Građanski front kao otpor političkom nasilju i partokratiji
„Želja svake vlasti je atomizacija društva, a to znači brisati društvo i stvaranje mase odvojenih, usamljenih i uplašenih podanika ili takvih zajednica, to je dakle jedan od razloga zašto ovakve inicijative treba da naprave jedan savez. Političke partije nisu dosegle nivo političkog, one svojataju nešto o čemu ne znaju ništa, jer je političko nužno javno i podrazumeva javni interes. Pokažite mi jednu stranku u Srbiji koja zastupa javni interes a ne isključivo svoj partijski interes“.
(Sociolog Đokica Jovanović iz Udruženja predsednika skupština stanara, čiji se aktivisti bore za građansku kontrolu javnih preduzeća u Nišu)
Nakon što sam pogledao greatest (s)hits, part one i part two, rijaliti šou programa zvanog Skupština odlučio sam, nepokolebljivo, da više neću eksperimentisati sa sopstvenim mazohizmima i da ću, od sada, sam sebi ograničiti gledanje Skupštine na razumnu meru, što će reći: ne više ili nikako. Čast poštenim ljudima, to jeste poslanicima, ali gledanje u “zverinjak”, kao i slušanje dranje i režanje divljih životinja, može da podstakne nekeatavističko-divlje nagone u nama, a posledice ovih podsticaja mogu biti fatalne, što smo već iskusili devedesetih godina prošlog veka. Ako vam je do zveri i divljih životinja, prebacite program na Nature ili Animal Planet jer je tu prikaz tzv. wild life mnogo živopisniji i humaniji.
No, ima tu još jedan đavo… Šta ako je ovakav sastav Skupštine namerno “izrežiran” od strane vladajuće partije, kako bi se građankama&građanima smučilo gledanje prenosa zasedanja uživo, kako bi se smu;ila politika kao takva? Da li je možda to bio i smisao ovih izbora? Da li nam, na ovaj način, vlast poručuje da se okanemo republičkog parlamenta i u potpunosti “oslonimo” na vladu i njenog premijera koji se “ozbiljno” staraju o napretku Srbije, dok je Skupština samo brbljaonica dokonih patrijskih kadrova kojima je do građana stalo koliko i do lanjskog snega? Obesmišljavanje parlamenta od izvršne vlasti neminovno vodi u totalitarizam, na primer kao onaj iz devedestih godina, mada mi se čini da su ondašnje sednice ipak delovale uljudnije od ovoga što smo videli i čuli ovih dana u parlamentu. Bilo kako bilo, loše nam se piše…
Bez želje da širim defetizam u našime redovima, ali se plašim da ćemo, ako uskoro nešto ne preduzmemo, završiti “na smetlištu istorije”, to jeste AV će nas počistiti sa površine društveno-javnog egzistiranja. Mislite da preterujem? Pa osvrnite se oko sebe i uvidećete da sem AV-ovskih “službenika” u javnom prostoru više gotovo da ničeg nema. Samo On sa svojom pitonskom “dobrotom” u očima i mandarinski sklopljenim rukama… Da, dobri moji, osveta se služi hladna, a On je sprovodi lagano i ubitačno precizno, sa planom ikonačnom misijom uspostavljanja potpune diktature. Sada nam je poslednji trenutak da se trgnemo iz letargije i pokušamo da uradimo nešto kako bi se oteli sve snažnijem zagrljaju tzv. puzajuće tiranije.
Sve nas koji smo prošli dril devedesetih, petoktobarske promene, bolnu tranziciju – teško je navesti na društveni bunt posle gorkog iskustva iz prošlosti. Skeptični smo, sa punim pravom, prema političkim partijama koje godinama, bilo na vlasti ili opoziciji, vrte priče o boljitku, investicijama, reformama i ostalim čudima, a sa druge strane ništa se ne događa, naprotiv mi tonemo sve dublje u društveno beznađe i siromaštvo. I bezidejnost.
