 ili postoji neki zajednički imenilac?){kind=link}
Foto: epa
Ne samo da se Donald Trump vratio u Belu kuću, nego se i u Austriji očekuje da će krajnja desnica dobiti mesto kancelara, prvi put u posleratnoj istoriji zemlje, dok Nemačku, posle sloma „semafor“ koalicije, očekuju krajnje neizvesni izbori sledećeg meseca. Da li je svaka od ovih zemalja nesrećna na svoj način (da parafraziramo Tolstoja) ili postoji neki zajednički imenilac?
Mnogi komentatori su se zadovoljili zaključkom o raširenoj nenaklonjenosti „vršiocima vlasti“ na koju ukazuju ishodi poslednjih izbora. Ali takav zaključak nam ne govori ništa o tome zašto se birači okreću protiv onih koji vrše vlast. Jedno od objašnjenja je, naravno, inflacija. Ali postoji još jedan, uglavnom nedovoljno uvažen uzrok, a to su posledice pandemije koje su u mnogim zajednicama proizvele ne samo osećaj gubitka, nego i brojne nerazrešene sukobe i duboko ukorenjeno nepoverenje.
Krajnja desnica u Austriji dosta je profitirala od nezadovoljstva načinom na koji se upravljalo pandemijom. U Italiji, čak 40% onih koji su na poslednjim izborima glasali za Fratelli d’Italia (Braća Italije) premijerke Giorgie Meloni smatra da su odlukama prethodne vlade o vakcinama „nedemokratski ograničene građanske slobode“. I Trump je u svom drugom inauguracionom govoru dobio aplauz kada je rekao da će vratiti na posao vojnike otpuštene zbog odbijanja da se vakcinišu.
Libertarijanska ogorčenost zbog uvođenja restrikcija i vakcinacije jedna je stvar; trajno nepoverenje prema naučnicima je nešto sasvim drugo. Takve posledice će sigurno uticati ne samo na javno zdravstvo, nego i na politike usmerene na klimatske promene i druga visoko politizovana naučna pitanja. U strahu da će nova Trumpova administracija – koja ima dosta „spiskova neprijatelja“ – početi da proganja naučnike, bivši američki predsednik Joe Biden je u poslednjim satima mandata preventivno pomilovao Anthonyja Faucija, šefa američkog Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti u periodu pandemije. (Trump je ipak pokušao da usreći svoje glasače tako što je Fauciju ukinuo federalno obezbeđenje, uprkos tome što ovaj stalno dobija pretnje smrću.)
Trumpov kandidat za šefa Nacionalnog instituta za zdravlje, Jay Bhattacharya, poznat je po izjavama u kojima negira danak pandemije i tvrdi da je virus trebalo pustiti da se proširi da bi se izgradio kolektivni imunitet. Takođe je predlagao da se finansiranje naučnih istraživanja poveže s nivoom akademskih sloboda na univerzitetima, mada niko ne zna kako bi se to merilo. Prošle jeseni je pristao da govori na „dobrotvornoj večeri“ koju je organizovao institut Heartland, jedna od vodećih organizacija u poricanju klimatskih promena. Među ostalim govornicima bili su desničarski zagovornik brexita Nigel Farage i proruski, krajnje desničarski austrijski političar Harald Vilimsky.
Nema ničega lošeg u opreznom pristupanju novim naučnim otkrićima. Kao što su Karl Popper i mnogi drugi filozofi nauke tvrdili, naučnici bi morali da budu otvoreni za verifikaciju iznetih hipoteza i trebalo bi da pozdrave postavljanje pitanja i moguće revizije. Problem je u tome što je malo nas sposobno da prati naučne rasprave ili ospori vladajući konsenzus (čak i ako smo „sve sami istražili“). Usprkos tome, u današnjem informacionom ekosistemu lakše je nego ikada odbaciti neugodne činjenice neodređenim pozivanjem na nešto što je navodno pošlo po zlu tokom pandemije, iznošenjem teorija zavere o zataškavanju ili naučnicima koji su nelegitimno prekoračili svoja ovlašćenja.
Istina, mnoge rasprave o pandemiji lako se preslikavaju na već postojeće političke podele. To nije bilo neizbežno. Razlog je to što su određeni političari virus tretirali kao još jedan front u kulturnom ratu. Čak i unutar krajnje desnice, izabrane političke putanje se razlikuju. Dok su Trump i bivši brazilski predsednik Jair Bolsonaro zagovarali libertarijansku politiku i nadrilekarstvo (kao što je ubrizgavanje izbeljivača), Viktor Orbán se opredelio za relativno restriktivan pristup.
Šta se može preduzeti? Jedna mogućnost je formiranje nezavisne komisije koje će sastaviti zvanični istorijski zapis o tome šta se zapravo događalo za vreme pandemije. Ko je i zašto donosio određene odluke? S koliko neizvesnosti su morali da se nose i kako su procenjivali rizike i gradili kompromise?
U teoriji, podrška za takvu ideju u mnogim političkim krugovima već postoji. Lično Peter Thiel, investicioni kapitalista i finansijer krajnje desničarskih usmerenja, nedavno je izneo inicijativu za utvrđivanje činjenica po uzoru na Komisiju za istinu i pomirenje u Južnoj Africi posle aparthejda (gde je delom odrastao).
Naravno, uvek postoji opasnost da će se takve komisije percipirati kao stranačke, pogotovo od ljudi koji naučnicima ionako ne veruju. To je svakako bio slučaj s Pododborom Predstavničkog doma za pandemiju koronavirusa, čiji završni izveštaj nije privukao mnogo pažnje u zemlji. Drugo moguće rešenje je plenum građana koji bi činile nasumično izabrane odrasle osobe (slično sudskoj poroti). Nemački kancelar u odlasku Olaf Scholz – koji je priznao da je zatvaranje škola u doba pandemije verovatno bilo preterana mera – nedavno je pozdravio takav pristup.
Kritičari odgovaraju da pošto „obični građani“ prvo moraju čuti stručnjake takvo rešenje samo prenosi sukob na problem izbora stručnjaka koji će svedočiti. Ali već dopuštanje da se javno iznesu različite ocene (što ne uključuje teorije zavere) moglo bi doneti katarzu. Mada konačni izveštaj plenuma građana ne bi svi prihvatili, tako bi se bar ustanovila zvanična verzija svega što se događalo. Gotovo sve komisije koje su se na sličan način bavile diktaturama u srednjoj Evropi, Latinskoj Americi i drugde bile su izložene kritikama; ali malo je zemalja koje su se pokajale zbog njihovog formiranja.
U ovom trenutku, treba pozdraviti svaki napor usmeren na prevazilaženje toksičnog političkog nasleđa pandemije.
Piše: Jan-Werner Müller/ Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić/ Peščanik.net