VOICE: Zašto najveći deo ljudi iz kulture ćuti dok se društvo razara?
Kulturnjaci u Srbiji mahom ćute i ne reaguju na brojne probleme u društvu i dramatične političke anomalije, pa čak se ne oglašavaju ni kada su u pitanju dešavanja u kulturi i kulturnim ustanovama u pogledu kadrovske ili repertoarske politike, konkursa na kojima sredstva dobijaju anonimne i vlasti bliske organizacije i pojedinci. To je zbog toga jer se plaše i zbog toga što su verovatno ucenjeni nečim, smatraju sagovornici VOICE-a.
Retki su oni koji se ne libe da o tome javno govore, a „cela priča kritičke javnosti svela se na glumce braću Trifunović i šest i po novinara“, rekao je nedavno na tribini o medijskom mraku novinar Teofil Pančić. U nezvaničnim razgovorima gotovo svi su nezadovoljni tretmanom kulture i njenih delatnika, njenim (ne)finansiranjem, kadrovskim rešenjima, cenzuri, upozoravaju da o kulturi u Srbiji odlučuju neznalice i amateri, ali retko ko se usudi da javno nešto kaže na tu temu. Naši sagovornici ocenjuju da je nedostatak kritike, ali i kulturnog dijaloga, jako upadljiv u Novom Sadu, Evropskoj prestonici kulture 2021, u kojoj postoje brojne gradske i pokrajinske kulturne institucije, ali da to nije nikakva specifičnost glavnog grada Vojvodine, jer je situacija potpuno ista u celoj Srbiji.
Demoliran javni prostor
Književnik Laslo Vegel za VOICE ukazuje da je razrušen i demoliran javni prostor u kojem bi se mogao odigrati dijalog, a da je umesto njega stvoren partijski prostor u kojem postoje samo partijske diskusije.
– To bi, pre svega, trebalo da razbiju oni intelektualci koji su formalni ili neformalni članovi partije. Da unutar tih svojih partija nešto učine. Tako da veliku odgovornost za tu ćutnju koja sada vlada u Novom Sadu upravo snose partijski intelektualci. Oni bi trebalo da počnu – kaže naš sagovornik.
Vegel ističe da ne postoje ni forumi za dijalog, da za dijalog mesta nema ni u medijima, te da svi samo razmišljaju o napadu i o kontranapadu.
– Pokušao sam o tome da govorim, ali to donosi još više nesporazuma. Privatno, svi kažu da je u redu ono što sam rekao, ali nikako da se priključe, da pokrenemo dijalog u kojem možda niko ne poseduje baš istinu, ali makar može da kaže šta misli – ocenjuje Vegel.
Ističe da je razrušen i vrednosni sistem, jer ne postoji konsenzus oko prihvaćenih vrednosti.
– Vi sad ni ne znate šta treba menjati. Nema ništa što je prihvaćeno, živimo u vremenu postistine. Istina kao takva je pod znakom pitanja – kaže Vegel.
Autodepolitizacija kulture
Novinar Teofil Pančić za VOICE kaže da je ljudski bojati se i da, na ljudskom nivou, ne može da osudi strah zbog kojeg neko ne želi da javno istupa. Ali je takvo ponašanje, dodaje, strašno kratkovido.
– Može jednom da te spase ta vrsta ćutnje. Sledeći put će samo da bude gore za tebe. Jer, ako svi budemo ćutali, naprosto nećemo nikada stvoriti sistemske pretpostavke da se takve stvari ne dešavaju. Ako nemate sistemske pretpostavke da se to ne dešava, to znači da će se to sutra desiti i tebi. Što bi se reklo, mečka će zaigrati i pred tvojim vratima – kaže on.
Pančić ocenjuje da se znatan deo kulturnih radnika ponaša kao jedna vrsta malo „sofistikovanijih sponzoruša“, jer im je bitno da dobijaju nekakav novac, što za sebe, za svoj život, što za nekakvu produkciju.
