Najpre, 1928. godine Franz-Eher Verlag, Hitlerov izdavač, povlači iz štampe tzv. „drugu knjigu“. Za razliku od poznate „Mein Kampf“, Hitlerova druga knjiga se završava jednom neobičnom temom – analizom američkog fordizma i vodeće uloge automobilske industrije u razvoju ekonomskog imperijalizma Amerike.
ALEKSANDAR MATKOVIĆ
Druga scena: nekoliko godina kasnije u članku nemačkog časopisa Volkswirt, pojavljuje se predlog jedne radikalne, nove ideje za nacističku organizaciju javnog sektora: re-privatizacija – „Reprivatisierung“ – ili vraćanje privatne svojine za preduzeća koja su nacionalizovana tokom Velike Depresije. Za vreme četvorogodišnjih planova ovo postaje ključan amblem nacističke ekonomske politike: privatizacija kao jedna od poluga pomoću kojih se akumulacija vraća privatnom kapitalu, a Rajh – imperijalizmu.
Ove dve scene dovoljno govore. Za samo šest godina se od propale prodaje jedne omanje knjige došlo do oponiranja američkom kapitalu i antirecesionih politika. Zašto je ovo ključno? Najpre, jer je nemoguće razumeti nastanak fašizma bez jedne Velike Depresije niti autonomnu Rajhsbanku bez jednog pada Volstrita, drugim rečima nemoguće je razumeti fašizam bez samog liberalizma kao njegove najveće preteče.
Međutim, problem nije u tome da li sličnosti između ova dva sistema postoje. Problem je kako ih analizirati. Trenutno postoji mnoštvo teorija koje se time bave – Gaspar Mikloš Tamaš, Domeniko Losurdo, Išaj Landa, Tomaž Mastnak, Adam Tuz i drugi – koji su prevashodno počeli da pišu o fašističkim tendencijama upravo u kontekstu razvoja neoliberalizma. Ovaj, „novi talas“ teorija fašizma, takoreći, mahom se pojavljuje tokom, pred i nakon krize 2008. godine. Išaj Landa tako vrši ideološke komparacije mislioca liberalizma i nemačkog/italijanskog fašizma dok Losurdo pokazuje unutrašnje protivrečnosti samih liberala i politika koje su dovele do nasilnih mutacija samog liberalizma. Adam Tuz, s druge strane, autor obimne Wages of Destruction, izlaže ekonomsku istoriju Rajha kao predistoriju Evrope. Većina, međutim, vrši komparacije.
Hitlerova “Druga knjiga” (FOTO: Amazon)
Problem sa tim je što retko koja od ovih teorija predstavlja zaista teoriju, u punom smislu te reči. Sa izuzetkom Tamaševog teksta o post-fašizmu kao napadu na univerzalno građanstvo koji trasira proces nezavisno od komparacija, većina ovih „teorija“ se svodi na puku komparatistiku sa Vajmarskom Nemačkom ili sa nasilnim posledicama evropskih fašizama. Ono što izostaje jeste bilo kakav pokušaj utemeljenja tih kritika u marksizmu ili bilo kakvom drugom teorijskom pravcu mišljenja fašizma. Čak i tamo gde se govori u ime marksizma, njegova samorefleksija izostaje.
Ovo predstavlja glavni problem marksističkih „teorijskih obračuna sa fašizmom“, kako ih je nazvao Mladen Dolar: prema Dolaru, uopšte nije slučajno što je fašizam izazvao toliko reperkusija s obzirom da izaziva centralnu tačku marksizma – kritiku političke ekonomije.
Moja teza ovde će biti 1) da je baš zato nužan govor o fašističkoj političkoj ekonomiji i 2) da se njena kritika mora izvesti s obzirom na Marksovu teoriju vrednosti jer se jedino time temelji veza između fašizma i kapitalizma van pukih istorijskih okolnosti.
