Oko 70% preduzeća u Srbiji ne plaća zakonom propisanu ekološku taksu, zbog čega država gubi godišnje oko 20 miliona evra. Na šteti su i kompanije koje izvršavaju ovu obavezu jer to poskupljuje njihove proizvode u odnosu na nelojalnu konkurenciju, pri čemu se otpad i dalje gomila i niko ne zna kako se troše sredstva dobijena po tom osnovu. Zato su privrednici odlučili da „uzmu otpad u svoje ruke“, predloživši kako se njime može upravljati efikasnije i jeftinije.
Način na koji se naplaćuje ekološka taksa predstavlja „trn u oku“ ne samo privredi, već i borcima za očuvanje životne sredine. Poslovnoj zajednici smeta što mali broj kompanija plaća ovaj namet i još su, pri tom, izložene nelojalnoj konkurenciji onih koji zbog neplaćanja takse mogu jeftinije da plasiraju svoje proizvode i usluge. Osim toga, neke lokalne samouprave oslobađaju pojedina preduzeća ove naknade bez utvrđenih kriterijuma, dok sa druge strane, kako kaže ministarka državne uprave i lokalne samouprave, u nekim mestima ekološku taksu „podižu retroaktivno, reketirajući privrednike“. Privredu, kao i ekologe, dodatno brine to što javnost nije upoznata sa tim kako se koriste sredstva naplaćena po ovom osnovu.
Iako je taj iznos u državnoj kasi relativno mali, problem je ogroman, budući da će usklađivanje regulative iz oblasti zaštite životne sredine biti „najskuplje“ pregovaračko poglavlje za Srbiju u procesu pristupanja EU, sa procenom da će troškovi biti najviši u sektoru voda (5,6 milijardi evra), upravljanja otpadom (2,8 milijardi evra) i saniranja industrijskog zagađenja i buke (1,3 milijarde evra). Procenjuje se da u Srbiji postoji više od 4.000 neuređenih deponija, koje samo državnom budžetu nanose gubitak od oko 100 miliona evra. Uz to, Srbija nema dovoljno ne samo finansijskih, već ni kadrovskih kapaciteta za rešavanje ovog problema, niti postoji koordinacija između države i lokalnih samouprava.
Produžena odgovornost
Privreda je, sa svoje strane, predložila izmene pojedinih zakona iz oblasti zaštite životne sredine, poput Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, a jedan od najnovijih predloga je i da kompanije preuzmu brigu o upravljanju posebnim tokovima otpada, kako bi se smanjila količina nagomilanog otpada i značajnije podstaklo recikliranje. Oko ove inicijative, u Odboru za životnu sredinu Američke privredne komore u Srbiji (AmCham) okupilo se dvadesetak multinacionalnih, američkih i domaćih preduzeća, kaže Dragan Lupšić, predsednik pomenutog odbora i direktor za odnose sa javnošću, komunikacije i pravne poslove Coca Cola HBC Srbija.
„Termin ekološka taksa se koristi za različite vrste naknada koje kompanije plaćaju u cilju zaštite životne sredine. Najčešće se odnosi na naknadu za upravljanje posebnim tokovima otpada, kao, na primer, za elektronske i električne proizvode, baterije i akumulatore, ulja, gume i slične proizvode. To je, inače, naknada koja predstavlja najveći izdatak za kompanije, a jedan od načina da se ona smanji je uvođenje i primena sistema produžene odgovornosti proizvođača za posebne tokove otpada, poput onog koji već postoji i funkcioniše za ambalažni otpad”, kaže Lupšić. On pojašnjava da produžena odgovornost podrazumeva obavezu proizvođača i uvoznika da angažuju operatere za sakupljanje, razdvajanje i dalje upravljanje ambalažnim otpadom.
Realizacija ove ideje zahteva da se u izmene regulative aktivnije uključi privatni sektor, koji ima odgovarajuće domaće i međunarodno iskustvo u ovoj oblasti, ističe Dragan Dilparić, potpredsednik Odbora za životnu sredinu AmCham, nadležan za te poslove u kompaniji Gorenje. Aktuelna regulativa, koja se odnosi na posebne tokove otpada, ne sadrži princip produžene odgovornosti, što u praksi znači da proizvođači nisu odgovorni za otpad koji nastaje kada njihovi proizvodi izađu iz upotrebe. Posledice toga su visoke naknade, selektivna naplata i netransparentan i nenamenski način trošenja prikupljenih sredstava, upozorava Dilparić.
