Jedna kratka priča o vremenu kada je raketa bila ismevana kao naučna fantastika, i grupi neobičnih ljudi koji su rešili da je pretvore u stvarnost
Piše: Nikola Zdravković
Od kada ih je u detinjstvu spojila ljubav prema Žilu Vernu, Parsons je bio maštoviti ideolog, a Forman mehaničar, majstor štapa i kanapa. Pošto su od svog blagonaklonog pokrovitelja, čuvenog profesora Teodora fon Karmana –iz one generacije mađarskih Jevreja naučnika, „marsovaca“, u koje su spadali i Edvard Teler, Pol Erdoš i Džon fon Nojman – dobili dozvolu da rade u prostorijama Kalteka, prvo im je zapalo za oko jedno stepenište.
Naime, preko ograde tog stepeništa čovek bi pao sa trećeg sprata pravo u podrum, sa visine od preko petnaest metara. Zato su sa vrha stepeništa obesili jedno klatno na čiji su kraj, u podrumu, namestili mali raketni motor, koji su crevima povezali sa rezervoarima azot tetroksida i etil alkohola. Plan je bio da jačinu motora izmere zamahom klatna koju bi njegovo paljenje izazvalo.
Međutim, kada su aktivirali motor, nešto je pošlo naopako. Umesto da pokrene klatno, on je počeo da ispušta koncentrisanu smesu azot tetroksida i alkohola. Otrovni oblak se brzo proširio zgradom. Srećom, dvojac je uspeo da pobegne na vreme, ali kada su se sutradan vratili na mesto nesreće, dočekalo ih je novo iznenađenje.
Širom laboratorije, od oblaka gasa se tokom noći stvorio sloj rđe na gotovo svim metalnim istrumentima. Od besnog osoblja dobili su novi zadatak – i par nauljanih krpa. Među zaposlenima na Kalteku počele su da kruže glasine o Parsonsu, Formanu i ostatku njihove grupe. Samo par meseci ranije su se bili razbežali sa obližnje poljane, gde im se sličan eksperiment paljenja raketnog motora završio tako što je jedno crevo izletelo iz ležišta i počelo nekontrolisano da se rita, bljujući mlaz zapaljenog goriva.
Štaviše, ni Parsons ni Forman nisu imali ni fakultetske diplome. Danas, oni se, a posebno Džon Parsons, svrstavaju u pionire raketne nauke i istraživanja svemira, ali su tada, među istraživačima na Kalifornijskom institutu za tehnologiju, bili poznati najpre kao „samoubilački odred“.
Bez zajedničkog jezika, usvojenih i poznatih zakonitosti i metodoloških smernica, prvi, „protonaučni“ istraživači tipično bi bili filozofi, teolozi, zanesenjaci, mistici, pa i samoubilački odredi
Retko je koji od mnogobrojnih mitova o nauci otporan i postojan kao onaj romantičarski, koji nauku – makar onu pre savremenog doba – vidi kao polje usamljenih genija koji čistom silom razuma otkrivaju fundamentalne tajne prirode. Ali ne treba ovu sliku ni tek tako ismevati. Uostalom, nijedan punokrvni mit nije puka izmišljotina.
Po jednoj savremenijoj priči o nauci, koju je ponudio Tomas Kun u svojoj Strukturi naučnih revolucija, periodi „normalne nauke“, tokom kojih se radi na rešavanju sitnih problema i popunjavanju rupa koje je ostavila dominantna, krovna naučna teorija (paradigma), završavaju se krizom te paradigme usled nerešivih problema i – nakon perioda žustrih svađa – usvajanjem nove krovne teorije, koja stvara pak nove probleme i nove rupe za novu „normalnu nauku“. I tako u krug.
Međutim, postoji jedan deo njegove teorije koji se često zaboravlja: onaj pre bilo kakve „normalne nauke“, i pre bilo koje paradigme. Kun fiziku i optiku pre Njutna uopšte i ne vidi kao nauke u modernom smislu. Bez zajedničkog jezika, usvojenih i poznatih zakonitosti i metodoloških smernica, prvi, „protonaučni“ istraživači tipično bi bili filozofi, teolozi, zanesenjaci, mistici, pa i samoubilački odredi.
