Kad revizionisti i kovači mitova kroje budućnost
Istorija jeste učiteljica života, ali samo ukoliko se razume kako treba i prihvata otvorenog uma, a bogami i srca… Nekritičko bavljenje istorijom ili pak neobjektivno analiziranje istorijskih događaja u Srbiji već je donelo mnogo nesporazuma, nedoumica, ali i nesreće i patnje. Ovde se ne zna da li su nam veće zlo naneli nadristoričari i kovači mitovaili pak profesionalni istoričari koji, avaj, često duvaju u diple ili sviraju u gusle sa nekom od vladajućih garnitura pa shodno tome i kroje nam tzv. prorežimsku istoriju. Nekada su vladari imali svoje proroke ili pak one koji su umeli da čitaju znakove na nebu, vodi, zvezdama, i tako, za svoje vladare, proricali budućnost. Jedan od najčuvenijih takvih proroka je bio Josif, koji je tumačeći faraonove snove (san o debelim i mršavim kravama – Stari zavet), predvideo budućnost Egipta, to jeste predvideo nadolazeće gladne godine, pa se onda faraon, ponuknut ovim proročanstvima, spremio za buduću katastrofu. Istorija nije samo tu da nas poučava o onome šta se desilo već da nam i ukazuje na budućnost, makar i kao upozorenje da ne ponavljamo greške naših prethodnika. Upravo zbog toga istoričari imaju, pored naučno-strukovne, i društveno-moralnu odgovornost, jer će se jednom njihova tumačenja i analize naći pred sudom same istorije, a tu im neće pomoći vladarska moć i državne sinekure.
Da budemo konkretniji: da li je istoričar Bojan Dimitrijević svestan dalekosežnosti svojih apologija Milana Nedića i glorifikacija četničkog pokreta na čelu sa sveže rehabilitovanim generalom Dražom Mihajlovićem? Čemu to dokazivanje i opravdavanje ljudi i događaja koji se nikako ne mogu opravdati, u koji god ih istorijski kontekst postavili. Pazite, ma koliko istorija polagala na analizi činjenica ipak su tumačenja istoričara, tih istih činjenica, od presudnog značaja za razumevanje određenih istorijskih okolnosti. Dimitrijević očigledno ima svoje razloge zbog kojih uporno brani one koje je nemoguće odbraniti pred sudom istorije, ali, nažalost, njegovi razlozi imaju težinu i mogu da se odraze na buduća razumevanja ili čak prihvatanja nekih istorijskih događaja i njihovih aktera. Istoričar Dimitrijević je jedan od svedoka u procesu zahteva za rehabilitacijom Milana Nedića i ono što on iznese kao svoj sud, o ulozi predsednika vlade Srbije za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, može biti od presudnog značaja za samu odluku o eventulanoj rehabilitaciji Nedića. Dimitrijevićevo „svedočenje“ biće glas stručne javnosti o onome šta je učinio Milan Nedić, a to kao posledicu može da ima rehabilitaciju čuvenog kolaboracioniste sa nacističko-okupatorskim snagama, ali i legitimizaciju jednog istorijskog mišljenja kojim bi se kolaboracija protumačila kao pokušaj da se spasi Srbija i njeni građani od uništenja.
Znači, oni koji su surađivali sa okupatorima i koji su pristajali na ulogu kvinsliških marioneta sada bi bili „unapređeni“ u prave spasioce srpskog naroda, dok bi partizani, na primer, najedanput postali opasni avanturisti koji su se kockali sa sudbinom celog jednog naroda. No, da budemo iskreni, ovo nije ništa novo na polju tumačenja „prave“ istorije, osobito one koje se tiče Drugog svetskog rata… Naslušali smo se takvih priča još tamo od kraja osamdesetih godina prošlog veka kada su četnici, Draža, Nedić, Ljotić i ostalo društvo postali „in“ i nad čijom su se „tragičnom“ sudbinom tugovalo i stvarali novi mitovi. Najedanput su partizani postali krvožedni srbožederi, dok su ovi već navedeni momci muku mučili da dokažu Nemcima i Italijanima kako su Srbi skroz ok i da ne žele frku sa nacističkom silom. U stvari, oni su samo kupovali dragoceno vreme kako bi se odlučno suprostavili okupatorima nakon uništenja komunističkog pokreta i mrskih partizana. Istu istorijsku matricu imamo i u Hrvatskoj – valjda se zbog toga Dimitrijevićeve knjige i objavljuju u susednoj nam državi – samo što su protagonisti nešto drugačiji… U Hrvatskoj su ustaše „good boys“ koji su se odlučno borili protiv komunističke pošasti, a pošto su „crveni“ uglavnom bili Srbi, a bogami i Jevreji, onda je došlo do korisne povijesno-nacionalne sinteze pa su ustaše odlučili da unište celu jednu naciju (pobiti, proterati, prekrstiti) i tako jednim udarcem ubiju dve muve. Sve u svemu, revizionističi zaključak je sledeći: rat je velika svinjarija i najbolji ljudi, u takvim okolnostima, mogu da pogreše… A ko je bezgrešan? Milan Nedić je, na primer, grešio, ali je imao dobre i plemenite namere, ali istorijske okolnosti su ga sprečile da iskaže, u punom kapacitetu, svoj filantropski duh. Samo da nije bilo komunista i partizana… Drugačija bi se istorija pisala… Istorija u kojoj bi Nedić bio apsolutni pobednik nad okupatorom kojeg je lukavo „zaveo“ nudeći kolaboraciju, a onda mu zadao smrtni udarac kada je to neprijatelj najmanje očekivao. No, glupi i destruktivni komunisti su upropastili ovaj lukavi plan i tako ugrozili egzistenciju cele jedne nacije…
Po mom skromnom mišljenju, ove i ovakve gluposti ne bi pas sa maslom kusao. Ako imate i malo razuma ovakvim istorijskim „analitičarima“ će te, u najmanju ruku, reći da ne lupetaju… No, ne treba tu stati nego bi bilo dobro uvesti i neke pravne standarde koji će regulisati ovaj problem revizije istorije, barem kada je narodnooslobodilački rat u pitanju, tako da razni „istoričari“ ne bi baš mogli olako da iznose svoje teorije i zbunjuju javnost. Zamislite vi da se u jednoj Francuskoj potegne pitanje rehabilitacije Višijevske vlade ili pak Kvislinga u Norveškoj… Nezamislivo… Zašto? Pa zato što za dokazane izdajnike ne može biti rehabilitacije. To su ove države rešile u svojoj istoriji i tu povratka nema, što mnogo znači i za njihovu budućnost. A kakva će naša budućnost biti uz razne nediće, ljotiće, mihajloviće, kalabiće – oceniti sami…
Mada, kada malo pogledate oko sebe, posledice revizije istorije, koja je praktično (kao radni zadatak) započeta ranih devedesetih godina, su itekako primetne. Osmotrite samo našu političku scenu… O čemu pričaju? Čime se bave? Ko nam je danas na vlasti? Pa upravo oni revizionisti koji bi da operu sopstvene biografije menjajući istorijske okolnosti… Oni koji su nekada stajali pod četničkim zastavama danas nam pričaju o društvenom napretku ili o EU… Oni koji su nekada bili za etnocide, danas bi da vode mirovnu politiku… Oni koji su bili glavni akteri jednog od najmračnijih perioda naše istorije, danas nam se nude kao lučonoše budućnosti… E, to nam je naša revizija dala…
P.S.
Zato ne dajte RTV revizonistima… Smrt fašizmu, sloboda narodu!