Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“
„Očistite Banjaluku“, „Ruke su vam prljave“, „Nećemo smeće, korupciju i kriminal“, poručili su ogorčeni Banjalučani, koji su masovno izašli na ulicu. Kolona demonstranata je zastala pred Gradskom upravom, Palatom RS i zgradom Vlade RS, zviždeći i skandirajući: „Izađi i bori se!“
Piše: Milkica Milojević
Ne, nismo gledali ovaj film! I nećemo ga skoro gledati. Nije Banjaluka Beograd, a bogami ni Niš, ni Novi Sad. Svesrpsko jedinstvo, šta god ono značilo, zasigurno ne podrazumijeva, ovakve, „izdajničke“, specijalne i paralelne veze.
Uostalom, kako reče Miljan Kovač u „Žutoj minuti“, mi u Banjaluci ni čestitog izdajnika ne možemo iznjedriti, a kamoli masovne proteste.
Banjalučkim ulicama paradiraju, povremeno, tek kolone stranačkih jugenda, litije na čijem se čelu, katkad, nađe i pedofil u vladičanskoj odori, male ali prpošne grupe „navijača“ što bi da „ubiju pedere“…
I svi oni stupaju u suprotnom pravcu od onog u filmu, koji nećemo gledati.
Banjalučkim ulicama, trgovima i eminentim ugostiteljskim objektima ponosno hode nasilnici, tajkuni i tajkunska mladunčad i njihove napirlitane družice, tender – miloneri i poslodavci koji se bune protiv minimalca od 450 evra i koji svoje uboge radnice povremeno hvataju za dupe, jer im se može.
Banjalučkim trgovima, TV ekranima i svečanim binama dominiraju političari, koji su im sve ovo omogućili. Ne za džabe, naravno.
A narod banjalučki baulja pognutih glava, smjerno se probijajući kroz gomile smeća i snijega, učtivo plaćajući račune za odvoz otpada koji nije odvezen, i za čišćenje ulica koje nisu očišćene, i za „najjeftiniju struju u regionu“, koje svako malo nestane, čim dune jači vjetar.
Narod banjalučki se ne pita da li je gradonačelnik banjalučki, kojem su poklonili 51.106 glasova i dali na raspolaganje svoje pare, stvarno ostao dužan Mladenu Milanoviću Kaji novac za čišćenje snijega i odvoz smeća. Ili čestiti Kaja, jednostavno, neće da se bavi tim stupidnim prljavim poslovima, koje je uredno naplatio. Jer mu se može.
Ne pita se narod banjalučki kako je, uopšte, miljarder Kaja postao vlasnik „Čistoće“ i zašto je baš njemu povjereno da (o)čisti Banjaluku.
Pa čak i kad se neki blesavi novinar upusti u raspakivanje ove i sličnih priča, narod banjalučki to ne voli da čita.
Teške su to teme, dosta je narodu banjalučkom i njegove muke i jada: ubi ga dirinčenje za minimalac, uguši ga smog u gradu u kojem je industrija odavno propala, satraše ga računi za odvoz smeća koje nije odvezeno i za čišćenje ulica koje nisu očišćene, izludi ga briga za djecu, kad uveče izađu, jer nikad se ne zna da li će ih neki mazgov, iz čista mira, opaučiti bejzbol palicom.
Više voli čestiti narod banjalučki da, onako iz razonode, čita priče o „žestokim momcima“ i „vođama navijača“, koji potežu palice i pištolje, a bogme i automtaske puške, jedni na druge.
Evo, narode banjalučki, jedne jednostavne pitalice: Znate li ko je Dejan Kostić Dela? Of kors da znate: to je onaj „bivši vođa navijača“, što ga u nedjelju naveče ubiše ispred „eminentnog ugostiteljskog objekta“.
A znate li ko je Andrej Krčmar? Nikad čuli! Andrej Krčmar je, narode, gimnazijalac banjalučki, koji je osvojio zlatnu medalju na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi. I k tomu još pregršt drugih priznanja na prestižnim takmičenjima.