Kao autsajder u naučnoj instituciji, Parsons je uživao u svojoj maloj raketnoj grupi: pored njega i Edvarda Formana, nju su činili studenti Frenk Malina i Apolo Smit, Cjan Hjuesen (talentovani student iz Kine, na stipendiji), kao i Karlos Vud i Rudolf Šot, dva po svemu sudeći slučajna prolaznika koji su jednom prilikom, videvši eksperimente, ponudili da pomognu. Šot je vozio pik-ap kojim su po gradu skupljali potrebne delove.
Drugi svetski rat je, naravno, promenio lice raketne tehnologije. Laboratorije višu nisu bile poljane i stepeništa; nekadašnji članovi „samoubilačkog odreda“ su u međuvremenu, zajedno sa profesorom Fon Karmanom i čuvenim astronomom Fricom Cvikijem, osnovali uspešnu firmu Aerojet. Na mesto na kojem su vršili svoje prve eksperimente udaren je kamen temeljac nove institucije – Laboratorije za mlazni pogon, koja će se u narednim decenijama proslaviti kao važno tehnološko krilo Nase.
Kada je upoznao Mardžori Kameron, Parsons je bio uveren da je riđokosa umetnica inkarnacija elementalne sile koju je navodno prizvao sa svojim tadašnjim prijateljem i saradnikom, L. Ronom Habardom, parapsihologom koji je kasnije postao poznat kao osnivač Sajentologije
Međutim, Parsons je do tada već uveliko bio napustio institut, firmu i sada „mejnstrim“ raketnu nauku. Doduše, najverovatnije joj više nije ni pripadao. Okrenuo se tokom rata svojoj drugoj velikoj strasti: magiji.
Parsons je 1941. zvanično postao pripadnik OTO (Ordo Templi Orientis), okultnog reda religijskog pokreta zvanog Telema, kojeg je osnovao Alister Krouli. Kada je upoznao Mardžori Kameron, pesnikinju, slikarku i često viđenu priliku u okultnim krugovima sredinom 20. veka, Parsons je bio uveren da je riđokosa umetnica inkarnacija elementalne sile koju je navodno prizvao sa svojim tadašnjim prijateljem i saradnikom, L. Ronom Habardom, parapsihologom koji je kasnije postao poznat kao osnivač Sajentologije.
Parsons nije razdvajao svoje magijske prakse od rada na raketnom pogonu, sa kojim je nastavio u amaterskim uslovima. Konačno, 1952. godine ubija ga nesrećna eksplozija u toku jednog eksperimenta u kućnoj radinosti, a Mardžori Kameron, tada njegova supruga, postaje ubeđena da je Parsons ubijen – i kako bi to dokazala, pokušava da stupi u kontakt sa njegovim duhom.
U međuvremenu, u sada prestižnoj Laboratoriji za mlazni pogon u Kalteku, instituciji koju je „samoubilački odred“ digao na noge samo strašću, entuzijazmom i nedostatkom brige za sopstveno zdravlje, nije sve nekadašnje pionire čekala uspešna naučna karijera.
Frenk Malina, ključni teoretičar mlaznog pogona, ali i umetnik tzv. kinetičke skulpture, postao je žrtva antikomunističkih čistki. Pošto je boravio u Parizu u vreme kada je, 1952. godine, saznao da je osuđen zbog predratnog članstva u Komunističkoj partiji, ostao je da živi u Francuskoj kao begunac. Tamo će kasnije osnovati stručni časopis Leonardo, okrenut uticaju nauke na umetnost, a koji danas izdaje MIT.
Sličnu sudbinu doživeo je i Cjan Hjuesen – kao potencijalnom komunističkom simpatizeru, prvo mu je bila oduzeta bezbednosna dozvola, a kada je pokušao da izađe iz zemlje, dobio je zabranu izlaska iz svog okruga koja je trajala gotovo pet godina. Pušten je u Kinu 1955, navodno u zamenu za nekoliko američkih vojnika zarobljenih tokom Korejskog rata, a tamo ga je čekala dugogodišnja karijera tokom koje je odigrao ključne uloge u kineskom nuklearnom i svemirskom programu. Nikada više nije kročio u SAD.