Zašto su Srbiji potrebni izbori

Prilikom komentarisanja odluke vrha vladajuće partije (tj. premijera) da raspiše vanredne parlamentarne izbore, posmatrači i komentatori previđaju jedan očigledan razlog koji objašnjava zašto su izbori, i pored materijalnih troškova koje donose (kao i činjenice da ministarstva neće funkcionisati bar još 3-6 meseci – dakle, radi se i o simboličkim troškovima) u ovom trenutku u Srbiji neophodni.

Matematičari, dizajn: Slaviša Savić 

Prilikom komentarisanja odluke vrha vladajuće partije (tj. premijera) da raspiše vanredne parlamentarne izbore, posmatrači i komentatori previđaju jedan očigledan razlog koji objašnjava zašto su izbori, i pored materijalnih troškova koje donose (kao i činjenice da ministarstva neće funkcionisati bar još 3-6 meseci – dakle, radi se i o simboličkim troškovima) u ovom trenutku u Srbiji neophodni. Pravi razlog izmiče i dobronamernim komentatorima (poput ekonomiste dr Mihaila Crnobrnje), koji ukazuju na to da vladajuća koalicija već ima potpuno dovoljnu većinu u Narodnoj skupštini, pa da može da izglasa štagod želi. (A kada se radi o oblastima kao što je to npr. pravosuđe, izgleda da baš to i radi.)

Kada je reč o odluci da se ide na (još jedne) izbore, radi se u stvari o potpuno racionalnom izboru: pošto će SNS i na novim izborima verovatno osvojiti većinu, to znači još četiri godine vlasti. Biti na vlasti u Srbiji znači sve: osim političke moći, tu je i praktično neograničen pristup resursima – kako materijalnim (novac, privilegije, mogućnosti zapošljavanja partijskih kadrova, kumova i političkih istomišljenika), tako i simboličkim. S druge strane, za gubitnike se zna šta je predviđeno – maltretiranje, prebijanje, javno ponižavanje i poneki sudski procesi. Pošto se istorija na ovim prostorima često ponavlja, i ovo je već viđeno u Srbiji, krajem XIX veka, pod nazivom „veliki narodni odisaj“ (Perović 2006: 22; Popović 2007). Radi se o specifično srpskom razumevanju demokratskog procesa: shvatanju da je politički protivnik u stvari smrtni neprijatelj, ali suštinski i nečovek, tako da nije dovoljno nekoga (politički) poraziti na izborima, već ga treba (kako je to slikovito svojevremeno objasnio advokat Srđa Popović) bukvalno zatrpati u zemlju, sahraniti.

Odluka da se baš u prva četiri meseca 2016. ide na još jedne izbore je racionalna i iz još nekoliko razloga. Pre svega, uništavanje aspekata na kojima se zasniva razvoj jednog društva (obrazovanje, nauka) je u toku, ali konačni efekti ove destrukcije neće prosečnim glasačima biti očigledni još izvesno vreme. Takođe, urušavanje vladavine prava (od fantomskih ugovora štetnih za državu, preko falsifikovanih diploma i nepostojećih doktorata, sve do neverovatne bahatosti vlasti na svim nivoima) je nešto što jedan veliki deo stanovništva može da ignoriše (ili bar da se pravi da ignoriše), ali uništavanje zdravstva je nešto što će verovatno u vrlo kratkom roku postati očigledno svim građankama i građanima Srbije koji bar ponekad idu kod lekara. Ovo je nešto što će vrlo brzo postati jasno svima, a izgovori kako je za sve što nam se događa u stvari kriva neka prethodna vlast (kako to lepo objašnjava Petrović 2016), neko davno prošlo vreme, nepravedne sankcije ili nešto četvrto će postajati sve besmisleniji i biće sve teže da se ljudi ubede da u ovakve izgovore veruju. Zato je potrebno osigurati apsolutnu vlast na bar još četiri godine. A u međuvremenu, ko zna, možda vladajuća partija odluči da su nam potrebni još neki izbori?

Reference

Perović, Latinka. 2006. Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka. Žene i deca, str. 7-32. Helsinške sveske br. 23.  Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Petrović, Draža. 2016. Otkud Đilas u januaru?  8. januar 2016, TV N1.

Popović, Mirko. 2007. „Narodni odisaj“ i dolazak Narodne radikalne stranke na vlast. Hereticus 1/2007,, str. 37-47.

Autor: Aleksandar Bošković, pescanik