Revolucija je svuda. Veliki preokret. Još uvek ne znamo da li će joj ishod biti dobar ili loš. Njen medij je internet. Kao svaka revolucija pre nje, i ova ima svoje ciljeve i žrtve. Cilj je obnova demokratije. Žrtva je politički centar.
Fotografije čitataljki, Miljana Radivojević, East London street art
Jakob Augstein
Ne treba da ga žalimo. Nemačka, uspavani džin u srcu Evrope, nadolazeću oluju vidi kao blagi povetarac. Nadajmo se da će i ovde uskoro stići sveži vazduh da provetri ovaj ustajali sistem političkog centra.
Mislim da je dobro što sve manje ljudi čita novine. Tamo se može pročitati da je Angela Merkel već pobedila na sledećim izborima i da SPD uopšte ne namerava da istakne svog kandidata za kancelara. Nemačka pokazuje kako demokratija može da počini samoubistvo. Naš problem je što smo pomešali stabilnost sa apatijom. Ova nesreća ima svoje ime – politički centar.
Politički centar je mesto političke korupcije. Demokratija u njemu umire. Olako zaboravljamo da na Zapadu ne živimo u čistoj demokratiji, već u mešovitim državnim formama gde vlast vrše predstavnici naroda i nove aristokratije, što zahteva stalno održavanje ravnoteže snaga. Međutim, aristokratske elite u kompanijama, finansijama i upravi sve više izmiču demokratskoj kontroli.
Francuski konzervativac Philippe Séguin kaže: “Tamo gde postoji demokratija sve se manje odlučuje, a tamo gde se sve više odučuje, naprotiv, nema demokratije.“
Demokratiji su uzeli život upravo političari centra svojim argumentom da nema alternative. Čak i konzervativni mislioci, kao što je Herfried Münkler, priznaju da dominacija političkog centra u nemačkom višepartijskom sistemu za posledicu ima ograničavanje političkih programa i ideja: “Reč je o sužavanju političkog horizonta“.
Da, nemačka politika ima mali horizont. Pod olovnim nebom „bez alternative“ vene demokratija. Kada promena vlasti više ništa ne može da promeni, ostaje nam samo da toj istoj vlasti okrenemo leđa ili da se pobunimo protiv čitavog političkog sistema. Što se upravo događa.
„Osećamo da nije sve kako treba, iako nam se čini da jeste“, nedavno je objavio Die Zeit. Važna i poražavajuća rečenica. Situacija je zaista ozbiljna kada i vodeći mediji nemačke nadmenosti primete da postoji nezadovoljstvo među građanima.
Nedavno se Die Zeit zgrozio nad satiričnim emisijama na nemačkoj televiziji: „One sa velikim uspehom povlađuju najnižim porivima i time podstiču nepoverenje prema sistemu. Satiri je izgleda sve dopušteno. Može da bude zlobna, jednostrana i cinična, ali kada prodre sa margine u srce duštva, onda to više govori o čitavom društvu nego o satiri“.
Do sada u Nemačkoj niko nije uspeo da to nezadovoljstvo pretoči u uspešnu politiku. Alternativa za Nemačku i antiimigrantski pokret Pegida predstavljali su pobunu nemoćnih, renesansu resantimana. „Ne“ je kod njih bila jedina pokretačka snaga. Internet, koji je u drugim zemljama bio izvor protesta, u Nemačkoj je iznedrio propalu Piratsku partiju.
Za razliku od Nemačke, u Grčkoj i Španiji su nastali novi progresivni levičarski pokreti, dok se u Engleskoj dešava nešto nečuveno. Laburisti bi na kongresu u septembru mogli da izaberu jednog pravog levičara za lidera. Čoveka koji želi da ukine atomsko naoružanje i izađe iz NATO-a. Za njega zaduživanje nije đavolja rabota a privatizacije nisu jedini lek za sve.
On se i prema spoljašnjem izgledu razlikuje od heroja u odelima iz modernih evropskih partija centra. Jeremy Corbin nosi bradu i ležerno se oblači: izgleda kao nastavnik građanskog vaspitanja. Decenijama je član britanskog parlamenta, nikada nije obavljao važnu funkciju, ali je zato uvek bio protiv kada su se laburisti spremali da naprave neku svinjariju, bilo rat ili privatizacije. Internet ga obožava. „Hašteg #JezWeCan se svakih 25 sekundi pojavljuje na tviteru”, izveštava The Guardian.
U Italiji je Pokret pet zvezdica satiričara, klovna i aktiviste Beppea Grilla uz pomoć interneta okrenuo čitav politički sistem naglavce, osvojivši na parlamentarnim izborima 2013. čak 25 odsto glasova. Grillo demonstrativno drži distancu prema institucijama. On svojim pokretom upravlja preko interneta. Francuski politikolog Jacques de Saint Victor naziva Grilla “oružjem masovnog uništenja i osvajanja javnog mnjenja”.
Victor je liberalni konzervativac. Antipolitičko je naziv njegovog eseja u kome žali zbog nastanka novih političkih snaga na internetu. Konzervativci se užasavaju interneta, njegovog grubog tona, mogućnosti zajedničkog odlučivanja i rizika manipulacije.
Populizam je alarm kojim konzervativni establišment zvoni na uzbunu pred novim pretnjama. Ali to nije tačno. Populizam oslobađa snage koje su neophodne za obnovu oronulog sistema. Političari centra ne razumeju šta se dešava. Niti to osećaju.
Spiegel, 06.08.2015.
Preveo Miroslav Marković
Izvor: Peščanik http://pescanik.net/populizam-i-demokratija/