– Ako im neke pare pristižu, bez obzira od koga, grada, od pokrajine, republike, ako imaju za taj svoj neki mali feud, skloni su da jednostavno zanemare bilo kakav širi društveni kontekst i da javno ne iskazuju bilo kakve stavove koji bi mogli bilo kome da se učine kao društveno kritički i, ne daj bože, opozicioni. Onda je rezultat toga jedna neverovatno duboka depolitizacija naše kulturne scene što je nešto što zapravo u današnjoj Evropi deluje kao potpuno bizarni anahronizam – kaže Pančić.
Književnik Filip David za VOICE podseća da se u zemljama takozvanog realnog socijalizma većina intelektualaca prilagođavala režimu, jer su želeli da žive udobno, da imaju sinekure, da dobijaju stanove…
– To je bio stav te većine: budi uz svaku vlast, ako ti ona omogućuje da dobro živiš – navodi David.
Državni neprijatelj Trifunović
Glumac Sergej Trifunović jedan je od retkih koji se danas oglašavaju i bez pardona komentarišu aktuelnu vlast i njene postupke, što je zauzvrat dovelo do toga da je faktički proglašen za državnog neprijatelja. Teofil Pančić kaže da Trifunović ne ćuti jer je dovoljno hrabar, etabliran i nezavisan, te da to ne radi očekujući neku funkciju.
– Ali ljudima koji su u nekoj sasvim drugačijoj situaciji, kojima od toga zavisi nešto, oni će triput razmisliti pre nego što nešto kažu – kaže Pančić.
Želimir Žilnik podseća da se slična matrica već dešavala.
– Ne mislim da to stigmatizovanje kome su izloženi svi koji dignu glas, kao i pomenuti Sergej Trifunović, da je to nešto što samo pritiska i plaši Trifunovića. To stigmatizovanje, rečnik koji se upotrebljava, histerija, ona mora da plaši i te koji su to napisali. Oni znaju da će morati da se sakriju pod zemlju, kao što su pod zemlju sakrili svoje biografije svi oni koji su pisali u „Odjecima i reagovanjima“. Jer „Odjeci i reagovanja“ iz devedesetih godina su imali sličan rečnik i tu su, nažalost, učestvovali i neki intelektualci koji se tog svog nasleđa ne sećaju i stide. To će se desiti i sa ovim sada – kaže Žilnik.
Dodaje da i danas beneficije dobijaju pojedinci koji su bliski vlastima, te da se uglavnom finansiraju podobna udruženja, pojedinci ili časopisi, iako manja, nedovoljna sredstva nekad stignu i do nezavisnih umetnika.
– Oni koji su na vlasti svuda su u te bitne institucije postavili svoje ljude, koji rukovode čitavom kulturom. I ako vi imate Ministarstvo kulture, koje radi po direktivama neke partijske, političke strukture, onda je „normalno“ da se tako nešto događa – kaže David.
Podseća da se u nekadašnjem jednopartijskom sistemu vodilo računa o kadrovima, pa ljudi bez potrebnih kvalifikacija nisu mogli da dođu na određena mesta.
– Imamo opet partokratsku državu, jednu partiju, mnogo goru od one partije koja nam je nekad rukovodila. Mogu da govorim o tome, jer sam dobar deo svog života proveo u jednopartijskom sistemu. Tada se vodilo više računa o kulturi i ljudima iz kulture nego što se danas vodi. Danas vam prostački jednostavno kažu: dobili smo na izborima i možemo da radimo šta hoćemo. Danas caruju rijaliti, prostakluk, primitivnost, to je nešto što je postalo naša kulturna svakodnevica – kaže David.
Oni koji nemaju direktne koristi u vidu sinekura i nameštenja ćute preventivno, smatra Pančić.
– Ako nisu dobili pare jednom, računaju: ako se pobunim, neću dobiti nikad. A ovako, ako oćutim, možda sledeći put. Možda neko vodi evidenciju, pa ću biti bolje sreće. Bojim se da nekome ovo objašnjenje zvuči banalno, ali na žalost vrlo često se ta banalna objašnjenja pokazuju kao najbliža istini, jer imamo posla sa banalnim računicama – navodi Pančić.
Vegel upozorava da u kulturi vlada neka vrsta formalne lojalnosti, i to ne lojalnosti prema ideji neke partije ili vrednosnom sistemu, nego malim krugovima i ličnim poznanstvima.