Upravo zbog takve situacije, dodaje, „predlog za uvođenje principa produžene odgovornosti ima široku podršku poslovne zajednice u Srbiji, kao i najvećih obveznika plaćanja naknade koji produkuju 35% ukupne količine ovih proizvoda, i po osnovu naknade za to uplaćuju ukupno oko 10 miliona evra godišnje. Našim predlogom ostavljen je izbor kompanijama da se uključe u sistem produžene odgovornosti, ili da, kao i do sada, uplaćuju naknadu u budžet. U svakom slučaju, naknada za proizvode koje plasiraju na tržište mora biti obaveza svih kompanija”.
Tako bi se, prema rečima Dilparića, mogao rešiti problem sa naplatom takse, koju trenutno plaća samo 20 odsto obveznika. „Kompanije koje uredno izvršavaju svoje obaveze, prinuđene su da povećaju cene i do 15%, što ih dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na kompanije koje te obaveze ne plaćaju. Sistem za koji se zalaže Odbor za životnu sredinu AmCham-a sprečio bi nelojalnu konkurenciju, jer bi postojala efikasnija kontrola naplate, a uz to privreda bi bila manje opterećena naknadama. Za državu je lakše, efikasnije i jeftinije da kontroliše pet do šest kolektivnih operatera, nego preko 5.000 kompanija. Takođe, važno je istaći i da se konkurencija najbolje kontroliše među sobom, udružena u kolektivne šeme”, smatra sagovornik B&F-a.
Jeftinije i za građane
EU je sa primenom sistema produžene odgovornosti proizvođača započela još početkom 90-ih godina prošlog veka, a rezultat toga je da sada veliki broj zemalja članica reciklira između 60 i 70 odsto ambalažnog otpada, ukazuje Lupšić. „U Srbiji je ovaj proces počeo 2010. godine, a za šest godina postignut je cilj od 38 odsto. Procenjuje se da nas do kraja godine očekuje ispunjenje cilja od 44 odsto recikliranog ambalažnog otpada, a dalji prostor za unapređenje uvek postoji”. Lupšić podseća da je Coca-Cola jedan od osnivača Sekopak-a, prvog operatera za upravljanje ambalažnim otpadom u Srbiji, a plan ove kompanije je da do 2020. reciklira najmanje 40% svoje ambalaže na tržištu širom sveta. U Srbiji već reciklira više od 96% otpada koji nastaje u proizvodnji.
Lupšić smatra da se u primeni predloženog rešenja možemo ugledati na praksu koja u Srbiji već funkcioniše kada je reč o ambalažnom otpadu. Preduzeća koja plasiraju ambalažu na tržište imaju tri opcije: da samostalno upravljaju otpadom, da ovu obavezu prenesu na kolektivnog operatera, ili da državi plate naknadu za neispunjenu obavezu. Većina kompanija se odlučuje za drugu opciju, koja u jednom lancu objedinjuje sve zainteresovane strane – sakupljače, reciklere, javna komunalna preduzeća, lokalne samouprave, operatere i same kompanije. Radi napretka u ovoj oblasti, kao primer mogu poslužiti i prakse u razvijenim zemljama. Američka državna agencija za zaštitu životne sredine, recimo, objavljuje vodič za kompanije iz proizvodnih i uslužnih delatnosti, u kojem su navedeni načini za reciklažu i koristi koje ona donosi, počev od smanjenja troškova odnošenja otpada i nekih poreskih olakšica, do odgovornosti prema samoj životnoj sredini i zajednici, navodi Lupšić, uveren da će takav trend doći i kod nas.
Dilparić, pak, sa stanovišta delatnosti u kojoj posluje Gorenje, kaže da bi u mašinskom sektoru produžena odgovornost podrazumevala udruživanje proizvođača i uvoznika u kolektivne šeme, koje u ime i za račun proizvođača ispunjavaju zakonsku obavezu. To obuhvata kompletan proces od finansiranja upravljanja otpadom (sakupljanje, transport, skladištenje, tretman, edukacija, podizanje javne svesti o važnosti ovog pitanja, itd.), do odgovornosti za ostvarivanje postavljenih ciljeva koje je država definisala. Ona je i aktivan partner u podizanju javne svesti u ovoj oblasti, uz intenzivno učešće civilnog sektora, obrazovnih i naučnih institucija. „Zahvaljujući edukaciji i kampanjama, poput one ’staro za novo’, građani mogu postati aktivni partneri države u rešavanju ove problematike“, uveren je Dilparić, „što bi im obezbedilo značajnu korist. Naime, smanjenje takse bi uticalo i na pojeftinjenje proizvoda, pa time i na povećanje kupovne moći građana, što bi se povratno odrazilo i na rast obima proizvodnje“.
Marija Dukić