Foto: Netflix
Najbolji deo serije upravo je ta sposobnost da banalnu mačju situaciju pretvori u malu priču o ljudskom ponašanju.
Postoji nešto gotovo savršeno logično u tome da Ricky Gervais napravi animiranu seriju o mačkama. Ako je tokom karijere toliko energije potrošio na proučavanje ljudske sujete, gluposti, usamljenosti i beskrajnog napora da izgledamo važnije nego što jesmo, bilo je samo pitanje vremena kada će shvatiti da za takvu anatomiju nije neophodno ljudsko telo. Mačka je, uostalom, već završila pola posla. Samouverena je bez pokrića, zainteresovana prvenstveno za sopstvene potrebe, spremna da napusti društvo kada joj dosadi i potpuno uverena da će joj neko drugi obezbediti večeru. Ako to nije čovek, onda je čovek prilično loša imitacija mačke.
Alley Cats upravo iz te jednostavne ideje pravi veoma zabavnu, ali iznenađujuće slojevitu animiranu seriju za odrasle. U njenom središtu nalazi se grupa uličnih mačaka koje žive u prilično neuglednom delu grada, preživljavaju kako znaju i umeju i provode vreme u beskrajnim raspravama o hrani, seksu, vlasnicima, teritoriji i svemu ostalom što može da postane predmet rasprave kada čovek nema posao, a mačka nema ni to. Na prvi pogled, to je samo još jedan vulgarni animirani sitcom. Međutim, što se duže gleda, postaje jasno da mačke nisu toliko tema serije koliko njeno ogledalo. Gervais ne pokušava naročito da objasni mačji svet; on ga koristi da bi ponovo govorio o ljudskom.
Zato Gus funkcioniše mnogo bolje ako ga ne posmatramo samo kao debelog, lenjeg i nepristojnog mačka. On je čovek koji je čitav život proveo objašnjavajući sebi da mu nije stalo do drugih ljudi upravo zato što mu je, duboko ispod svih tih uvreda i samouverenih zaključaka, veoma stalo. Njegova grubost je odbrambeni mehanizam, a cinizam način da izbegne neprijatno pitanje zbog čega mu je zapravo potrebno društvo. U tome postoji nešto veoma poznato. Ljudi često provode pola života gradeći ličnost koja bi trebalo da ih zaštiti od razočaranja, a zatim se čude što ih ta ista ličnost ostavlja same. Gus je samo dovoljno iskren da svoju emocionalnu nezrelost nosi sa repom.
Isto važi i za ostale likove. Njihove razlike nisu tu samo da bi proizvele različite tipove komedije, već da bi napravile malu društvenu zajednicu u kojoj svako pokušava da pronađe svoje mesto. Jedni imaju više samopouzdanja, drugi više sreće, treći bolji društveni položaj, a neki samo bolje vlasnike. Ponce, kućni mačak koji živi mnogo udobnije od ostatka družine, posebno je zanimljiv jer pokazuje koliko je status relativna kategorija. Za jednog mačka privilegija je puna činija hrane i toplo mesto za spavanje; za drugog je privilegija mogućnost da slobodno luta ulicom. Ono što jedni doživljavaju kao slobodu, drugi vide kao neimaštinu, i obrnuto. Gervais tu ne mora da drži predavanje o klasnim razlikama. Dovoljno je da pusti mačke da se svađaju.
Upravo tu Alley Cats postaje mnogo više od niza nepristojnih šala. Mačja zajednica funkcioniše kao mala ljudska zajednica u kojoj se neprestano stvaraju hijerarhije, savezništva i sukobi. Teritorija postaje vlasništvo, hrana postaje ekonomija, parenje postaje društveni status, a vlasnik postaje neka vrsta božanstva koje se pojavljuje kada mu odgovara i nestaje kada mački najviše treba. Čitav taj svet je smešan upravo zato što prepoznajemo sopstveni. Samo smo mi dovoljno komplikovani da smo od istih instinkata uspeli da napravimo tržište nekretnina, političke partije i društvene mreže.
