Šta sve uzimamo zdravo za gotovo? Koliko često razmišljamo o tome kako smo srećni što možemo da hodamo, trčimo? Što možemo da vidimo svet oko sebe, lica naših dragih i bližnjih? Koliko često se radujemo jer možemo da čujemo muziku i plešemo uz nju? Ono što se većini podrazumeva, jednoj nevidljivoj manjini je uskraćeno.
Ta nevidljiva manjina zu Srbiji zapravo i nije tako mala. Po zvaničnim podacima, u Srbiji živi od 600.000 do 800.000 ljudi sa različitim oblicima invaliditeta. Desetina ukupne populacije Srbije su ljudi sa invaliditetom, a opet, koliko često na ulici srećemo naše slepe sugrađane, ljude u kolicima, sa štakama i drugim ortopedskim pomagalima? Koliko njih su naše kolege na poslu? Koliko njih srećemo u prodavnicama, kafićima, bankama, javnim ustanovama? Sedmina građana Srbije je gotovo nevidljiva i živi u nezamislivo teškom položaju.
Po konvenciji o ljudskim pravima, invaliditet je socijalno, a ne medicinsko stanje, koje se uz bolji standard umanjuje. Društvene prepreke su glavni uzrok isključivanja osoba sa invaliditetom, a pristupačnost se obezbeđuje uklanjanjem fizičkih prepreka, ali i pogrešnih stavova, stereotipa i predrasuda.
Zbog teške situacije u kojoj žive, ljudi iz nekoliko udruženja osoba sa invaliditetom odlučili su da iskorače iz senke.
Marija
Marija Lajšić, koja od rođenja živi u invalidskim kolicima, kaže da joj je prošle godine oduzeto je dete jer “nije u stanju da brine o njemu”, a umesto da dobija dodatak koji bi joj omogućio da ga odgaja, dete je u hraniteljskoj porodici koja mesečno dobija 40.000 dinara. Marija viđa svoje dete jednom mesečno.
Đorđe Marić
Marić Đorđu ima potvrdu da je trajno nesposoban za rad, a mesečno troši 15.000 dinara za lekove. Kako kaže, odbijena mu je jednokratna novčana pomoć jer nije pokrenuo tužbu za izdržavanje protiv sina, koji je inače student.
“Rekli su mi da tužim, pa da posle povučem tužbu, samo da bih dobio novac. Kako da tužim sopstveno dete koje nema novac? Zašto država to ne reši na drugi način?”, očajan je Marić.
Dok do nas svako malo dolaze vesti da osobe sa invaliditetom dobijaju personalne asistente, da su uložene stotine miliona na zapošljavanje, da se dešavaju “veliki pomaci” su samo “mrtva slova na papiru”, barem za većinu ljudi sa invaliditetom. Pomoć države, koja bi trebalo da bude namanjena svima, po njihom iskustvu, ostaje rezervisana za uži krug ljudi, po rečima Branka Jokića iz udruženja Feniks, kao i ljudi iz udruženja Novi Horizonti, fondacije FIBI, federacije slepih Stefan Dečanski i još nekolicine drugih.
Branko Jokić, udruženje Feniks
Revoltirani ovakvom situacijom i nezadovoljni radom Nacionalne organizacije osoba sa invaliditeteom, kao i Ministarstvom za rad i socijalna pitanja, ovi ljudi su odlučili da izađu na ulice i zatraže poboljšanje svog jako lošeg položaja.
Među 16 iznesenih zahteva na “Paradi ponosa, hrabrosti i dostojanstva” održanoj 10. septembra u Beogradu, nalazi se i poziv sa ostavku pomoćnika ministra za rad i socijalna pitanja Vladimira Pešića, preispitivanje rada Milana Stošića predsednika Nacionalne organizacije, ali i drugačije mere za dodelu sredstava ljudima sa invaliditetom ili njihovim starateljima i porodicama, ukidanje PDV-a za kupovinu skupih ortopedskih pomagala, dopune zakona koje će slepima omogućiti lakši pristup administraciji, veća pomoć pri zapošljavanju, izgradnje rampi i prilaza objektima i sredstvima za transport u mestima širom Srbije koje će zaista omogućiti da ljudi sa invaliditetom ne žive više u kućnom pritvoru.
Nevena Jovanović iz fondacije FIBI
Poslanica Marija Janjušević
Na skupu osoba sa invaliditetom nije bilo ni jednog predstavnika kancelarije Poverenika za ljudska prava, niti Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, kao ni Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Jedini prisutni političari bili su, na kratko, Zoran Živković iz Nove Stranke, kao i Marija Janjušević, narodna poslanica partije Dveri i članica skupštinskog odbora za ljudska prava.
Gradomir Veljković, IRKA
Pri pokušaju da uruče zahteve, rečeno je da ministarstvo za rad i socijalna pitanja ne radi i da će moći tek u ponedeljak da prime dokumente, te da će se taj slučaj procesuirati tokom nedelje. “U državi koja je u krizi i gde premijer govori da se radi non stop i da se ne spava, nas nema ko da primi subotom” – poručio je na samom kraju Branko Jokić iz Feniksa.
Ovako je izgledala prva protestna šetnja osoba sa invaliditetom u Srbiji. Sledeći protest najavljen je za oktobar.
Fotografije snimio LAZARA MARINKOVIĆ