Unchosen
Britanska serija “Unchosen” deluje kao kompleksna psihološka studija o posledicama potiskivanja bazičnih ljudskih nagona i destruktivnoj moći rigidnih sistema.
Piše: Jelena Krstić
Kroz prizmu psihoanalize i sistemske porodične terapije, zajednica “Zajedništvo Božanskog” mogla bi se sagledati kao zatvoren, patološki sistem, dok njeni članovi i njihova ponašanja oslikavaju različite načine kako ljudski psihički aparat reaguje na ekstremni spoljašnji pritisak i psihološko ugnjetavanje. U klasičnoj psihoanalizi, ono što je zabranjeno i svesno odbačeno kao neprihvatljivo, ne nestaje, već biva potisnuto u nesvesno. Ova zajednica funkcioniše upravo po principu masovnog potiskivanja Id-a, odnosno seksualnih i agresivnih nagona, u korist rigidnog i sadističkog Super-ega oličenog u zakonu i pravilima kulta.
Unutar takvog ambijenta, odbegli zatvorenik Sem ne predstavlja samo spoljnu pretnju, već funkcioniše kao kolektivna Senka zajednice i manifestacija svega onoga što je kult strogo zabranio. On je impulsivan, nasilan, seksualno slobodan i pozicioniran van zakona. Njegov ulazak u sistem deluje kao katalizator i iskrivljeno ogledalo koje zajednici vraća sliku njene sopstvene potisnute prirode. Kada se Sem pojavi, brana nesvesnog počinje da popušta, a on i svesno i nesvesno provocira aktere da se suoče sa nagonima koje su godinama skrivali iza religijskih dogmi.
Ovaj slom odbrambenih mehanizama najočigledniji je kod Adama, čije ponašanje predstavlja primer mehanizma odbrane reaktivne formacije. Suočena sa neprihvatljivim impulsima poput ambicije, agresije i seksualne frustracije, Adamova psiha se branila tako što je ove težnje pretvarala u njihovu direktnu suprotnost tj. ekstremnu moralnost, rigidnost i posvećenost Bogu. Međutim, što je jača njegova želja da napreduje u hijerarhiji kulta, to je veći pritisak njegovih istinskih poriva u njegovom nesvesnom. Pojavom Sema ovaj mehanizam definitivno popušta, potisnuti nagoni izbijaju na površinu, a slika moralne čistote počinje da se urušava.
Dok Adam počinje da se destabilizije pod pritiskom, lik poglavara, gospodina Filipsa, oslikava još teži oblik psihološke patologije unutar sistema, poznat kao rascep ili spliting. On istovremeno egzistira u dva ekstremna i potpuno odvojena stanja: javnom, gde je moralni čistunac i božji glasnik, i privatnom, gde živi kao alkoholičar i nasilnik koji bije ženu. Usled sadističkog Super-ega, on ne može da integriše sopstvenu prljavštinu i krivicu, pa je projektuje na zajednicu kroz stroga pravila i kažnjavanje drugih. Njegovo nasilje nad suprugom je zapravo kažnjavanje sopstvenog greha koji vidi u njoj, dok mu alkohol služi kao privremeni anestetik za nepodnošljivi unutrašnji konflikt.
Nasuprot ovim patološkim rascepima, glavna junakinja Rouzi poseduje najzdraviji i najfleksibilniji Ego, jer je jedina u stalnom kontaktu sa svojim unutrašnjim bićem. Njen ulazak u vezu sa Semom nije puko posrtanje ili nemogućnost da odoli iskušenju, već svesna odluka da prigrli svoj potisnuti Eros, odnosno nagon za životom i slobodom, koristeći Sema kao instrument za oslobađanja od ralja kulta. Bitan dokaz njene psihološke stabilnosti i snage Ega jeste svesni izlazak iz te veze. Kada spozna Semovu mračnu, manipulativnu i ubilačku prirodu, Rouzi ne upada u novu zavisnost, već se odvaja od njega i svesno bira potpunu autonomiju, ne menjajući jednog gospodara za drugog.
Nasuprot ovim patološkim rascepima, glavna junakinja Rouzi poseduje najzdraviji i najfleksibilniji Ego, jer je jedina u stalnom kontaktu sa svojim unutrašnjim bićem. Njen ulazak u vezu sa Semom nije puko posrtanje ili nemogućnost da odoli iskušenju, već svesna odluka da prigrli svoj potisnuti Eros, odnosno nagon za životom i slobodom, koristeći Sema kao instrument za oslobađanja od ralja kulta. Bitan dokaz njene psihološke stabilnosti i snage Ega jeste svesni izlazak iz te veze. Kada spozna Semovu mračnu, manipulativnu i ubilačku prirodu, Rouzi ne upada u novu zavisnost, već se odvaja od njega i svesno bira potpunu autonomiju, ne menjajući jednog gospodara za drugog.
