Pred vama je jedna čudesna sportska priča. Toliko neobična, da bi mogla da bude i bajka. Pred ove praznike koji su na pomolu, tu je tek da bi vam ulepšala dan.
Slavni kompozitor Sergej Rahmanjinov je jednom rekao da je kada stvara muziku – on zapravo “jedino pokušava da izrazi ono što mu leži na srcu”. Uz njegove melodije i odvija se ova bajka. Ali, ne baš na samom početku.
Ona je isprva bila strašna. U gradu koji je od septembra 1941. do januara 1944. bio opkoljen i skoro uništen, svoje lenjingradske dane provodio je mali Oleg Protapopav. Bilo je strašno tada živeti u tom gradu. Mi mnogo toga znamo o Drugom svetskom ratu, ali toliko toga i ne znamo. Recimo, za Anu Frank smo čuli. Za Tanju Savičevu? Teško. A Tanjušku je rat uplašio još kao devetogodišnjakinju. Pisala je i ona dnevnik, a stranica koja je iznad ovog pasusa delić je njenog svedočanstva o strašnim danima nacističke blokade. “Ženja je umrla”. Sestra Tanjina. Pa sledeći upis: “Baka je umrla”. Pa “Brat Leka je umro”. Pa “ujka Vasja je umro”. Pa “Umro je ujka Ljoša”. A zatim… “Mama je umrla”. I onda “Savičevi su umrli. Svi su umrli. Samo je Tanja ostala”. Na kraju je i ona skončala, ne dočekavši kraj strašnog rata.
Od gladi, zime i bombi umalo je skončao i mali Oleg. Ipak, za razliku od male Tanje, Olega Protapopava i njegovu majku iz neprijateljskog obruča spasao je jedan pesnik, podarivši toj maloj porodoci slobodu, a dečaku uz to i – klizaljke. On ih je od tada vezivao za radost. Za mir. Od tada ih je zavoleo kao retko šta na svetu. Ljubav ionako ume da dođe iznenadno.
Ljudmila Belausova je tri godine mlađa. Rođena 1935, pregrmela je rat mimo Lenjingrada, ali je za klizaljke samo čula. Sve dok nije videla austrijski film “Proleće na ledu” i – zaljubila se u njih. Da, ljubav baš ume da dođe iznenadno.
I tako je ona klizala zato što to najviše voli na svetu, a i on iz nekog svog, strašnog a uzvišenog razloga. I, kako to biva kada je o ljubavi reč, jedan iznenadni susret, tokom zajedničkog treniga u okviru seminara u Moskvi, rasplamsao je ono što su osećali prema svojim talentima. Iako su morali da se rastanu, jer je Oleg otišao da služi armiju u onom istom Lenjingradu, sada ponovo Sankt Peterburgu, previše su njih dvoje skladno delovali na ledu da bi ga Ljudmila tek tako pustila. Rešila je da prekine svoje studije u Moskvi i ode za svojim čudesnim klizačem koji je tada bio u Baltičkoj floti.
Tu, u Lenjingradu, ili Sankt Peterburgu kako se grad ponovo zove, uspevali bi da se vide. Da klizaju. Puštali bi Rahmanjinova i klizali – za svoju dušu. Koju godinu kasnije, postali su i takmičarski par. A koju godinu potom – i bračni par.
A onda, malo sportsko čudo. Na Olimpijskim igrama u Inzbruku 1964, na kome je Oleg sa 31 godinom bio apsolutno najstariji učesnik klizačkih nadmetanja, toliko su uživali na ledu da su pobedili velike favorite iz Zapadne Nemačke i postali šampioni. Olimpijsko zlato su osvojili i četiri godine kasnije, u Grenoblu, nastavljajući da na ledu, vrhovima klizaljki, ispisuju savršenstvo uigranih pokreta. Rahmanjinove note bi opčinjavale publiku, Oleg i Ljudmila svojom smirenošću žiri i – na planeti nije bilo lepšeg, skladnijeg i srećnijeg para.
Međutim, bajke obično imaju neki zaplet. Često je tu neki zloća, pa on učini sve da princu i princezi pokvari sve što se pokvariti može. Ovoga puta nije bilo baš tako, ali su Ljudmila i Oleg odjednom postali problem za nadležne u svojoj zemlji. Prosto, rešili su da se ne odreknu svog prijatelja Arkadija Galinskog. On je bio čuveni sportski novinar koji je odjednom izbačen sa posla, a potom mu bilo zabranjeno da radi u bilo kojoj redakciji, jer je objavio knjigu “Ne pravi sebi idola”. Em je naslovom citirao Sveto Pismo, što u Sovjetskom Savezu uopšte nije bilo smatrano normalnim, em je u knjizi govorio o nameštaljkama u tamošnjem fudbalu.
Nisu se odrekli druga. Ali, to je imalo cenu. Ljudimila i Oleg su, koju godinu kasnije, uvideli da i njihov talenat može da strada, a sa ugašenim talentima ume da se ugasi i život (jer – ako ne živite ono za šta ste stvoreni, vi onda ne živite, nego se mučite). Odlučili su da, prilikom odlaska u inostranstvo, zatraže azil. U njihovoj domovini su proglašeni izdajnicima, iz svih udžbenika obrisana su njihova imena, a nisu se više nalazili ni u zbornicima sovjetskih osvajača olimpijskih medalja.
I, godine su prolazile. Njih dvoje su rešili da žive u jednom malom švajcarskom selu. Sve dok ih nedavno jedan čuveni hokejaš, član idealne šestorke 20. veka Vjačeslav Fetisov, nije pozvao u Rusiju. Prosto, setio ih se. Poželeo da im možda i previše tužne staračke dane – ulepša. Uostalom, u rodnoj zemlji su im već neko vreme bila vraćena sva prava i sva zvanja. Na taj iskreni poziv rešili su da se odazovu.
Ljudmila Belausova ima 79 godina. Oleg Protapopav ima 83. I, ne samo da su se vratili u svoju zemlju, već su se vratili i na led.
Sada, pred smiraj ove 2015, čitavu 51 godinu nakon olimpijskog zlata – srca čistih od tuge, nezaboravljeni pokazuju – ko su. Ponovo uživaju pred publikom. I publika u njima:
https://www.youtube.com/watch?v=uWcV0fvJghI
(Znate… “Muzika, pre svega, treba da bude voljena”, kaže Rahamnjinov, dodajući: “Ona dolazi iz srca i namenjena je srcima. U suprotnom, muzika je bez nade da će postati večna i netruležna umetnost”.
Isto je i sa talentima. I sa ljudima oko vas.
Setite se i vi nekog tužnog. Ili usamljenog. Ako ste vi takvi, setite se onda svojih zakopanih talenata. Neka i vas čisto srce vodi u 2016, koliko god godina da vam je.
Ne zato da bi vam svet aplaudirao, već da ne zaboravite ko ste.)