Ko bi, pri zdravoj svesti, mogao da pomisli da oni zastupaju diskurs belačkog nacionalizma, ili da žele da reformišu demokratiju u autokratiju?
Nepremostiva prednost namerničkog duha je ta da pojedinac može da priključi moralnu vrednost delu, tako što će razmatrati namere koje stoje iza tog dela. Danas, među belim stanovnicima ove zemlje postoji velika revizija pojma „pravog“ rasiste. Trampovi beli glasači pokušavaju da ospore namere Donalda Trampa da diskriminiše ne-belce tako što govore o njegovim namerama da Ameriku ponovo učini velikom. U isto vreme odbijaju da ih zovu rasistima, kao i belci pristalice Hilari Klinton, njihovi prijatelji i članovi porodice, jer, znate oni ne mogu biti „pravi“ rasisti. Nejasna tumačenja rezultata izbora okupljena oko maglovitog osećanja straha od ekonomskog kraha imaju istu svrhu. Mnogi će večere za Dan Zahvalnosti provoditi tako što će se voditi etičke rasprave, a svi oni koji budu raspravljali biće najedeni istim ćurećim mesom. Česti rezultat ovih rasprava, pored problema sa varenjem, biće normalizacija rasizma: složićemo se da se ne slažemo, jebeš crnce i njihove drugove Jevreje.
Velike rasprave vode u operaciju zataškavanja. Većina Trampovih belih glasača (osim onih koji žele da pale krstove i nemaju problema sa rasizmom) se trenutno uključuje u koncept etičkog položaja u kome se oni ne osećaju kao rasisti, dok voljno i u potpunosti uživaju u prednostima otvoreno rasističkog sistema, gde je biti beo osobina koja se jako ceni. Ovo nije ništa novo. Zaista, ovako su beli Amerikanci funkcionisali jako dugo. Ono što je relativno novo, jeste očigledna agresija Trampovskog rasizma i sa njim nova vrednost „belosti“, a sve ovo zahteva veoma vešto orkestrirane rasprave. Trampovi glasači (zajedno sa njihovim gostima sa večere za Dan Zahvalnosti) bi hteli da se osećaju nenamerno belim, dok se u namerno belo-rasističkoj političkoj operaciji, koja će uskoro preuzeti američki državni aparat.
Ali jedina etika koja je bitna jeste etika dela, bitno je kako neko deluje, a ne šta oseća. Uostalom, pravni sistem u ovoj zemlji koji je još uvek baziran na razumu i racionalnosti zakona, omogućen je na etičkoj vrednosti dela. Delo je činjenica – ono što uradiš je ono što jeste. Trampovi glasači delovali su tako što su glasali za neposramljenog rasistu, čiji je govor mržnje delo i činjenica u javnom prostoru. Naravno, postoji i vrlo verovatna mogućnost da su beli Trampovi glasači znali za šta glasaju i da su to i priželjkivali. Uostalom, Tramp je sve to obećavao, iznova i iznova, a sad se to i ostvarilo. Čak i da nisu priželjkivali rasizam, oni koji su glasali za Trampa, moraju se pomiriti sa njegovim delima. Ovo može uključivati i deportaciju miliona ljudi, što nije moguće bez nasilja ili pravne diskriminacije američke muslimanske populacije. Ako se ovako nešto ostvari, oni koji su inicijalno počinili delo glasanja za Trampa, kakve god da su im namere bile, bez sumnje mu daju pravni mandat za rasizam.
Osnovna odgovornost građana je da bude odgovoran za svoje postupke. Osećanja zbog kojih su milioni glasali za Trampa, postala su moralno nevažna samim delom glasanja. Možda su ta osećanja od interesa za psihijatra ili istoričara, ali imigrantska porodica ili žena u hidžabu koju jure na ulici se ne bi interesovali ovakvim stvarima. Rasističko delo glasanja za Trampa, momentalno je pretvorilo Trampove pristalice u rasiste, a sada su stvarni da stvarniji ne mogu biti. Možda žele ili ne žele da prihvate činjenicu, ali ono što je ostalo od pristojne Amerike to mora da učini.
* Tekst sa sajta The Slate prevela Vanja Petrović