Samo istinska socijalna i demokratska rekonstrukcija evrozone, usmerena na podsticanje rasta i zapošljavanje, pokrenuta od malog jezgra zemalja spremnih da predvode promene i razviju nove političke institucije, može da zaustavi mračne nacionalističke impulse koji prete Evropi.
Fotografije čitateljki, Iva Kežić
Krajnja desnica u Francuskoj je za samo nekoliko godina od 15% podrške stigla do 30%, a u nekim oblastima i do 40%. Tome su doprineli brojni faktori: porast nezaposlenosti i ksenofobija, veliko razočarenje levicom na vlasti, osećaj da smo sve pokušali i da je vreme za nešto novo. Sve su to posledice katastrofalnih odgovora na finansijski slom koji je počeo u SAD 2008, koji smo mi u Evropi pretvorili u trajnu evropsku krizu. Krivicu za to snose institucije i neprimerene politike, naročito u evrozoni koja se sastoji od 19 zemalja. Imamo zajedničku valutu sa 19 javnih dugova, 19 kamatnih stopa na osnovu kojih finansijska tržišta potpuno slobodno spekulišu, 19 poreza na dobit korporacija koje bespoštedno kunkurišu jedna drugoj, dok smo istovremeno bez zajedničkog sistema socijalne sigurnosti ili zajedničkih obrazovnih standarda. Ovo prosto ne može, niti će ikada moći da funkcioniše.
Samo istinska socijalna i demokratska rekonstrukcija evrozone, usmerena na podsticanje rasta i zapošljavanje, pokrenuta od malog jezgra zemalja spremnih da predvode promene i razviju nove političke institucije, može da zaustavi mračne nacionalističke impulse koji prete Evropi. Prošlog leta posle grčkog fijaska francuski predsednik Fransoa Oland pokrenuo je inicijativu za formiranje parlamenta evrozone. Francuska svojim glavnim partnerima treba da predstavi konkretan predlog za takav parlament i postigne dogovor o njemu. U suprotnom, raspravu će preuzeti zemlje sklone izolacionizmu, na primer Velika Britanija i Poljska.
Za početak bi bilo veoma važno da evropski lideri, pre svega francuski i nemački, priznaju svoje greške. Možemo raspravljati o malim i velikim reformama koje su članice evrozone pokušale da sprovedu: promena radnog vremena prodavnica, stvaranje efikasnijih tržišta rada, različitih uslova za penzionisanje itd. Neke od ovih reformi su bile korisne, a neke ne. U svakom slučaju, neuspehom u sprovođenju ovih reformi ne može se objasniti nagli pad BDP-a evrozone u periodu 2011-2013, kada se američka ekonomija uveliko oporavljala. Sada nema sumnje da je oporavak u Evropi ugušen pokušajima naglog smanjivanja deficita između 2011. i 2013. i povećanjem poreza, naročito u Francuskoj. Zbog primene strogih budžetskih pravila, BDP evrozone čak ni 2015. nije dostigao nivo iz 2007. godine.
Sa zakašnjenjem su se ipak dogodile neke važne promene, kao što je Evropski fiskalni sporazum 2012. donet od strane Evropske centralne banke, kojim je stvoren Evropski mehanizam stabilnosti sa budžetom od 700 miliona evra. To je omogućilo objedinjavanje duga, to jest da dugovi svih članica evrozone dobiju zajedničke garancije. Ove mere su konačno zaustavile ekonomski pad, ali su bile nedovoljne za rešavanje suštinskih problema. Oporavak je u naboljem slučaju mlak, a kriza poverenja u evrozoni ne popušta.
Šta da se radi? Trebalo bi da organizujemo konferenciju o dugu država članica evrozone, po ugledu na one posle Drugog svetskog rata, od kojih je najviše koristi imala Nemačka. Cilj bi bio smanjenje javnog duga, počevši sa novim sistemom alokacije otplate. U ranoj fazi bismo sav javni dug preko 60% BDP-a prebacili u zajednički fond uz moratorijumom na otplatu, sve dok date zemlje ne ostvare solidan rast u poređenju sa 2007. godinom. Celokupno istorijsko iskustvo vodi nas ka tome: ako dug pređe određenu granicu, nema smisla otplaćivati ga decenijama. Čak je i za poverioce bolje da se deo duga otpiše i investira u rast.
To iziskuje novi oblik vladavine, koji bi sprečio ponavljanje katastrofe koja nas je snašla. Interesi poreskih obveznika i nacionalnih budžeta zahtevaju osnivanje parlamenta evrozone, u kome bi proporcionalno sedeli poslanici iz parlamenata država članica evrozone. (Takav parlament bi se razlikovao od sadašnjeg Evropskog parlamenta, koji uključuje i predstavnike država koje nisu članice evrozone i koji nema velike nadležnosti.)
Takođe, nacionalni parlamenti država članica evrozone glasali bi o uvođenju zajedničkog poreza na dobit korporacija u evrozoni. U suprotnom ćemo opet imati fiskalni damping i skandale poput Luxleak, kada su procureli dokumenti otkrili ulogu Luksemburga u izbegavanju plaćanja poreza. Zajednički porez na dobit korporacija bi omogućio finansiranje infrastrukture i obrazovanja. Uzmimo poznati primer, obrazovni program Erazmus, koji studentima i profesorima pruža mogućnost da se usavršavaju van svojih zemalja, koji je bedno finansiran. Njegov godišnji budžet je dve milijarde evra, u poređenju sa 200 milijardi koje se svake godine izdvajaju za otplatu kamata na dugove država članica evrozone. Trebalo bi da investiramo u inovacije i mlade. Evropa ima pravo i mogućnost da ponudi najbolji model socijalne sigurnosti na svetu. Dosta je propuštenih prilika.
Ubuduće bi nivo javnog duga neke države trebalo određivati zajedničkom odlukom ostalih članica. Mnogi u Nemačkoj strahuju da bi postali manjina u novom parlamentu i radije se drže automatskih budžetskih kriterijuma. Ali upravo nas je sprečavanje demokratije u evrozoni nametanjem strogih pravila dovelo na ivicu ponora i krajnje je vreme za drugačiji pristup.
Ako Francuska, Italija i Španija (u kojima živi 50% stanovništva evrozone i koje stvaraju 50% njenog BDP-a, u poređenju sa nemačkih 25%) daju konkretan predlog za novi efikasni parlament, došlo bi do nekog dogovora. A ako Nemačka nastavi da ga tvrdoglavo odbija, što nije verovatno, onda je svaka rasprava sa kritičarima evra unapred izgubljena. Plan B koji podrazumeva napuštanje evra zagovara krajnja desnica, ali on je prihvatljiv i krajnjoj levici. Vreme je za istinske reforme evrozone koja radi za sve nas.
Autor: Thomas Piketty,
Sa francuskog preveo Anthony Shugaar
Sa engleskog preveo Miroslav Marković