Vizuelno, serija ne pokušava da izmisli novu animaciju. I to je sasvim u redu. Retro izgled, jednostavnije linije i izražajna animacija daju joj izgled starijeg britanskog crtaća, dok režija ostavlja dovoljno prostora glumcima i dijalozima. To je važna odluka jer Alley Cats nije serija koju treba gledati zbog spektakularnih pokreta ili digitalnog pejzaža. Njena prava scenografija je grupa likova koji sede, pričaju, svađaju se i pokušavaju da shvate zašto je svet takav kakav jeste. U tom smislu, animacija nije ukras nego način da se ljudsko ponašanje posmatra sa bezbedne udaljenosti.
A vulgarnosti ima, naravno. Ima psovki, seksa, telesnog humora i dovoljno nepristojnih situacija da bi prosečan vlasnik mačke verovatno još jednom proverio da li je njegov ljubimac stvarno otišao iz sobe. Ali Alley Cats je animacija za odrasle i bilo bi pomalo licemerno kritikovati je zato što se ponaša kao animacija za odrasle. Vulgarni humor ovde nije naročito hrabro pomeranje granica, ali nije ni problem. Mnogo je važnije ono što ostaje kada se šala završi.
A ono što ostaje jeste prilično melanhonična predstava života.
Mačke žele hranu, sigurnost, društvo i nekoga kome mogu da veruju. Ljudi žele uglavnom isto, samo su od toga napravili komplikovaniji sistem. Gus može da se pravi da mu nije stalo, može da se podsmeva drugima i da svoju potrebu za bliskošću pretvara u cinizam, ali na kraju dana ostaje činjenica da nijedno biće ne voli da bude samo. Upravo tu serija pronalazi svoju najlepšu emociju. Iza svih šala o seksu, smrti i hrani nalazi se jednostavna ideja da je potreba za pripadanjem možda najjači instinkt koji imamo.
Zbog toga je Alley Cats zanimljivija kada mačke posmatramo kao ljude nego kada ih posmatramo kao mačke. Njihovi sukobi oko teritorije liče na naše sukobe oko stanova i granica. Njihova potreba za pažnjom liči na naše opsesivno traženje potvrde na internetu. Njihov strah od napuštanja liči na sve one ljude koji tvrde da im nije potrebna veza, porodica ili prijateljstvo, dok krišom proveravaju telefon da vide da li im je neko poslao poruku. Razlika je samo u tome što mačka može da ode i legne na nečiji automobil bez potrebe da to objavi na Instagramu.
Najbolji deo serije upravo je ta sposobnost da banalnu mačju situaciju pretvori u malu priču o ljudskom ponašanju. Gervais to radi bez naročite sentimentalnosti, što je dobro, jer bi Alley Cats izgubio svoj karakter kada bi odjednom počeo da objašnjava koliko su njegovi junaci zapravo dobri. Oni nisu dobri. Kao ni mi. Sebični su, sujetni, nepristojni, ponekad glupi i često potpuno nesvesni sopstvenih mana. Ali upravo zato postaju simpatični. Nije potrebno da volimo njihove postupke da bismo prepoznali njihove razloge.
Alley Cats zato nije velika serija zato što je animirana, niti zato što je smešna. Njena vrednost je u tome što koristi jednu veoma jednostavnu premisu da bi napravila malu, pomalo prljavu i veoma ljudsku verziju sveta. Mačke su ovde samo zgodna maska. Iza njih se nalaze naše slabosti, naše klasne razlike, naše potrebe, naši strahovi i ona čudna ljudska navika da čitav život pokušavamo da izgledamo nezainteresovano za ono što nam je zapravo najvažnije.
Na kraju, možda je upravo zato naslov Alley Cats toliko prikladan. Ulična mačka preživljava tako što zna kome može da veruje, gde može da pronađe hranu i kada treba pobeći. Čovek je odavno zaboravio kako se to radi, pa je izmislio kreditne kartice, LinkedIn i psihoterapiju. Mačke su, barem u tome, mnogo racionalnije.
One samo žele da prežive dan.
Mi smo od toga napravili civilizaciju.