Religija iranskih plemena sačuvala je dosta bogatu književnu baštinu, odnosno zaostavštinu u kojoj visoko i važno mjesto zauzima kompleks svetih spisa pod nazivom Avesta
Iako je ovo trivijalan školski primjer, vrijedi ipak razmatranja mudra čovjeka: kad su upitali Demostena što je najvažnije kod govornika, on je odgovorio: – Govorenje. – A nakon toga? – Govorenje; potom opet: – Govorenje.
Kafana je literatura, koja ne laže. U svima drugim slučajevima života čovek unosi u zajednicu jedan pozajmljeni stav, namenjen samo zajednici. Na paradi, ljudi su naelektrisani presretanjem značajnoga događaja, u hramu oni imituju pobožnost i važnost; na skupovima oni se udaraju jedan o drugog kao valovi i hrvu se da bi dali najviši i najmutnije bolni ili najsvečanije svetli ton. I u pušionici opijuma čovek je glumac — svome zadovoljstvu. U kafani nema te polusvesne i hotimične borbe čovečanskih atoma, koji sastavljaju more.
U arhivama Kongresne biblioteke u Vašingtonu pronađena je do sada nepoznata knjiga Volta Vitmana, „The Life and Adventures of Jack Engle” (Život i pustolovine Džeka Engla).
Sami organizuju svoje vreme, u večitoj su potrazi za inspiracijom, njihov je posao njihova potreba i napisane reči koje su ostavili i ostavljaju za sobom čitaće se do kraja sveta i veka. Koje su bile dnevne rutine velikih svetskih pisaca? Kako su i kada pisali?
