 predstavlja patološko, kompulzivno gomilanje stvari ili životinja.){kind=link}
Foto: ASPCA
Hordašenje (od engleske reči hoarding– gomilanje) predstavlja patološko, kompulzivno gomilanje stvari ili životinja.
Piše: dr vet.med. Miloš Milošević
Hordašenje (od engleske reči hoarding– gomilanje) predstavlja patološko, kompulzivno gomilanje stvari ili životinja. Samo po sebi ne predstavlja mentalno oboljenje, ali može biti simptom nekih o njih. Stav psihologa i psihijatara je da je najčešće udružen sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem, depresijom, poremećajem ličnosti, demencijom, ali može biti i deo težih oboljenja kao što je šizofrenija. U nekim elementima podseća i može se uporediti čak i sa bolestima zavisnosti.
Kada je u pitanju kompulzivno gomilanje životinja, neophodno ga je razgraničiti od prostog posedovanja većeg broja životinja ili držanja većeg broja jedinki u svrhu razmnožavanja i prodaje. Glavna tačka raspoznavanja ovog poremećaja je nemogućnost osobe da se adekvatno stara o životinjama i omogući im makar minimalno uslovan smeštaj, ishranu i lečenje.
Druga važna karakteristika koja određuje hordašenje je nemogućnost osobe da razume i prihvati da nije u stanju da se brine o tolikom broju životinja. Sebe doživljava kao spasioca i snažno se emotivno vezuje za nijh, zbog čega se jako teško (najčešće nikako) odvaja od životinja.
Ove osobe teško mogu da razumeju da su za životinje postojeći uslovi nehumani i da im štete, a i kada to delimično prihvate, ne vide drugo rešenje osim da nastave da čine ono što su i do tada. Nisu u mogućnosti da okrenu glavu od bilo koje životinje na ulici, potreba da “spasavaju” nove životinje ih preplavljuje i tako se njihov problem samo pogoršava, a oni sami su nemoćni da se zaustave. Kako se poremećaj razvija postepeno, sama osoba, ali i njena okolina ne uočavaju problem dok on ne postigne zabrinjavajući nivo.
U kasnijim fazama je uočljiva socijalna izolacija: osoba se postepeno udaljava od porodice i prijatelja, nije u mogućnosti da uspostavlja partnerske odnose. Zbog konstantne brige oko životinja, zanemaruje sebe na svaki način, što okolina najviše primećuje u higijenskim navikama. Prostor u kojima se životinje drže postaje higijenski neprihvatljiv i za ljude i za životinje.
Zbog izostanka dovoljnih materijalnih sredstava za kvalitetnu ishranu, lekove i redovne vakcinacije, životinje se razboljevaju, a u postojećim uslovima gde su u stalnom bliskom kontaktu sa drugim jedinkama i njihovim izlučevinama bolesti se lako prenose.
Ono što je posebno veliki problem, jeste neželjeno parenje i tako umnožavanje populacije, zbog čega na kraju dolazi i do uparivanja između bliskih srodnika. To dovodi do naslednih poremećaja usled kojih se javljaju mnogi problemi kao što su: abnormalnosti u anatomskoj građi tela, pojava nakaza, nedostatak udova, razrokost, nedovoljno razvijeni pojedini delovi tela, zakržljalost u rastu, pa do “nevidljivih” problema, kao što su nerazvijenost, nedostatak ili disfunkcionalnost unutrašnjih organa ili sistema organa. Sve to ima za posledicu uginuća u ranoj fazi odrastanja ili drastično smanjen životni vek takvih životinja.
Takođe, neprirodni uslovi života i povećani stres kome su životinje izložene, manjak životnog prostora i hrane, dovode do različitih neželjenih oblika ponašanja- od izostanka adekvatne socijalizacije do ekstremne agresije, koje nekada nije moguće korigovati ni nakon prelaska životinje u adekvatne životne uslove. Tako hordašenje, osim zdravstvenih rizika za same životinje, nosi rizike po zdravlje i bezbednost samih držalaca, ali i okoline. U tim uslovima, povećana je mogućnost zaražavanja ljudi ekto i endo parazitima, virusnim, bakterijskim bolestima, gljivicama. Najčešće opasnosti su od infestacija buvama, krpeljima, šugarcima, kao i psećim i mačijim glistama, pantljičarama, ali i veoma opasnih bolesti, kao što je virusni meningoencefalitis i sl.
Iako se kao predmet hordašenja najčešće pojavljuju psi i mačke, to mogu biti i različite divlje i domaće životinje. Nekada osoba drži u istom prostoru različite vrste životinja, što dodatno pogoršava situaciju.
U ličnoj praksi, kao veterinari, smo često suočeni sa ovakvim pojedincima i svedoci smo patnje kako životinja, tako i njih samih. Ono što je uočljivo, jeste da su hordašenju podložni pripadnici svih socio-ekonomskih slojeva, svih uzrasta i nivoa obrazovanja. Za rad sa njima je potrebno pružiti mnogo razumevanja i strpljenja, ali i u okvirima struke mnogo edukacije, informacija i pomoći oko zbrinjavanja prekobrojnih životinja.
Iako je potrebno mnogo razgovora i truda, lično iskustvo govori da je moguće uticati na određeni procenat ovih ljudi da donesu odluku da životinje koje drže udome. Međutim, dešava se i da osobe sklone hordašenju, usled ličnog doživljaja preterane brige za životinje optužuju veterinare za loše ili neadekvatno lečenje životinja, iako to nema utemeljenja u realnosti. Upravo je obrnuto, zbog velikog broja životinja takvi vlasnici ili kasno primete problem ili nemaju dovoljno sredstava za adekvatnu dijagnostiku i lečenje, zbog čega isto odlažu i nastoje da sami leče životinje- sve dok ne bude kasno.
Naši zakoni ne predviđaju maksimalni broj jedinki koje neko može držati, niti prepoznaju hordašenje kao takvo. Odnos prema životinjama, pogotovo kućnim ljubimcima reguliše Zakon o dobrobiti životinja (“Sl. glasnik RS”, br. 41/2009). U slučaju sumnje na hordašenje, nadležna institucija je Republička veterinarska inspekcija, koja ima ovlašćenja da izvrši inspekcijski nadzor i donese obavezujuće mere koje će bliže odrediti sudbinu kako životinja, tako i ljudi koji su upali u zamku hordašenja, a sve u cilju poštovanja gore navedenog Zakona.