Polazna tačka će mi biti pojam preventivne kontrarevolucije kod jednog italijanskog anarhiste, Luiđija Fabrija. Ukratko, teza je jednostavna: fašizam od početka svog nastanka je vršio funkciju sprečavanja socijalističke revolucije. Najpre, prema Fabriju, i ne samo njemu, kraj Prvog svetskog rata u Evropi i Italiji se nije dogodio odmah, već se nastavljao u nacionalnim okvirima kroz otvorenu klasnu borbu. Italijanski proletarijat se nalazio u posebnom položaju: unutar zemlje pobednice, ali sa oslabljenom državom i time je imao povoljne uslove za borbu. Međutim, uprkos svemu, on 1919. godine ne uspeva da izvrši socijalnu revoluciju. U moru različitih igrača, tada se pojavljuju Musolinijevi fašisti – „Fasci di combattimento“ – koji napadaju sve različite organizacije rada: socijaliste, maksimaliste, katolike, sindikate, zadruge, sekte, biroe, biblioteke, „Camera del Lavoro“, itd., sve, dakle, što ima veze sa organizacijom proletarijata. Bilo ko da ima ideje o bilo kakvom drugačijem poretku, napada se jer, fašisti ne prave razliku među frakcijama. Na temelju nasilja oni dobijaju državnu i policijsku podršku nakon čega ovaj linč radništva prerasta u sistematsku prevenciju socijalističke revolucije.
Naravno, ovo je samo fragment situacije i Fabri se lako može oboriti već na istorijskoj ravni: još decembra 1921. godine, on kaže kako nije uspeo da opiše sve prilike, pita se šta će biti dalje, „Da li nam je ovo trebalo?“, itd. Fabri je, naime, pisao pre nemačkog iskustva, kod njega fašizam nema trajanja, mislio je da će se fašizam raspasti, piše još uvek o debatama kada su fašisti razmišljali da li uopšte da postanu partija, i tome slično. Ali pre svega, on ima u vidu nasilje kao jedini unifikatorni aspekt fašizma. To nije dovoljno. Preventivna kontrarevolucija kod Fabrija ostaje nedovršeni pojam.
Međutim, ovaj princip ipak ostaje isti i kod potonjih fašizama: nemačkog „Freikorps“, Austrijski „Stahlhelm“, belgijski reksisti, kod nas ustaše i četnici, svi su imali kontrarevolucionarnu ulogu. Zato se pojam preventivne kontrarevolucije održao uprkos svojoj manjkavosti. Ali kako Fabri kaže, fašizam ne čine samo oni koji imaju člansku kartu te organizacije. I, kao što Pulancas navodi – rođenje fašizma ne predstavljaju fašističke organizacije. Naprotiv, njegovo rođenje je u krizi liberalne ekonomije. Ovo ne treba gubiti iz vida. Fašističke organizacije su samo mali deo i fenomen procesa kojem su samo dale ime.
“Freikorps” u Berlinu (FOTO: Wikipedia)
Ako ćemo govoriti o kritici političke ekonomije fašizma onda treba pomenuti dva neuspela pokušaja da se ona utemelji u Marksu. Najpre, setimo se da je prvo oružje Internacionale bila isto tako jedna analogija, naime XVIII Brimer Luja Bonaparte, odakle su se izvodile teorije bonapartizma preko Avgusta Talhajmera i onda se sve do Trockog često zaostajalo na komparaciji sa bonapartizmom, slično današnjim teorijama koje kompariraju neoliberalizam sa fašizmom. Trocki čak pominje „preventivni bonapartiazam“ kao predstupanj fašizma, i govori da je fašizam ipak trajao i da je to razlika u odnosu na to, ali ne ulazi u ključno pitanje zašto je to tako.
Drugo, ako se setimo one Horkhajmerove opaske o odnosu kapitalizma i fašizma, ona zapravo ima pomalo razočaravajuću istoriju – prvi koji su odustali od nje su upravo Frankfurtovci. Nekad centralne debate oko političke ekonomije fašizma – Polok-Nojman, Markuze, Alfred-Son Retel, itd. – u jednom trenutku su zamenjene psihološkim tumačenjima. Centralno pitanje na kojem su one pale jeste pitanje: „Odakle fašisti?“. Na to se nije mogao dati odgovor iz ugla političke ekonomije i otuda spoj psihoanalize i marksizma, Vilhelm Rajh, From, Markuze, Adorno, te prelazak na više psihološke pristupe. Drugim rečima, politička ekonomija fašizma je pala u vodu a „marksistički obračun“ sa fašizmom koji Dolar pominje, ostao je nerešen.