Tragična sudbina Isaka donosi nam drugačiji ishod unutrašnje borbe, koji se može tumačiti kroz Frojdov koncept nesvesnog osećaja krivice i nagona smrti. Iako je fizički napustio zajednicu, Isak kao da je mentalno ostao zarobljen u njoj, dok je unutrašnji glas kulta nastavio da ga kažnjava zbog izdaje. Ova nesvesna krivica zbog napuštanja primarnog sistema često vodi pojedinca u situacije samokažnjavanja. Njegova smrt stoga nije slučajnost niti posledica isključivo Semove namere, iako spolja tako može delovati, već i psihološki ishod mehanizma u kom nesvesna krivica zbog izdaje sistema vodi osobu pravo u samokažnjavanje, kao jedini način da se “plati dug” za stečenu slobodu.
Pitanje koje se postavlja jeste zašto pojedinci uopšte ulaze u ovako rigidne i kontrolišuće sisteme ili ostaju u njima, a odgovor leži u bazičnom ljudskom strahu od egzistencijalne anksioznosti. Prema konceptu Eriha Froma o bekstvu od slobode, biti potpuno nezavisan i autonoman znači nositi ogroman teret odgovornosti za sopstveni život, greške i neuspehe. Što je pojedinac manje siguran u sebe, unutrašnje integrisan i self diferenciran to je veća njegova potreba za pripadanjem rigidnoj grupi koja nudi gotove odgovore na sva životna pitanja. U “Zajedništvu Božanskog” lična odgovornost je potpuno ukinuta i prepuštena vođi kulta, a sve što se desi opravdava se rečenicom da je “sve u Božjim rukama”. Ovaj mehanizam radikalno smanjuje anksioznost članova i predstavlja regresiju na infantilni nivo gde idealizovani otac donosi sve odluke, a na članovima je samo da slušaju kako bi bili sigurni.
Iz ugla sistemske porodične terapije, ovaj kult funkcioniše kao ekstremno zatvoren i rigidan porodični sistem koji primenjuje totalitarnu kontrolu nad svojim članovima. Ključni stub održavanja ove patološke homeostaze jeste gospođa Filips, supruga vođe sekte. Ona trpi brutalno fizičko nasilje i svedoči muževljevom alkoholizmu, ali u javnosti ostaje nepokolebljivi stub morala zajednice. Kroz godine zlostavljanja, ona razvija traumatsku povezanost sa zlostavljačem i uverenje da je njena patnja sveta žrtva za viši cilj. U sistemskoj terapiji ona preuzima ulogu čuvara kapije, čiji je zadatak da sakrije disfunkciju nuklearne porodice kako se ne bi urušio ceo širi sistem, birajući toksičnu lojalnost pre nego sopstveno spasenje.
Ovaj rigidni sistemski okvir ostavlja duboke posledice na najmlađe, što se vidi kroz uticaj kulta na Rouzinu ćerku, prikazujući školski primer transgeneracijskog prenosa traume. Deca koja odrastaju u atmosferi gde je spoljni svet predstavljen kao bazično opasno i demonsko mesto razvijaju hroničnu anksioznost i zavisnost od grupe. Kada Rouzi na kraju svesno preseca veze sa kultom i Semom, njen beg predstavlja ključnu terapijsku intervenciju koja prekida ovaj transgeneracijski lanac zlostavljanja. Ona svojoj ćerki omogućava razvoj individualnosti i autonomije, svesno prihvatajući rizik i neizvesnost koje spoljni svet nosi nasuprot lažnoj sigurnosti izolacije.
Na samom kraju, serija Unchosen kroz sudbine svojih likova šalje snažnu psihološku poruku da će se ono što sistem ili pojedinac nasilno potisnu uvek vratiti spolja u formi sudbine ili progonitelja. Sem je bio prekopotreban ovom rigidnom sistemu da bi ogolio njegovu lažnu moralnost i naterao članove da pogledaju u sebe i svoj mrak. Dok većina aktera na tom putu bira regresiju, lažnu lojalnost i prebacivanje odgovornosti na višu silu, Rouzi ostaje jedina koja uspeva da kroz ovaj destruktivni proces integriše u svoju ličnost, preuzme punu odgovornost za svoj život i plati cenu slobode bez gubitka sopstvenog razuma.