Cvrči ti, Cvrčo, – lepo i krasno –
tamburaj, sviraj, bavi se time,
al’pamti, brate, – kratko i jasno –
da osim leta ima i zime!
Cvrčao cvrčak celog celcatog leta, tamburao tamburu, svirao svirku, pevao pesmu, – i-haj! Sunce je sijalo, bilo je toplo i prijatno, cveća i bilja svud unaokolo koliko hoćeš, lako je Cvrči bilo da se njihovog soka napije između dva tamburanja, pa sit da nastavi svirku. Ni na šta drugo lakoumnik nije mislio, ništa nije radio, baš mu je bilo lepo.
Bilo mu je lepo, ali – u toj lepoti prošlo je leto. Počeli su da zavijaju vetrovi, zaledenilo je, jata vrana kružila su nad ogolelim njivama i poljima. Zamukla je vesela tambura, zamotao je Cvrča grlo maramom, da ne nazebe, ali hrane, – hrane nije imao! Nit’ je koga njegova svirka više zanimala, nit’ je gde šta imao da nađe za jelo.
Otišao je pokunjeno do gospa – Mravke, za koju se znalo da uvek preko leta prikupi dovoljno zrnevlja i drugog jestiva, pa u zimskim danima ne ostaje bez hrane.
„Pomagaj, Mravka, – rekao je. – Daj nešto za jelo, pošteno ću ti vratiti kad opet sunce zablista.“
„A šta si letos radio dok je blistalo!?“ – upita Mravka
„Tamburao sam, pevao, svirao,“ – odgovori cvrčak.
„E, kada si letos svirao, sad bogme igraj!“ – odreza Mravka.
Posle se ipak sažalila na Cvrču, pomogla mu, a on je obećao da će ubuduće nešto i raditi, ne samo sviruckati. Tada je kazala:
Cvrči ti, Cvrčo, – lepo i krasno –
tamburaj, sviraj, bavi se time,
al’pamti, brate, – kratko i jasno –
da osim leta ima i zime!
Impulsportal