– Nema razlike između ideja, samo formalno, nego upravo neke veze, vezice, snalažljivost, kvazilojalnost… To je, u stvari, jedan bućkuriš. Ideje su razvodnjene, nemaju više neku autentičnu vrednost. To polagano prolazi i u kulturu, i kulturni radnici postaju izuzetno oprezni, ćute, uplašeni su– kaže Vegel.
Duga tradicija ćutanja
Režiser Želimir Žilnik ocenjuje da je kultura ćutanja deo ovdašnje tradicije i da se uvek pojavljuje u situacijama kada su na vlasti garniture koje su, s jedne strane autoritarne, a s druge neuspešne, i koje su nesigurne u pogledu svojih kvalifikacija, znanja i rezultata.
– Rezultat tog ćutanja bila je, s jedne strane, kontrola medija, s druge strane brutalnost diskvalifikacija i napada na svakog ko pisne – kaže Žilnik za VOICE, podsećajući da je godinama trajala zabrana emitovanja, pa čak i pominjanja filmova poput „Misterije organizma“,“Rani radovi“, „Kad budem mrtav i beo“ ili „Zaseda“, uprkos tome što su njihovi autori svojim ugledom dizali i ugled zemlje po svetu. Slični mehanizmi i danas vladaju, samo brutalniji.
– Da li je to zbog toga što su ljudi plašljivi ili zbog toga što je sistem imao mehanizme da bude, s jedne strane preteći, a s druge strane da zatvori sve slavine? Ja mislim ovo drugo. Rediteljima su oduzimani pasoši, a Živojin Pavlović, koji je bio profesor Akademije, premešten je u špajz gde se drže kamere i stativi i rečeno mu je – ti ćeš sada biti čovek koji izdaje naloge za opremu. To su relatvno surove mere. E sad, šta će mladi ljudi, njegovi studenti, da urade i kažu kad vide to? Oni će jednostavno da se povuku. S druge strane bilo kakvo dizanje glasa izazivalo je cunamije napada, razume se malo različite retorike nego današnje, ali praktično sa istim namerama – da se pokaže da je vlast nedodirljiva, da su odluke garniture neupitne i da se pokaže da će svako ko pisne biti sklonjen iz javnosti – kaže on.
Apatija i neznanje
Filip David se prošle godine, primajući nagradu za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji, javno ogradio od prisutnog Tomislava Nikolića i njegovog delanja tokom devedesetih. Osim pojedinačnih glasova podrške i sramnih napada u kojima su mu prebrojavali krvna zrnca, nije bilo masovnog istupa „kulturnjaka“ u njegovu odbranu. Rezultat – sledeće godine nagrada, koju je trebalo da primi Dragan Velikić, ukinuta je bez veće pompe. David to tumači apatijom koja je zavladala na svim nivoima, od studentskih do umetničkih udruženja.
Dodaje da je sada sve na pojedincima, ali da to i ne mora da bude loše.
Za vreme Miloševića bilo nade
Sagovornici VOICE-a saglasni su da je za vreme vladavine Slobodana Miloševića bilo istih izazova i teškoća, ali da je postojala i nada. Filip David ističe da je tadašnja pobuna intelektualca bila moralni, a ne politički stav.
– Nije zavisio od toga da li sam za ovu ili onu partiju, nego jedan čist moralni stav da se zaustavi i spreči to što je dolazilo. U tom smislu sam sa par svojih prijatelja i kolega pokušavao sve da učinim da, zapravo, ako i dođe do razlaza Jugoslavije, da to bude mrnim putem – kaže David.
Podseća da su sa tom idejom osnivani Nezavisni pisci Jugoslavije, Forum pisaca, pa Beogradski krug kao i prvi Nezavisni sindikat.
– Pokazalo se da je ta policijska snaga, volja, sila koja se pretvorila u oružanu silu, bila jača od svakog pojedinca i svakog sličnog udruženja. Ali to ne znači da se treba zaustaviti i predati se. To je jedan moralni stav koji vam ne dopušta da, ako ste javna ličnost i ako imate priliku da govorite, da se zavučete u mišju rupu i da ćutite kao da se oko vas ništa ne događa – ističe David.
Želimir Žilnik kaže da smo u to vreme svi mogli da vidimo i ratna razaranja i pljačke, ratne zločine, ali i mirovne inicijative međunarodne zajednice, nakon čega je javnost imala nadu da će se to nekako srediti i da će se rat završiti.
