Kakvo mesto religija može da zauzima u današnjem svetu? Ovo pitanje je svakako najznačajnije pitanje kojim se mogu trenutno baviti ljudi od vere, a koji jasno razumeju i vide da se viševekovni rat nauke i religije bliži kraju. Taj rat je praktično i završen i toga su oni svesni i jako dobro znaju da se religija mora transformisati i zauzeti formu koja neće biti toliko ambiciozna i gorda.
Još 2005. godine Stefan Guld je predložio NOMA (Non–Overlapping Magisteria) koncept u kome izlaže ideju da se oblasti religije i nauke ne preklapaju. Ovaj provizorni koncept su kasnije upotrebljavali mnogi ako ne i svi verski poglavari, posebno u situacijama kada su se pored evolucionih biologa u „rat“ uključili i fizičari poput Stivena Hokinga. U svojoj knjizi Veliki dizajn Hoking je Boga proglasio Nepotrebnim čime se sukobio sa svim crkvama ovoga sveta. Tom konačnom presudom je sebi ako ništa drugo obezbedio mesto u Kopernikanskom krugu pakla gde su odavno Galilej i Đordano Bruno iako je verovatnije da je otišao i nekoliko krugova dalje.
Ideja nepreklapanja sfera istraživanja nauke i religije je u osnovi religiji oduzela pravo na odgovaranje na pitanja Kako?, a ostavila joj malo maglovitije pitanje Zašto?, uz neprijatnu obavezu spašavanja ljudskih „duša“.
Međutim, sve su prilike da iako prigrljen od mnogih umnijih teologa i verskih poglavara taj NOMA koncept ne može biti dugo održiv. Filozofija fizike kao i neurologija sve više polažu prava na davanje odgovora o smislu, suštini, ideji i svemu onome u čemu je današnja religija možda videla novo utočište. Čak je i , prema nauci najindiferentnija moderna crkva, pravoslavna, počela da stidljivo iznosi stavove koji podržavaju NOMA koncept. Kroz pera svojih najboljih predstavnika polagano se odriče kreacionizma i Knjige postanja u njenom izvornom obliku, pokušavajući da teorijom nedoslovnog čitanja Svetog Pisma pomiri evoluciju kao činjenicu i fundamentalistički kreacionizam za koji napokon priznaju da je uhvatio korene u njoj samoj. Naravno, za to okrivljuju američke protestantske fundamentaliste koji su svoj uticaj rasprostrli svuda po Evropi pa i u Srpskoj a posebno u Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Teško je verovati u poštene i iskrene namere crkava jer istorija taj luksuz nikako ne dozvoljava. Spaljivanje Đordana Bruna, javno kuvanje u ulju studenta Pomponio Algerio-a i javno davljenje Lucilio Vanini-ja se ne mogu tek tako zaboraviti. Jedan od dodatnih pokazatelja mutnih namera je i jasno vidljiv porast verskog fundamentalizma koji se sa Severnoameričkog kontinenta i Bliskog istoka polako preselio i u Evropu pa je zahvatio i Pravoslavne crkve. I mi u Srbiji smo svedoci postojanja i delovanja raznih ekstremističkih organizacija koji su pod direktnom kontrolom Pravoslavne crkve, kao i političkih partija koje pokušavaju da stvore takvim organizacijama društveni i politički legitimitet. Međutim, ovaj rast verskog fundamentalizma je očekivana reakcija na totalni poraz koji je religija doživela u sukobu sa naukom. Stoga, postoje uverenja da je on prolaznog karaktera sa nedovoljno velikim dometima iako je svaki ekstremizam generalno opasan jer se lako udružuje sa drugim vidovima ekstremizma.
Na ovo što se dešava u sukobu religije i nauke još u 4-om veku je upozoravao najveći hrišćanski teolog i filozof, Sveti Aurelije Avgustin koga su danas opet iskopali i citiraju oni iz „mekše“ struje koja traži novo uhlebljenje. Stoga nije naodmet ponoviti te stavove.
