Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje.
Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, vec intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne-za unutrašnji život-treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo. Nije li karakteristična činjenica da se protiv duha dižu oni koji imaju najviše duha, koji poznaju duboku bolest što je oštetila život da bi se rodio duh? Apologiju duha čine zdravi i debeli, koji nemaju predosećanje onoga što znači duh, koji nikada nisu osetili mučenje, život i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista osećaju, ili ga oholo tolerišu ili ga predstavljaju kao veliku nesreću. Ali niko nije oduševljen sveukupnošću svog bića, katastrofalnim otkupom života koji je duh. A kako da budeš oduševljen ovim životom bez čari, bez naivnosti i spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak života, mnogo samoće i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tačno da bi doživljavanje u imanentnom planu života bilo puno zebnje iz koje je čovek izašao kroz duh. Naprotiv, bliže je istini da se kroz duh stiče neravnoteža, zebnja, ali i veličanstvenost. Šta o opasnostima duha znaju oni koji ne znaju ni za opasnosti života? Znak je velike neizvesnosti biti apologet duha, kao što je znak velike neravnoteže biti apologet života. Jer za normalnog čoveka život je očiglednost; samo se bolesnik njime oduševljava i hvali ga da ne bi propao. Ali šta biva s onim koji može više da hvali ni život ni duh?