U poslednje vreme, svedoci smo ekstremnih oscilacija vremenskih prilika. Da li je čovek jedini odgovoran za evidentne klimatske promene, ili naša planeta ima svoj osobni kalendar?
“Plava planeta” je po mnogo čemu posebna u do sada poznatom univerzumu. Ogromna prostranstva okeanâ koji bujaju životom, kopna prekrivena vegetacijom i najrazličitijim životinjskim vrstama postoje samo zato što su uslovi na Zemlji upravo ovakvi kakvi jesu.
Ove uslove diktiraju, između ostalog, sastav, položaj, dimenzije, fizičke osobine kako planete, tako i njene atmosfere. Ono što svaki stanovnik našeg doma mora da shvati jeste koliko je ovakav ekosistem osetljiv. On je balanser na žici koji pokušava da se što duže održi.
I najmanje promene imaju makroskopske posledice, neke korisne a neke izuzetno štetne, koje se gomilaju kao tegovi na krajevima balansirajućeg štapa. Balanser može da se uz određene promene prilagodi i održi ravnotežu, ali negde postoji granica. Nakon te granice više nema povratka i uslovi na Zemlji više nikada neće biti isti.
Naša planeta nije oduvek ovakva kakva je sada. Same klimatske promene nisu nešto što je isključivo delo čovečanstva, niti nešto što je nužno loše. Od svog formiranja, pre više od 4,5 milijardi godina, ova gomila kamena je videla neizdrživo vrele i nezamislivo hladne periode. Teško je reći kakva je temperatura bila u tačno određenom vremenskom trenutku, najpre jer mi sami kao vrsta nismo mogli biti tamo. Naše postojanje je, da ponovimo, posledica fino izbalansiranih klimatskih uslova, koji su tu tek jedan trenutak u poređenju sa trajanjem Zemlje.
Kada je u pitanju postojanje klimatskih podela, nedoumica nema. Naučnici iz celog sveta se slažu da globalno zagrevanje planete štetno utiče na uslove života jer su dokazi jasni i svima očigledni. U samo poslednjih sto godina nivo vode se povećao za otprilike 17 cm. Međutim, u poslednjih desetak godina porast nivoa vode je duplo veći nego do tad, delom i zbog topljenja ledenih površina.
Neosporiv je i porast temperature na globalnom nivou, koji se beleži od sedamdesetih godina prošlog veka, gde se deset najtoplijih godina desilo za poslednjih dvanaest. Sve to je uticalo i na vremenske nepogode, koje su takođe sve učestalije i razornije.
Najveći krivac je naša atmosfera, odnosno efekat staklene bašte. Deo sunčevog zračenja koji se odbija od naše planete rasipa se u svim pravcima na česticama koje se nalaze u atmosferi (najviše ugljen-dioksidu i ostalim “polutantima”). Vraćeno, uglavnom infracrveno, zračenje dodatno zagreva planetu. Ni ovaj efekat nije sporan u naučnom svetu. Ono oko čega se vodi debata jeste koliko je čovekov uticaj, odnosno zagađenje usled ljudskog faktora presudno u klimatskim promenama i da li je efekat staklene bašte dominantan.
ZA
DA, ČOVEKOV UTICAJ JE PRESUDAN
Veliki deo naučnika koji se bave klimatskim promenama kaže da upravo ljudi najviše utiču na atmosferu, a samim tim i na klimu. Razvojem industrije (nakon čega je usledilo i ubrzano povećanje naseljenosti) počela je i sve veća emisija različitih gasova u atmosferu. Gasova, odnosno čestica na kojima se sunčevo zračenje (makar njegov infracrveni deo) efikasnije rasipa i, prema već objašnjenom mehanizmu, dodatno zagreva planetu.
Period industrijskog razvoja se poklapa sa periodom ubrzanih klimatskih promena i to potkrepljuje ovu teoriju. Glavni polutant odgovoran za efekat staklene bašte je ugljen-dioksid (CO2). Danas je procenat ovog gasa u atmosferi 390 milionitih delova jedinice, odnosno ppm-a (engl: parts per million). 2009. godine, prosek je iznosio 3 ppm manje, dok je tridesetih godina prošlog veka bio oko 284 ppm. Međutim, ugljen-dioksid nije jedini zagađivač atmosfere.
Veliki broj ostalih gasova, kao što su na primer ugljen-monoksid i metan, takođe zauzimaju sve više mesta u vazduhu i time povećavaju efekat zagrevanja planete. Ovi gasovi ne uništavaju samo atmosferu direktno. Između 30% i 40% ugljen-dioksida (i procenat ostalih) se rastvara u okeanima. Ovim mehanizmom se smanjuje pH vrednost vode, odnosno, povećava se kiselost. U hemijskim reakcijama se oslobađaju određeni joni koji utiču ne samo na zagrevanje atmosfere i vode, već i na stvaranje oluja sa razarajućim posledicama.
PROTIV
ČOVEK MALO TOGA MOŽE DA PROMENI
Niko ne osporava činjenicu da čovek utiče na ekosistem, menja izgled planete i zagađuje atmosferu. Pitanje je da li je taj uticaj presudan i da li su ove promene značajne. Ugljen-dioksida je u atmosferi nekada bilo mnogo više nego sada (recimo 4400 ppm za vreme Paleozoika), u odnosu na koje je trenutna promena sastava atmosfere matematički zanemarljiva. Čak i da to nije slučaj, postoje zagađenja na koja mi, kao vrsta, ne možemo da utičemo.
Na primer, vulkani pri svojoj erupciji izbacuju nešto mnogo opasnije po planetu od užarene lave. Oni emituju gasove i to baš one koje ne želimo u atmosferi. Vulkan proizvodi količine ugljen-dioksida, ugljen-monoksida i metana koje su mnogo puta veće nego one koje proizvedu veći gradovi za isti vremenski period. Pored toga, oslobađa se velika količina čađi, prašine i ostalih čestica koje nazivamo aerosolima. Ove čestice delom i apsorbuju zračenje koje dolazi sa Sunca.
Međutim to nije sve. Sama planeta Zemlja se tako kreće oko Sunca da se nagib ose rotacije periodično menja. Period ovih promena je veliki (govorimo o desetinama hiljada godina) i ovakvo kretanje je veoma sporo, ali direktno utiče na ugao pod kojim sunčevi zraci dolaze do planete, odnosno na to kako se planeta zagreva. Prethodnih nekoliko hiljada godina smo živeli u toplom periodu, a kako proračuni govore – zima dolazi. A tu je i samo Sunce, koje opet periodično prolazi kroz cikluse kada daje više, odnosno manje energije, a nikada se ne zna kada se može desiti neka solarna promena od koje se ne možemo sakriti.