Otvorena: Ovo bi mogao biti početak jedne prave male revolucije u srpskoj kinematografiji

Priznajem da sam u problemu kad god treba da pišem o nekom filmu iz kinematografija malih zemalja koje na neki način smatram svojima. 

MARKO STOJILJKOVIĆ

Sa jedne strane, tu je nemilosrdna kritičarska etika da se svaki film meri istim aršinima, u krajnjoj liniji nešto valja ili ne valja, uz sve nijanse između. Sa druge, postoji nekakav poriv da “podržim scenu”, naročito nezavisnu, jer je snimanje filmova u tim malim i siromašnim zemljama zahtevan i ne baš često isplativ posao, pogotovo ako se ide van sistema i uhodanih poslovno-drugarskih kombinacija. Ali sa „Otvorenom“ tih problema nemam. Film je jednostavno sjajan. Nema veze što dolazi iz Srbije, bio bi sjajan i da dolazi iz Japana ili Velike Britanije. Njegov autor, Momir Milošević, nastudiran, istreniran, kreativan, energičan, sa idejom i metodologijom, može pokrenuti malu revoluciju u srpskoj kinematografiji. Nadam se da je „Otvorena“ samo početak.

Priznajem da sam u problemu kad god treba da pišem o nekom filmu iz kinematografija malih zemalja koje na neki način smatram svojima. Sa jedne strane, tu je nemilosrdna kritičarska etika da se svaki film meri istim aršinima, u krajnjoj liniji nešto valja ili ne valja, uz sve nijanse između. Sa druge, postoji nekakav poriv da “podržim scenu”, naročito nezavisnu, jer je snimanje filmova u tim malim i siromašnim zemljama zahtevan i ne baš često isplativ posao, pogotovo ako se ide van sistema i uhodanih poslovno-drugarskih kombinacija.

Ali sa „Otvorenom“ tih problema nemam. Film je jednostavno sjajan. Nema veze što dolazi iz Srbije, bio bi sjajan i da dolazi iz Japana ili Velike Britanije. Sjajan je zbog svog teksta i konteksta, zbog elokventnog načina na koji autor to izlaže, zbog savršeno doslednog i savršeno pogođenog žanrovsko-stilskog izraza, zbog ekonomike kako u scenariju (malo likova, sažetost, bez nepotrebnih objašnjavanja i u trajanju od 75 minuta), tako i u produkciji (skroman budžet koji i ako se vidi, to deluje kao svesna autorska odluka) i zbog utiska koji ovaj mali filmski dragulj ostavlja.

Već od prvih, uvodnih kadrova vidimo neprijatnu, gotovo neprijateljsku atmosferu. Okruženje neveselih socijalističkih blokova prosto izaziva angst u gledaocu, posebno podvučen crno-belom fotografijom i scenama nasilja prema objektima. Glavni tok priče, međutim, nije nasilan, iako se može nazvati destruktivnim, emotivnim, punim mladalačke negativne energije.

Okruženje neveselih socijalističkih blokova prosto izaziva angst u gledaocu, posebno podvučen crno-belom fotografijom i scenama nasilja prema objektima (SCREENSHOT: YouTube)

Sara (Đurović) i Alisa (Puzić) su najbolje prijateljice u srednjoj školi. Kraj je školske godine i Sara, nakon višemesečnog, možda čak i višegodišnjeg intenzivnog druženja ima nešto da joj kaže, i to pismom. Očito se boji reakcije, a možemo pretpostaviti o čemu se tu radi: iz druženja je nastala privlačnost, posebno ako se uzme u obzir da je Sara usamljenički tip. Alisina reakcija nije onakva kakvu je Sara očekivala, ona je slučaj iznela školskom psihologu (zanimljiv motiv obaveznih konsultacija sa školskim psihologom, dodaje na utisak represivnosti svakodnevnog tinejdžerskog života) i Sari je odlučno savetovano da prekine kontakt sa Alisom i okonča potencijalno neprimerenu i neprihvatljivu vezu.

Sara će nerado poslušati, naprosto nema izbora. Ali introvertne i usamljeničke prirode kakva jeste, na šta nas podseća njena razvedena i raspomamljena majka (Angelovski) sa gomilom saveta, devojka će svoj bol internalizirati.

https://www.youtube.com/watch?v=y_cVro-rdqA

Dobro, normalna priča o angstu, reći ćete. Ali tu stvari postaju malo zakučaste: na scenu stupa monstrum (naravno, metafora) kojeg možda vidi samo Sara, a možda i svi oko nje. Ne zaboravimo da smo u Srbiji gde se određena seksualna orijentacija smatra neprimerenom, čak i kada je to sastavni deo tinejdžerskog “traženja” samog sebe.

Nije teško prepoznati motive drugih, starijih i etabliranih autora, Cronenbergovog ranog body horora, atmosferu Zulawskog, kao i Lynchovih nekoliko motiva, ali Milošević ih ni u kom slučaju ne kopira, nego kao školovan i nagledan autor njihova iskustva inkorporira u sasvim svoju i sasvim posebnu priču. Jednostavno, sve je originalno, ali bez nepotrebne začudnosti i potpuno funkcionalno, zanatski dorađeno i na mnogo većem nivou nego što to očekujemo od srpskog filma, posebno žanrovskog i posebno debitantskog. Izbor lokacija je pametan, crno-bela fotografija je posebno atraktivna i filmu daje auru ranih radova velikih majstora, maska i šminka Miroslava Lakobrije su uvek dobrodošla stvar u horor filmu.

Milena Đurović je debitantkinja, dok je Jelena Puzić na filmskoj sceni Srbije tek od nedavno (SCREENSHOT: YouTube)

Sjajan je i “casting”, mada je rizično glavnu ulogu dodeliti debitantkinji. Milena Đurović se, međutim, sjajno snalazi i pokazuje glumačku finesu. Jelena Puzić se čini kao sigurnija opklada, ali i ona je na filmskoj sceni Srbije tek od nedavno, premda je već sarađivala sa Miloševićem na srednjemetražnom filmu „Intenzivni udarac u glavu“ iz 2012. godine.

Možda je štos u tome što „Otvorena“ ne izgleda kao produkt srpskog filma, naročito srpskih akademskih krugova. Momir Milošević je britanski student, njegov pristup je “hands on”, počeo je sa kratkim metrom i dobro ispekao zanat radeći na estetiziranim i promišljenim žanrovskim projektima u najboljem smislu te reči. Nastudiran, istreniran, kreativan, energičan, sa idejom i metodologijom, on može pokrenuti malu revoluciju u srpskoj kinematografiji. Nadam se da je „Otvorena“ samo početak.

Lupiga.Com