Nije uvek jednostavno ustati, obući se i istrčati 5-10-15 km, a napolju je mračno, hladno, maglovito, snežno, zaleđeno, a temperature izuzetno niske. Postoji li nekakav motivacioni recept? Hajde da vidimo…
Autor: Dragana Dišić
Ukoliko ste jutarnji tip (poput mene) neke od dilema su: ustati ili odustati? Da pomerim trening za sutra? Da pomerim alarm za još 15 minuta sna…? Jao kakav je mrak, pola 5 je, svi spavaju, zar baš moram danas…?
Naravno, ovim (mojim) dilemama je razlog to što posle trčanja sledi feniranje kose duge do pola leđa, spremanje doručka + ručka (za posao), oblačenje, doterivanje i bivanje u kancelariji u 8 – 8.15… (da sam muškarac sigurno bi sve ovo drugačije izgledalo 🙂 ) Moram da priznam da se dileme ne javljaju redovno (na sreću!), da traju par sekundi a onda prosto iskočim iz kreveta jer znam da će mi ta jutarnja rutina prijati.
Znam da mnogi misle da ustvari terorišem sebe buđenjem tako rano, no to su predrasude i ne pridajem previše pažnje istima – izvol’te probajte! Kada bi samo znali da se posle treninga spremam slušajući i pevušići uz omiljeni radijski dvojac, da mi ništa ne pada teško i da sa osmehom odlazim na posao onda bi razumeli.
Jedno od pitanja začuđenih sagovornika običeno bude: Izvini, a kada ti ideš da spavaš?
Moj odgovor je – između 21 i 22h, a ako sam veoma umorna dremnem između 18 i 19h ili odem u 20h da spavam. Zaista gledam da sve obaveze do tada završim, a velika sam spavalica i volim da snevam onih sjajnih osam do deset sati. 🙂
Da se razumemo, ista stvar – mrak, hladnoća, magla, kiša, sneg, vetar, minus su i ukoliko trčite u 19-20-21h. “Caka” je u navici i vašem bioritmu. Ja npr. ukoliko treniram uveče (desi se ponekad) posle ostanem satima budna, prosto sve u meni je i dalje spremno za aktivacije. Zato ne trčim noću, kao što inače izbegavam da radim ono šta ne prija mom telu.
Moram da priznam da ume prilično da bude demotivišuće trčanje napolju, posebno ukoliko zbog jakog vetra (kojeg i te kako u poslednje vreme ima) ili klizavice ne možete da trčite željenim pejsom, ali zato samo pomerite fokus sa fizičkog aspekta (brzine) na mentalni (izdržljivost).
Mišljenja sam da je mentalna snaga ključna ukoliko trčite polumaratone, maratone, ultramaratone… Možete biti fizički besprekorno spremni, ali ukoliko ne pripremite svoju glavu na sve nepredviđene okolnosti: izuzetan vetar, kišu, vejavicu, ili pak stravično visoku temperaturu, čim mali gremlini krenu da vas ubeđuju da vi to ne možete tu negde oko 18-og ili 34-og kilometra, postoji šansa da posustanete. Zato je izuzetno važno trenirati u svim uslovima, spremiti kako telo, tako i um na trku.
Srce je najveći prijatelj trkača – budi želju za novim trkama, novim izazovima, distancama…a mozak sve to sabotira i kaže da ne možete, a možete! Prevarite ga kada god nastupi kriza tako što ćete 2-3 minuta trčati brže nego planiranim tempom iliti zeznite te gremline koji vas ubeđuju da odustanete, a onda nastavite po starom…i videćete da će sve biti u redu.
Niste trenirali i toliki znoj prolili da bi tokom trke tek tako odustali (osim ukoliko se osećate loše, imate bolove itd, tada je STOP obavezan! Uostalom, o tome smo pisali ovde).
ZAPAMTITE: Bilo da trčite poput mene, ujutru, ili pak uveče, samostalno ili u školi trčanja, sa kućnim ljubimcem ili partnerom/kom, važno je da trenirate u kontinuitetu! Setite se, prolećne trke stižu brže nego što mislite! 🙂