Зашто бјеже људи из тамног вилајета

 

 

Партократија је један од облика деформације демократије. Та деформисана демократија је у пуном облику присутна у Републици Српској. Измјештање власти из институција у партије и није оно најгоре што је актуелно. Горе од тога је чињеница да су партије приватизоване. Оне су власништво врло малог броја појединаца, тај број не прелази број прстију на једној руци. Сви остали у партијама постају поданици или најамници.

 

Кад се формира власт тада се у бити изврши подјела Републике Српске на партијске утицаје. Ти утицаји су толики и такви да се поистовјећује са плијенoм, јер власт се види у плијену, а не у уређењу односа у друштву. Не функционише ни један стуб власти. Зато се не треба чудити што не функционише судска власт. Занимљиво, када је судство у питању,  највећи критичари истог су  управо креатори тога стања, партијски лидери, чиме додатно вријеђају достојанство и интилигенцију грађана. Грађанин очекује од власти ауторитативно формирање односа у држави, а од државе своју заштиту и сигурност, не слутећи да је постао најамник ове или оне партије, или што је још горе, да је постао најамник неког од власника партија у власти. Ако је Народна скупштина Републике Српске постала политички полигон  партијског насиља на политичкој корупцији формиране већине, и ако је постала талац власника тих таквих партија, онда је јасно да је демократија као друштвено уређење давно напуштена. Таква власт нема контролу, јер је свака карика у контролном механизму партијски поданик.

 

Осим утицаја плијеном постају јавна предузећа, и што је најопасније, и природни ресурси. Све се то дијели по партијској линији, а како сам већ навео власници партија су појединци те отуда произлази да су власници јавних предузећа и природних ресурса управо ти појединци. То значи, власници Републике Српске су појединци. Од свега је најчудније да је све то легализовано и у потпуности прихваћено од стране грађана. Сада је сасвим нормално да је Електропривреда власништво једног вође, да су Аутопутеви другог, Путeви трећег, Шуме четвртог итд. Нико не спори да је сукоб чији ће бити рудници Љубија сукоб партијских лидера, а не сукоб могућих рјешења. Да то није тако онда би се формирао компетентан радни тим који би предложио оптимално рјешење, а не би се рјешење тражило гласом више или мање политички корумпираног посланика. Они који се не препознају у неком од послова остају суздржани. Такође је веома чудно да се опозиција сврстала на једну страну умјесто да се клоне тих прљавих послова.

 

Систем вриједности је такав да је професионални успјех везан искључиво за партијску припадност уз обавезну црту подаништва. А онда у неким областима попут здравства, из којег је велик број одлазака, имате кадровска постављења неспособних која изазивају револт код запослених, али и подозрење корисника здравствених услуга јер није ријеч о стручњацима, већ партијским војницима склоним подаништву и најамништву. Компетенције су апсолутно занемарене па се готово редовно налазе на стручним пословима (помоћници министара, директори јавних предузећа, начелници одјељења) људи који ама баш никакве везе у својим биографијама немају са пословима које обављају. Све чешће се фаворизују купљне дипломе. Зато се и не треба чудити што исти користе послушништво и подаништво као основну и једину своју „врлину“. Са друге стране они горди одомаћише бахатост, безобразлук и лаж те грађани изгубише сваку наду да су могуће промјене набоље. У том одомаћивању ненормалног главну улогу играју купљени медији. 

 

Политичари веома добро знају да је страх најјаче људско осјећање, немилoсрдно га производе а онда користе за своје потребе. Вође и њихови телали у недостатку мудрости, у недостатку идеја којм би окупљали заједницу, одлучују  да плаше народ, да развију колективни страх. Вође знају да је испрепадани колективитет њихов политички полигон за манипулацију без икаквих ограничења. Знају вође да ће појединац тражити спас у чопору.

 

Дуго су плашили, па и сада  плаше националном угроженошћу, с тим што сада  страх додатно  развијају  егзистенцијалним питањима. Ако ниси члан владајуће олигархије нећеш добити посао, нећеш пласирати свој производ, добићеш отказ, сатанизоваће те медији,  итд. Тако формирана стада по владајућим партијским торовима потичу нагон за дивљаштвом спрам оних који нису чланови тих стада.  Идентитет кукавице је већински: у овим временима кукавица је увијек дио већине-дио стада. Кукавица живи са својим  страхом.

 

Вријеме промјене настаје онда када се створи критична маса свјесних и храбрих појединаца који се одричу егоизма, личних парадигми и нарцизма а у корист слободе. Како нема те критичне масе  колективни страх покреће вољу за бијегом као одговор на дивљаштво чопора и апсолутистичку власт.

 

Некако као у тамном вилајету сви се кају и они што оду а још више они што остану. Покају се они што прихвате подаништво а и многи који не прихвате.”

 

(Glas Naroda)