Foto: HRT
Deca su mala, a prsti su najmanji.
Maloj deci je dosadno. Protiv dečje dosade izmišljene su igračke.
Jedna igračka su makaze. Makazama se mogu seći: knjige, haljine i prsti.
Druga igračka je čekić. Čekićem se mogu kucati: ekseri, zidovi i takođe prsti.
Treća igračka su šibice. Šibicama se mogu izgoreti: haljine, prostirke i opet prsti. Deca su mala, a prsti su najmanji.
Bio je tako jednom jedan prst i zvao se Đura. Imao je mnogo braće.
Jednom su braća povela Đuru u fioku. Đura je išao poslednji i prikleštio je nokat. Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruće. I Đura se ispekao.
Treći put igrali su se iglom. Svi su se izmakli, a Đura se izbo.
Đuro, Đuro, nisi ti valjda najgori prst? Jeste!
Kad treba da se čačka nos – hajde ti, Đuro.
Kad treba u hladnu vodu – guraj Đuru.
A kad treba zamočiti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi prsti a ne Đura. Dosadilo Ðuri.
Dosta je.
Neće više.
Tog Ðuru imaju sva deca.
To je onaj peti, najmanji.
I kod vas sigurno ništa ne radi.
Čuči ili sedi. Skupi se, kao da mu je hladno.
Nije za rad, ali je za veselje.
Uze da svira na klaviru, šegači se i mazi.
Neka ga, kad je mali.