I Laslo Vegel ocenjuje da je za vreme Miloševića bilo više optimizma u društvu.
– Ljudi su mislili da ako nešto progovore i ako javno istupaju, da će to onda promeniti stvarnost. Ali sada je taj optimizam nestao i mi smo sada društvo letargije – ocenjuje Vegel.
– Dovoljno je da imate pojedince čiji glas nešto znači, pa da se situacija počne vremenom menjati – kaže on.
Žilnik misli slično, ističući pri tom da imamo jednu od najkreativnijih, najhrabrijih i najproduktivnijih grupu intelektualaca koji ne ćute.
– Ono što pišu Teofil Pančić, Biljana Srbljanović, Miloš Vasić, Dragoljub Žarković, Viktor Ivančić ili književnici, od svakodnevnih kolumni Svetislava Basare pa do Marka Vidojkovića i mog prijatelja Nenada Rackovića, to je literatura kritičnija, kreativnija, direktnija nego išta što se pisalo u poslednjih šezdeset godina – kaže Žilnik.
Postsocijalistički autoritatizam
Žilnik ukazuje da je u postsocijalističkim zemljama na delu novi autoritarizam koji dovodi na vlast diktatore, a kao primer navodi Poljsku, u kojoj ministarstvo kulture i cela politička garnitura idu ka srednjovekonvnom religioznom zanosu i falsifikatima istorije, uz potpunu negaciju svih dostignutih umetničkih sloboda, a slično je, kaže, i u Mađarskoj i Srbiji.
– Živimo u momentu kada na vlasti imamo ostatke režima koji je krenuo u nacionalističku i ratnu retoriku i izgubio sva četiri rata, ali se ne suočava sa gubitkom tih ratova. Ali gubitak svih ratova na svetu podrazumeva konsekvence – kaže Žilnik.
Vegel ističe da u svim poskomunističkim društvima vlada slična letargija, jer umetnici više ne veruju da njihova reč uopšte nešto vredi, te da vlada parakultura.
– Nije ni čudo da ni kulturni radnici više nemaju vere u sebe. Veliki deo kulturnih radnika možda i ćuti samo zbog toga što želi da preživi – kaže Vegel.
Nerazumevanje kulture od strane političkih elita Žilnik ilustruje golgotom koju prolazi njegov „Tera film“ koji, iako privatizovan po zakonu, postaje meta prethodne pokrajinske vlasti koja je učinila sve da ga opet podržavi. Dodaje da taj posao nastavlja i nova, naprednjačka vlast.
– Tu postoji jedna vrlo čvrsta sprega i konsenzus: otmi sve što možeš, a uništi sve što ima neko dostojanstvo koje nam preti, jer će možda nešto iz naše prošlosti izvući na svetlo dana – kaže on.
Nema lakog rešenja
Filip David očekuje od mlađih pisaca, kojima nedostaje hrabrosti, da se u javnom životu politički i moralno opredele i javno kažu šta misle o ovome u čemu danas živimo. Teofil Pančić kaže da nema jednostavnog rešenja, već da postoji samo dugoročni, naporni, kontroverzni, ali jedini isplativ put – da se insistira da na tome šta su prava i odgovornosti svakog pojedinca.
– I vlasti na svim nivoima, grada, pokrajine, republike, kao i kulturnih institucija i svega drugog. I, prosto, ne bojati se, ne deliti taj malograđanski strah od političkog u umetnosti. Politika i umetnost su neodvojivi. Kod nas se sve to banalizovalo, pa se smatra da je politika kad si član neke stranke. Politika je mnogo više od toga; biti politički angažovan znači, naprosto, biti svestan građanin – kaže Pančić.
Dodaje da razume da neko bez obrazovanja ne shvata da je njegov položaj u životu direktno ovisan o političkoj konstelaciji u društvu, ali da intelektualac i umetnik moraju imati tu vrstu svesti.
– Ako je ne ispoljava, samo znači da je ili nečim ucenjen ili da sam svojevoljno pristaje na jednu vrstu pozicije sponzoruše – zaključuje Pančić.
Dalibor Stupar (VOICE)