Voda zna govoriti, talas za ruku uzima drugi talas, u vinogradu bubri puce i pada. Kako iz doma bezazleno izlazi puž! Kamen je kadar da drugi kamen smekša!
OBJASNI MI, LJUBAVI
Tvoj šešir tiho se diže, pozdravlja, lebdi na vetru,
nepokrivena ti glava oblake ganu,
srce je tvoje zabavljeno drugde,
novim se jezicima uče tvoja usta,
trava trepetljika sve više osvaja predeo,
leto raspaljuje i gasi zvezdasto cveće,
slep od pahulja ti dižeš svoje lice,
smeješ se, plačeš, od samog sebe propadaš,
šta ti se može još desiti –
Objasni mi, ljubavi!
Paun, svečano začuđen, širi rep,
golub kostreši svoju ogrlicu,
vazduh se proteže, prepun gukanja,
kriči patka, sva zemlja divlji med
usrkuje, pa i u krotkome parku
svaku je leju obrubio zlatan prah.
Rumeni se riba, pretiče ceo roj,
sunovraća se kroz pećine u korale.
Škorpija igra plašljivo po zvuku
srebrnog peska. Izdaleka insekt
oseća miris najdivnije svoje;
da mi je samo čulo koje on
ima, i ja bih osetila kako
pod oklopom joj prelivaju se krila
i krenula k dalekoj vreži jagoda!
Objasni mi, ljubavi!
Voda zna govoriti,
talas za ruku uzima drugi talas,
u vinogradu bubri puce i pada.
Kako iz doma bezazleno izlazi puž!
Kamen je kadar da drugi kamen smekša!
Objasni, ljubavi, ono što ja ne umem:
Zar da se celo ovo kratko i grozno vreme
jedino s mislima družim, a da sama
niti upoznam što drago, niti što drago učinim?
Mora li čovek da misli? Zar niko
ne primećuje da on nije tu?
Ti kažeš: drugi duh računa na njega…
Ne objašnjavaj. Ja vidim daždevnjaka
Kako kroz svaki plamen ide.
Nit ga jeza goni, nit ga išta boli.
(B. Živojinović)
Blog Književnog kluba “Prejaka reč”