No, tračak nade se pojavio… Pojedine građanske inicijative, okupljene oko različitih problema, počele se da deluju samostalno, mimo partijskog uticaja, i pokušavaju da reše goruće probleme građana. Organizacije građana kao što su Lokalni front iz Kraljeva ili Udruženja predsednika skupština stanara iz Niša odlučili su da se bave lokalnim “monitoringom” i ukazuju na konkretne probleme koje muče građane. Bilo da se radi o previsokoj ceni za grejanje, komunalnim problemima, nedostatku pitke vode, bahatom ponašanju lokalnih moćnika – važno je da postoji određena grupa građana koji ukazuju na probleme i pokušavaju da ih reše samostalno ili uz pomoć lokalnih predstavnika vlasti. Naravno da predstavnici bilo koje vlasti, čast retkim izuzecima, kod nas za probleme građana nemaju apsolutno nikakvog sluha i zato je neophodno da postoji stalna građanska inicijativa koja će naterati vlast da reaguje i bavi se svojim poslom, to jeste bavi se i bori se za ono zbog čega je izabrana na izborima. Političke partije moraju prestati da se ponašaju kao interesne grupe koje, kada preuzmu vlast, u potpunosti zaboravljaju na građane i bave se samo ličnim i partijskim interesima. Postoji i nešto što se zove javni interes i odgovornost, a političari su ti – predstavnici građana koji bi trebali da se zalažu za ostvarenje tog istog javnog interesa i da snose odgovornost, kao i posledice, ukoliko se toga ne pridržavaju.
A koliko se kod nas političke partije zalažu da građane i opšti interes – procenite sami. Sociolog Đokica Jovanović iz Udruženja predsednika skupština stanara lepo kaže: “Političke partije nisu dosegle nivo političkog…” i samim time gube pravo da zastupaju interese građana, zato građanske inicijative imaju legitimitet da se sa punim pravom bore se za sebe i pri tome, ako ne može drugačije, izbace “posrednike” iz igre i preuzmu stvari u svoje ruke. Naša je građansko pravo, a i dužnost, da, ukoliko smatramo da nas vlast ne sluša ili pak omalovažava i šikanira, otkažemo poslušnost a potom i da se samoorganizujemo i pronađemo način da samostalno rešavamo probleme. Model neposredne demokratije, ma koliko utopistički to zvučalo, moguć je, štaviše je i neophodan barem dok se ne uspostave društvene institucije koje će zastupati građanske interese. Ako već imamo ovakvu krizu vlasti – krizu u smislu ne-volje da se rešavaju problemi građana – onda to moramo sami prevazići i ponuditi model po kojem možemo samostalno da funkcionišemo. Ne moramo biti nešto osobito revolucionarni ili radikalni kako bi naterali vlast da nas sluša – modeli po kojima su stvorene i deluju građanske inicijative u nekim našim gradovima mogu nam biti matrica kako da i mi sami, u svom lokalu okupimo građane sa zajedničkom mukom i pokušamo nešto da uradimo.Bez demagogije, pametno, sa jasnim ciljevima, principijelno…
Ne trebaju vam političke partije sa svojom hijerarhijom i strukturom moći, sve možete sami i bez sekretara, predsednika, direktora, menadžera itd. Okupite se, razgovarajte, analizirajte situaciju i pokušajte da nađete neko rešenje ili pak organizovano apelujte na političke strukture koje su dužne da vam pomognu, a ako neće da pomognu onda organizujte proteste, peticije, surađujte sa sličnim inicijativama iz drugih gradova, organizujte tribine i javne rasprave, radite sve što je u vašoj moći kako bi promenili situaciju. Šta nam fali da probamo, ovako kako smo (ne) radili do sada ne ide, zar ne… Borimo se za RTV, za Savamalu, za Niš, Kragujevac, Novi Sad, Zrenjanin – naučimo da se borimo i za druge kako bi i nama sutra pomogli. Napravimo zajednički Građanski front, utemeljen ne građanskoj solidarnosti, u kojem ćemo moći svi da participiramo u borbi za bolje društvo. Ne morate nigde da se učlanjujete ili tražite pristupnice, samo pratite šta se događa i pridružite se ako mislite da to odgovara i vašem interesu. Izađimo iz ovog “predpolitičkog stanja” – kako ga precizno naziva sociolog Đokica Jovanović, u koje nas je uvela naša politička “elita” prestavši da se bavi javnim interesima građana. Samo hrabro, strpljivo, solidarno i pametno… Nemamo čega da se plašimo sem da pokleknemo pod političkim pritiscima i da dozvolimo da nas opet kontaminiraju raznim polit-partijskim trikovima. Ako to prevaziđemo, onda znači da smo na dobrom putu da izgradimo društvo na zdravim osnovama, to jeste da živimo kao slobodni građani i normalni ljudi. Da li je to nešto neostvarivo? Da li je to utopija? Prosudite sami…