Ono što je najupečatljivije u ovom filmu jesu trenuci potpune tišine i neprijatnosti usled nje, nastali zbog nedostatka međusobne povezanosti usled razdvojenosti i nepronalaženja zajedničkih tema koje bi zaokupirale sve aktere
Piše: Aleksandar Kiković
Koliko puta ste u životu čuli ono čuveno „ovakav film nam je bio potreban“? Verujem dosta puta, doduše poslednjih godina sve ređe. Međutim ono što je zanimlivo jeste da je razlog izgovaranja te slavne fraze, kako kod „običnih“ gledalaca tako i kod stručne kritike i dela kulturne elite, u najvećem broju slučajeva bilo nakon filmova ratne ili društveno-političke tematike(kako regionalne tako i svetske produkcije) sve u cilju napretka u pomirenju izmedju naroda bivših republika nekadašnje države nakon ratova devedesetih godina. Naravno da su takve opaske od izuzetnog značaja, ali pored tolikog napora da promenimo koletivne svesti određenih grupacija, potrebno je fokusirati se i na „male“, tople filmove kao što je novi film Džima Džarmuša „Otac majka sestra brat“. Ovakvi filmovi vraćaju fokus na pojedinca i njegovo primarno okruženje – porodicu, odakle sve promene po prirodi stvari kreću. Možda kada shvatimo da nas sklad, empatija, ljubav među članovima porodice, naravno u onim koje se mogu nazvati funkcionalnim, mogu učiniti boljim ljudima i stvoriti uslove kod nas da pokažemo saosećanje i za druge ljude, tada verujem možemo očekivati da se ljudi okrenu od mržnje i da počnemo da stvaramo bolji region za budućnost.
Sve to ovako lepo zvuči kad se napiše, ali stvarnost povezivanja sa članovima porodice je mnogo teža od toga, što vidimo u ovom omnibus filmu. Prva priča bavi se posetom brata i sestre (Adam Drajver i Majim Bjalik) njihovom ocu (Tom Vejts) u seoskom mestu u SAD-u. Druga priča govori o poseti dve sestre (Kejt Blanšet i Viki Krips) njihovoj majci (Šarlot Rempling) u Dablin. Treća priča na pravi način zaokružuje film. Dok u prvoj i drugoj priči kao što je navedeno, deca posećuju oca odnosno majku, u ovoj priči pratimo brata i sestru (Luka Sabat i Indija Mur) koji se nalaze u Parizu da bi poslednji put obišli svoj porodični stan, nakon smrti njihovih roditelja u avionskoj nesreći, u koji se uskoro useljavaju neki drugi ljudi.
Ceo film prepun je komičnih momenata koji vas nasmeju svojom iskrenošću i posle kojih teško skinete osmeh sa lica. Lično najduhovitiji trenutak filma jeste kada na kraju prve priče dolazi do rastanka sa ocem, gde vidimo da usled konstantne brige za finansijsku stabilnost oca tokom dešavanja filma i konstantnu pomoć pre svega sina, otac skida čaršave sa nove garniture, oblači novo odelo i seda u svoj najnoviji auto sa sve roleksom na ruci i ide na ugovoreni „dejt“. Savršeni kraj najduhovitije od sve tri priče.
Međutim ono što je najupečatljivije u ovom filmu jesu trenuci potpune tišine i neprijatnosti usled nje, nastali zbog nedostatka međusobne povezanosti usled razdvojenosti i nepronalaženja zajedničkih tema koje bi zaokupirale sve aktere. Nakon standardnih pitanja o zdravlju, poslu, o tome „šta ima novo“ kod svakog, likovi ne znaju kako ponovo pokrenuti priču i razbiti tišinu koja nikome ne prija u tim situacija. Sve ovo dovodi nas do paradoksa da u današnjem svetu gde smo „bombardovani“ informacijama, gde je nikad više tema o kojima imamo priliku da čujemo svakodnevno, ipak ne uspevamo da pronađemo teme za razgovor sa najbližima i postajemo sve udaljeniji. Ubrzani ritam života i smanjena koncentracija i pažnja doprinose svemu tome.
Jedan od najboljih filmova 2025. godine upravo na sve ovo želi da skrene pažnju, sve to radeći na jedan nepretenciozan način, bez bilo kakvog „popovanja“ koje uvek samo proizvede kontraefekat, često i razljuti(barem mene). Zato povedite svoju porodicu na ovaj predivan film i nakon projekcije, sedite sa njima i priča će sama krenuti. Ukoliko sve ove stvari nekome nisu dovoljna preporuka za gledanje filma, verujem da ovako fascinantnan ansambl glumaca i glumica u ovom filmu mora biti.