Čak i da je smisao smrtne kazne isključivo u odmazdi, ona je besmislena. Da bismo pravu odmazdu odmerili moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. Smrt u kojoj gledamo kaznu može biti i nagrada.
Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.
Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.
Smrtna kazna je i logički protivurečna, jer osuđuje na nešto što je potpuno izvan sfere onoga što se njome štiti, da se ne govori o protivurečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima.
Prava kazna bila bi na život. Smrtna kazna je i duhovno nedelatna onemogućuje okajavanje greha. Samo život krivicu iskupljuje, smrtna kazna oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je samo terminološka.
Čak i da je smisao smrtne kazne isključivo u odmazdi, ona je besmislena. Da bismo pravu odmazdu odmerili moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. Smrt u kojoj gledamo kaznu može biti i nagrada.
Ako bismo izmenili svoje varvarsko antropocentrično shvatanje smrti, ako bismo poverovali da je umiranje prvi čin neke naše šanse, nekog višeg načina postojanja, mi bismo je smesta svojim krivcima oduzeli.
Ako bismo uistinu hteli da smrtna kazna ima zastrašujući uticaj morali bismo je vršiti javno, čerečenjem, ispred suda ili parlamenta, u nekom parku ili na tržnici, kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, već da ih odseče.
Vest o njoj potopljena u močvaru informacija što ih dnevno primamo, smeštena između vesti o poskupljenju ili nekom gostovanju, ako je uopšte zapazimo, pre ima obrnut karakter. Uverava nas da stvar nije ozbiljna.
Jedino opravdanje za ubistvo moglo bi se naći u kanibalizmu. Životinjski princip, paradoksalno, jedini homicidu obezbeđuje – čovečnost. Tako bi posle smrtne kazne, u ime zajednice, sud, uz svečani obred, morao da pojede osuđenika.
Hrišćanska civilizacija počiva na Dvomisli. Nema nijedne od deset zapovesti kojih se stvarno držimo, iako ih verno propovedamo.
Ako je smisao savremene penalne politike i njenih načela u korekciji, onda je smrtna kazna besmislena, jer odriče okrivljenom mogućnost popravke što mu ga i pravno osećanje ove civilizacije i zakoni na njemu zasnovani garantuju.
Ako za izvesne ljude, međutim, kažemo da su nepopravljivi, ubijajući ih povređujemo načelo nauke koja tu vrstu ljudi smatra bolesnim. Ubijanje bolesnih ljudi je eutanazija koju, u međuvremenu, sa gnušanjem odbijamo.
Tako se Dvomisao, kao i svuda, ovaj bazični mehanizam čovekovog mišljenja i njegove istorije, učvrstila i u našu pravnu nauku.
Načela su jedno, praksis sasvim drugo. Kako onda poštovati zakone, koji se donose izneveravanjem tih načela? Kako svoje potomstvo vaspitavati u poštovanju ikakvog zakona?
Pogubljenje sve više postaje eutanazija. Injekcija i formalno čini smrtnu kaznu eutanazijom. Eutanazija pretpostavlja nepopravljivost forme koja se uklanja iz života, a ova bolest koja je neizlečiva.
Ako osuđenika na smrt smatramo neizlečivim bolesnikom, zašto ga onda ubijamo? Ili ako ga ubijamo, zašto smo to pravo odricali nemačkim nacističkim lekarima kad su ga sprovodili nad duševno bolesnim ljudima? Ne svakako zato što su eutanaziju vršili da bi usavršili biološkozdravlja rase, jer ovom našom eutanazijom mi se nadamo da usavršavamo moralno zdravlje ljudi, pa smo na istom.
Statistike pokazuju da smrtna kazna ne služi ni za kakvu preventivu i da su apsolutno besmisleni argumenti koji se na tu preventivu pozivaju.
Bilo bi zaista najpravednije da smrtnu kaznu izvršavaju oni nad kojima je zločin izvršen ili njihovi najbliži rođaci.
Ako mi se kaže da mnoge argumente upotrebljavam tamo gde bi bio dovoljan jedan, odgovoriću – moj bi bio jedan jedini, i on glasi: „Ne ubij!“
Borislav Pekić
Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1983-1984. godine
Izvor: borislavpekic.com