Jeste li ikada bili zbunjeni umetničkim delom koje nosi malo ili nimalo sličnosti sa svojim nazivom? Godine 1926. sasvim različit odnos između umetničkog dela i imenovanja njegove strukture doveo je do jednog od najznamenitijih sukoba između umetnosti i prava u istoriji. Bio je to slučaj Brankuši protiv SAD-a.
Konstantin Brankuši (Constantin Brâncuşi, 1876-1957) je rođen u Rumuniji, a od 1904. godine živeo je i radio kao vajar u Parizu. Bio je zaokupljen temom ptica, što je kulminiralo u skulpturi Ptica u prostoru, od koje je napravio petnaest verzija u mermeru i bronzi, te više gipsanih odlivaka. Brankuši je težio da iskaže esencijalnu prirodu ptice, elegantno uzvišene u uspinjućem letu, bez potrebe za tradicionalnim oblicima predstavljanja.
Brankuši je 1926. godine stvorio skulpturu Ptica u prostoru i poslao je iz Pariza u Njujork na izložbu posvećenu njegovom radu u Galeriji Brumer (Brummer Gallery). Selekciju radova obavio je njegov veliki prijatelj i podržavalac Marsel Dišan. Iako je zakon dozvoljavao da umetnička dela, uključujući i skulpture, uđu u SAD oslobođena od plaćanja uvoznih carina, kada je Ptica stigla, službenici nisu dozvolili da prođe kao umetnina. Da bi se okvalifikovali kao „skulpture“ radovi su morali da budu „reprodukcije izvedene klesanjem ili izlivanjem, imitacije prirodnih bića, a pre svega ljudskog obličja“. Budući da Ptica u prostoru nije naročito izgledala kao ptica, službenici su je klasifikovali kao upotrebni predmet (potpala je pod „kuhinjski pribor i bolničku opremu“), za šta se naplaćivala carina u iznosu od 40% od vrednosti dotičnog „predmeta“. Zbunjen i ogorčen ovom „procenom“, Brankuši je uložio žalbu sudu u cilju odbrane Ptice u prostoru.
Početno pitanje pred sudom bilo je da li se Brankušijevo delo prikladno podudara sa onim što bi trebalo da „imitira“, kako navodi sam naslov dela. Polažući taj test ono bi „postalo“ skulptura (a time i umetnina) i bilo bi izuzeto od carinskih plaćanja. Zadatak suđenja preobličio se, međutim, u pitanje definicije „skulpture“, a odatle – i same umetnosti. Tim povodom svedočili su mnogi stručnjaci, uključujući i vlasnika skulpture Edvarda Stajhena, umjetnika i budućeg direktora Odeljenja za fotografiju Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, kao i britanski vajar Džejkob Epstajn i direktor Bruklin muzeja Vilijam Henri Foks. Likovnog kritičara Frenka Krauninšilda sud je tokom svedočenja pitao šta ga je na dotičnom „predmetu“ navelo da poveruje da se radi o ptici. On je odgovorio: „Delo upućuje na let, sugeriše draž, težnju, krepkost, združeno sa brzinom u duhu snage, čvrstine i lepote, baš kao kod ptice. No, samo ime, naslov ovog dela, zapravo, ne znači mnogo.“
Na kraju, sud je bio uveren da je zakonska definicija onoga što sačinjava umetnost zastarela. Odluka sudije Dž. Vajta je glasila: „U međuvremenu razvijena je takozvana nova škola umetnosti, čiji predstavnici pokušavaju da prikažu apstraktne ideje, a ne da oponašaju prirodna bića. Bez obzira da li prema ovim novim idejama, i školama koje ih zastupaju, imamo simpatije ili ne, mislimo da se činjenica njihovog postojanja, i njihov priznati uticaj na svet umetnosti, od strane sudova moraju uzeti u obzir.“
Za devedeset godina otkako je Konstantin Brankuši sačinio Pticu u prostoru, naše razumevanje onoga šta predstavlja umetničko delo, a ujedno i ko može da zauzime ulogu umetnika, postalo je mnogo šire i otvorenije. Kako prepoznati šta jeste, a šta nije umetničko delo? Da li je naslov umetničkog dela od pomoći pri njegovom tumačenju? Da li naslov nužno daje značenje umetničkom delu?
Mary Kate Cleary, Collection Specialist, Department of Painting and Sculpture, Museum of modern Art, New York
Preveo: Vladimir Marović/ Ključne kosti