Slučaj ubistva Džamala Kašogdžija ili o vučijim vremenima
Brutalno ubistvo saudijskog novinara Kamala Kašogdžija iskače iz klasičnih obračuna despotskih režima i njihovih kriminalnih hobotnica sa disidentima i nepoćudnim novinarima ne toliko po brutalnosti – inventivnost likvidacija je beskrajna, davljenja, radioaktivni polonijum, bojni otrov poput Novičoka, insceniranje saobraćajnih nesreća, klasične sačekuše pa ubistva proglašavati kriminalnim obračunima a žrtvama imputirati povezanost sa kriminalom i podzemljem – nego po tome što više nego druga ubistva iz te kategorije otkriva širi kontekst licemerja moćnih država koje radikalno dovodi u pitanje njihovu demokratsku legitimaciju i principijelnost. Kašogijevo ubistvo neumoljivo je nametnulo test demokratske principijelnosti vašingtonske administracije, odnosno Donalda Trampa. I šta se pokazalo?
Trampova reakcija prema saudijskom režimu – po svim indicijama naručiocu i organizatoru Kašogdžijevog ubistva – više je nego bojažljiva, kao hod po jajima, dok prema drugim nedemokratskim režimima pa čak i prema decenijskim evropskim saveznicima ne preza od mnogo grubljih istupa, čak trgovinskih ratova i ultimatuma.
Poznato je da je Saudijska Arabija, što se tiče demokratije i ljudskih prava, isto što i Sibir za banane. U poslednje vreme Kašogdži je o tome kritički pisao u uticajnom Vašington postu što mu je, kažu upućeni, došlo glave. Iako su demokratija i ljudska prava u SAD-u opšta mantra (bila do skoro?), naftom i gasom prebogatu saudijsku monarhiju iz vašingtonske administracije malo ko je prozivao zbog ignorisanja i demokratije i ljudskih prava. Niti su se druge bogate zemlje velike demokratske tradicije – takođe barjaktari borbe za demokratiju i ljudska prava u svetu – uznemiravali zbog toga kao i agresivnog odnosa Saudijske Arabije prema susedima koji bi da se izmaknu od njezinih pritisaka. Ekstremno konzervativni saudijski režim se kroz militantno suprotstavljene verske frakcije besomučno nadmeće sa sličnim teokratsko-autokratskim režimom Irana oko prevlasti u regionu i u muslimanskom svetu. Taj brutalni sukob lomi se preko leđa susednih manjih i vojnički slabijih zemalja (odakle je i zbog čega toliko izbeglica zadnjih godina pohrlilo u Evropu?).
Bezmalo jednako autokratsko-teokratski režimi Irana i Saudijske Arabije nemaju isti tretman kod uticajnih zemalja Zapada. Iran je pod snažnim sankcijama SAD-a (do skoro i svih zapadnih zemalja) zbog pretnje razvoja atomskog oružja. Saudijska Arabija ne preti stvaranjem atomskog oružja, ali itekako podjaruje verski antagonizam i ekstremizam u regonu i naprosto divlja u ratu sa distance u Jemenu. U toj u svetskim medijima bezmalo skrajnutoj ratnoj katastrofi dakako da nije nedužna ni iranska strana, kao i u ostalim tamošnjim regionalnim ratovima. Neselektivna saudijska bombardovanja u Jemenu su zastrašujuća. Mete su ne samo pobunjenici (podržavani od Irana) nego i civili, škole, bolnice, javni objekti, osnovna infrastruktura. Na hiljade je mrtvih, osakaćenih, raseljenih… Masovna je glad a dotur humanitarne pomoći onemogućen. Zbog očajnih životnih uslova, uništene komunalne infrastrukture i zdravstvenog sistema haraju boleštine (kolera). O toj civilizacijskoj sramoti za koju veliki deo odgovornosti snosi okrutni režim Saudijske Arabije manje je uznemirenja svetske javnosti od opravdane konsternacije koju je na globalnom nivou izazvalo brutalno ubistvo Kašogdžija. I jedno i drugo je strašno, ali nije li skrajnutost jemenske katastrofe iz fokusa svetske javnosti u odnosu na Kašogdžijevo ubistvo globalno licemerje moćnih država koje zagovaraju demokratiju i ljudska prava kao novu religiju a imaju moć da zaustave jemensku katastrofu? Šta je drugo nego licemerje kad Tramp – prisiljen pritiskom globalnog javnog mnenja zgroženog brutalnim ubistvom Kašogdžija – unjkavo osuđuje ubistvo (“loša stvar”, “nije dobro”, ozbiljno smo uznemireni”, “ispitaćemo”) ističući u prvi plan značaj ovakve Saudijske Arabije za SAD (strateški partner, veliki kupac naoružanja i vojne opreme, stotine milijardi dolara za vojnu industriju, stotine hiljada, ma milion radnih mesta u SAD-u, licitira Tramp).
Šta god ko mislio o verodostojnsti zastupanja velikih načela demokratije koja su iz SAD-a dugo inspirisala svet – sloboda, pravda i iznad svega principijelnost u odbrani tih načela – u današnjoj SAD ta verodostojnost ozbiljno je kompromitovana. Svodi se na berzanski status – sloboda, demokratija i njihova principijelna odbrana da, ali kolika je od toga konkretna materijalna dobit? Ili kako Tramp kaže – SAD ispred svega. I to je u redu, samo – kakve SAD? Jesu li je tako zamišljali njezivi očevi?
Kuda ide svet ako se u njemu baš sve svede na princip berze? Teško slabim i nemoćnima, oni su kao i uvek najveća žrtva vučijih vremena koja dolaze odakle se ozbiljniji svet nije nadao.