I šta još znate o Dejanu Kostiću Deli? Sve: i kako je maltretirao konobare, i koliko je ležao u zatvoru zbog pokušaja ubistva, i gdje je sve pljačkao, i šta je i s kim ručao, i kako je njegova nesretna udovica pala u nesvijest…
A šta znate o Andreju Krčmaru? Ništa. Ne biste ga na ulici prepoznali.
I dok uživa u „pikanterijama“ o ubistvu Dele i o drugim obračunima „žestokih momaka“, „navijača“ i pripadnika „kriminalnih grupa“, narod banjalučki nikako da poveže sve te dogodovštine sa onom ljutom brigom, koja ih izjeda svake večeri kad im sinovi i kćeri izađu u grad.
I nikako da se zapitaju šta kog vraga radi čestita policija reubličkosrpska i ostale čestite bezbjednosne agencije bosanskohercegovačke, dok se „žestoki momci“, „navijači“ i dileri droge šire Banjalukom kao korov. I šta, na kraju krajeva, radi republičkosrpski reprezentativac na vrhu te piramide u Sarajevu, Nenad Nešić. Ah da, on je u pritvoru, ali je istovremeno na bolovanju i uredno prima platu ministra bezbjednosti BiH. Koja je deset puta veća od minimalca. I koja mu, uostalom, ne treba: on je odavno naplatio svoje „usluge“.
Pa ko će, onda, Banjaluku očistiti od gorenavedenih? Za Andreja Krčmara i ostale zlatne matematičare, hemičare, fizičare… stvar je jasna. Oni će sami otići i grad će uskoro biti temeljito očišćen od ovakvih remetilačkih faktora, koji, uostalom, imaju dobar potencijal da postanu izdajnici i demonstranti koji uzvikuju „Očisite Banjaluku!“.
Ali, kako već rekosmo, taj film nećemo gledati. Otići će pametni mladići i djevojke u neke daleke gradove, da ih svojim znanjem obogate, a možebiti i svojim aktivizmom očiste od nepodopština.
A mi ćemo ostati da se nadamo da će se „žestoki momci“ međusobno poubijati i tako „prirodnom selekcijom“ očistiti Banjaluku, dok policija, bezbjednosne agencije i građani to posmatraju sa bezbjedne udaljenosti.
Nažalost, ne ide to tako.
A nadamo se, potajno, da će se na sličan način međusobno istrijebiti i političari, kojima redovno dajemo glasove: za 50 maraka, za posao na budžetu, iz straha, ili zarad srbovanja. Ono, istina, ne moraju se političari baš poubijati, dovoljno je da „popadaju“ zbog međusobnih dvorskih obračuna ili intervencijom njemačkog turiste.
Nažalost, ni to neće ići. Najbolji ishod ovakvog scenarija može biti „sjaši Kurta, da uzjaše Murta“.
To vam je, narode, isto kao i komunalna higijena. Može sunce s nebesa da otopi snijeg, ali opet ostaje kaljuža i ostaju gomile smeća, koje, kako god okrenemo, valja očistiti.
A ko će to? Ko će očistiti Banjaluku od smeća, kaljuže, kriminalca, nasilnika… i ostale otrovne žgadije?
Pa mi! Nema ko drugi! Valjda je Banjalučanima najviše stalo da raskrče taj nered, da bi zlatni matematičari mogli mirno šetati idiličnim alejama banjalučkim.
Lako je bilo 1992. godine, sramnom šutnjom, a bogme i nekim konkretnijim doprinosom, „očistiti“ Banjaluku od Banjalučana.
Ali da vidimo sad ko je vjera a ko nevjera, ko je građanin a ko široka narodna masa, ko je junak a ko kukavica.
Ne pitajte kako? Smislite. Gdje ima volje, ima i načina.
Kolumne „Crveni karton”, su dio serije „Impuls semafor“.