“Često i nevernik zna nešto o zemlji, o nebesima, i drugim elementima ovog sveta, o kretanju i orbitama zvezda, o njihovoj veličini i položaju, o predviđanju pomračenja sunca ili meseca, ciklusima godina i godišnjih doba, o vrstama životinja, biljaka, kamenja, i tako dalje, i ovo znanje on drži sigurnim na osnovu iskustva. Sramotna je i opasna stvar za nevernika da čuje Hrišcanina kako, dajući navodno objašnjenje Svetog Pisma, priča besmislice o tim temama; i mi vernici treba da preduzmemo sve potrebne mere da predupredimo takvu situaciju, u kojoj neverni mogu da ukažu na ogromno neznanje Hrišcanina i da mu se smeju sa prezirom.
Nije ovde važno što je ta neobrazovana individua ismejana, već to što će ljudi van naše verske porodice misliti da su naši sveti oci mislili to što ta individua misli, i tako će pisci našeg Pisma biti odbačeni kao neznalice, što izaziva veliki gubitak onih na čijem spasenju radimo. Ako ljudi vide Hrišcanina kako greši u polju koje oni dobro poznaju, i čuju kako on insistira na svojoj glupoj interpretaciji našeg Pisma, kako će oni onda poverovati tom istom Pismu kada im ono govori o uskrsnuću mrtvih, nadi za večni život, i carstvu nebeskom, kada im je pokazano da je to Pismo puno laži o stvarima koje su oni sami naučili kroz iskustvo i svetlost razuma?”
Živimo u vremenima HABL-a, ITER-a, Cerna, E-ELT-a, Kamiokade detektora, Džuna, Kjuriozitija ali i u vremenima kada se svest čovečanstva nepovratno menja. Naravno da su otpori jednom takvom evolucionom procesu koji se dešava na razini svesti posebno veliki jer generacije koje su proživele svoj život u nekoj drugačijoj društvenoj klimi nisu spremne da se odreknu svog načina razmišljanja. Jedini proces koji neumitno dovodi do promena je izumiranje i ako treba tražiti odgovor na pitanje zašto postoji smrt onda je ovo najlogičniji odgovor. Ako čovek nije u stanju da promeni svoju svest i način razmišljanja, priroda se postarala da napravi mehanizam kojim će omogućiti napredak bez mnogo peripetija. Nažalost, ili na sramotu ljudske vrste, još uvek je smrt odnosno odlazak čitavih generacija, najefikasniji način napretka civilizacije. Ovo nažalost se odnosi na izuzetne primerke ljudske vrste koji svojim delovanjem se ne uklapaju u većinski koncept. Ako je ovo tačno, a sve ukazuje da jeste, jednog dana bi i smrt trebala biti prevaziđena pa je veliko pitanje čije duše će onda spasavati religija.
Odustajanje religija da odgovaraju na pitanje Kako? je svakako velika kapitulacija koja u velikoj meri ugrožava ono Zašto?. Zbog toga neće trebati 5000 godina da se i Zašto? Istrgne iz tog zagrljaja.
Religija je odigrala svoju istorijsku ulogu i na nju ne treba gledati previše negativno. Neminovno je da će u nekim budućim vremenima mnoge loše stvari biti jasnije prikazane ali kao i svaka druga etapa u razvoju civilizacije i ona je možda bila nužna. Generalno gledano, koncept religije nije loš, ali je vremenom totalno izokrenut i okrenut protiv a ne za čoveka. Problem održanja takvog koncepta se javio sa pojavom nauke kojoj se religija suprotstavila najbrutalnijim sredstvima umesto da je sadašnji salto mortale uradila u vreme Galileja. Religija je imala šansu da napravi koegzistenciju mogućom, i nije to uradila, a danas tu šansu traži. Međutim, ovaj put iz pozicije onoga ko je slabija strana. Takva koegzistencija će postojati neko vreme, to je neminovno ali će sama po sebi nestati onoga dana kada više na ovoj drugoj strani ne bude nikoga.