Ono što Herberta čini genijem, a njegov roman književnim monolitom, jeste upravo širina tema. „Dina“ nije jedna nit; to je masivni, gusto pleteni tepih u koji su istovremeno utkani ekologija, religija, politika, feudalizam, psihologija i filozofija. Herbert je uzeo sve ključne aspekte ljudske civilizacije i preselio ih na Arakis.
S jedne strane, „Dina“ je verovatno prvi veliki ekološki roman našeg doba. Herbert nas vodi na planetu gde je voda valuta, a opstanak svakodnevna matematika. Ali on ne piše o prirodi pasivno. On nam pokazuje kako ekosistem oblikuje svest jednog naroda. Slobodnjaci su surovi i pragmatični jer ih je pustinja takvima napravila; njihova religija, njihovi rituali, pa čak i njihova odeća nastali su iz čistog biološkog pritiska. To je lekcija o tome da nismo gospodari planete, već njeni nusproizvodi.
S druge strane, odmah pored ekologije, stoji hladna, proračunata politička i sociološka analiza. Herbert postavlja radnju u neofeudalni univerzum gde vladaju velike kuće, car i moćni trgovački esnafi. To je svet intriga, špijunaže i surovog makijavelizma u kojem su ljudski životi samo moneta za potkusurivanje u borbi za „začin“ – resurs bez kojeg svemirska civilizacija staje. Zvuči jako poznato, zar ne? Herbert nam poručuje da bez obzira na to koliko daleko u budućnost odemo i kakvu tehnologiju razvijemo, naši politički sistemi ostaju bazični, plemenski i gladni moći.
Ali ono što „Dinu“ podiže na nivo mita jeste njeno analiziranje religije i psihologije. Kroz red sestrinstva Bene Geserit, autor nam otvara prozor u svet genetskog inženjeringa, ali i svesne manipulacije masama. One ne šire veru iz duhovnosti, već iz geopolitičke koristi – one bukvalno fabrikuju proročanstva i religijske mitove stotinama godina unapred, kako bi njihovi agenti i pripadnice reda imali sigurno utočište kada zatreba. Kada Pol Atreid postane Muad'Dib, on ne postaje mesija zato što je tako zapisano na nebu, već zato što je uleteo u savršeno dizajniranu sociološku zamku. To je duboka i hrabra dekonstrukcija mita o spasiocu.
Na kraju, tu je i ta intimna, unutrašnja borba ljudskog uma. Kroz koncepte širenja svesti, pamćenja predaka, roman nadrasta spoljna dešavanja. Polova tragedija nije u tome što gubi bitke, već u tome što njegova proširena svest vidi staze budućnosti, shvatajući da je svaka od njih popločana krvlju i da je on sam, uprkos svim moćima, samo rob istorijskih tokova.
Zato je „Dina“ tako fascinantna i teška za prevariti. Ona ne dopušta površno čitanje. Dok pratite dvorske spletke, zapravo čitate o psihologiji mase; dok gledate džinovske crve, učite o krhkom balansu prirode; dok slušate proročanstva, gledate kako se rađa fanatizam.
Preko 60 godina je prošlo od objavljivanja ovog romana a „Dina“ ne stari jer se ljudska priroda ne menja. I dalje ratujemo oko resursa, i dalje tražimo mesije na pogrešnim mestima i dalje se plašimo nepoznatog.
„Dina“ nam ne nudi beg od stvarnosti. Ona nam daje ogledalo. Peščano. U kojem, ako se dovoljno dugo zagledamo, možemo videti ko smo, šta smo bili i – što je najvažnije – šta bismo tek mogli da postanemo ako zaboravimo da čuvamo vodu, planetu i sopstveni um od straha.