Ja ću ovde pominjati samo neke od ovih debata i pokušaću da nadopunim pojam preventivne kontrarevolucije tako da se pokaže kao princip kojim se fašizam ne samo razvijao, nego i održavao.
Prvo, 1) imajmo u vidu ogromnu promenu odnosa prema radničkoj klasi tokom dolaska na vlast. Nemački fašizam je ovde ključan, jer ukoliko smo imali nešto poput odnosa centra i periferije u fašističkoj Evropi onda to nije slučajno bilo u Nemačkoj gde je nasilno slomljena najveća organizacija proletarijata. Čitava Evropa funkcioniše upravo zahvaljujući vojnom disciplinovanju nemačkog proletarijata. Alfred Sohn-Rethel tako govori o frakcijama nemačkog kapitala koje nisu mogle opstati unutar tržišne ekonomije bez intenziviranja eksploatacije. Dok su recimo Siemens i druge firme mogle investirati u visoku tehnologiju i time povećati konkurenciju na stranim tržištima, drugi poput „I.G. Farben“, „Borsig“, „Thyssen“, „Krupp“, itd. su zahtevali ili nasilnu ekspanziju ili obaranje cene rada. Sa Hitlerom su dobile oba. Ovaj drajv je terao partiju i državu na ukidanje tržišta rada i održavanje nemačkog proletarijata na minimumu reprodukcije i bez političke organizacije. Tamo gde je nastajao otpor, u Minhenu primera radi, uvedeni su radnički pasoši da bi se njihovi nosioci vezali za mesto. Puna zaposlenost je podrazumevala nula mobilnosti – tako izgleda kapitalizam bez tržišta rada. To je nemoguće bez individualizacije i prevencije organizacije radničke klase.
Tvornica tvrtke “Krupp” za vrijeme Drugog svjetskog rata (FOTO: Wikimedia)
2) Imperijalizam. Ono što se dešavalo sa domaćim, pre svega nemačkim, proletarijatom je samo jedan od vidova fašističke akumulacije. Direktna eksploatacija bez ugovornih odnosa i tržišta rada je samo naličje akumulacije koja je profitirala i od stranih tržišta i funkcionisala ekspanzionistički. To je najjača karika koja vezuje fašizam za kapitalizam: za razliku od Retela i analize nemačkog domaćeg krupnog kapitala, ovde je bitan Pulancas. On govori o „imperijalističkom lancu“ na međunarodnom nivou: o nejednakom razvoju različitih imperijalističkog lanca koji nije svodiv samo na ekonomski rast već je i politički i ideološki uslovljen u lokalnim prilikama i obrnuto. On recimo gleda na fašističku državu kao tranzitornu fazu u organizaciji monopolnog kapitalizma i njenoj transformaciji u imperijalizam. Time napušta okvir pojedinačnih nacionalnih država i pruža obrise njihovih odnosa. Međutim, izvan istorijske analize ni kod njega nema metodološkog utemeljenja imperijalizma i njegove analize, pa samim tim ni smeštanju preventivne kontrarevolucije u kontekstu toga. Jedino će Markuze, od svih, povezati imperijalizam sa preventivnom kontrarevolucijom u Americi, pa čak i ocrtati njene faze iz demokratske u nasilnu, ali naravno, ni on ne pominje nikakvo utemeljenje, a kamo li teoriju vrednosti.
3) Nedavno je jedan britanski marksista, Džon Smit, autor „Imperialism in the 21 century“ izveo tu vezu dosta dobro. Njegov argument je ovaj – ukoliko površno gledamo, u tzv. „idealnom preseku“ kapitala postoje obično dva načina proizvodnje viška vrednosti: apsolutni i relativni, dakle, produžavanjem radnog dana i investiranjem u tehnologiju odnosno povećavanje stope eksploatacije rada što onda dovodi do opadanja cene jedinice proizvoda i opadanja profitne stope. Organska kompozicija kapitala u tom slučaju postaje pretežno sačinjena od kapitala sa manjim udelom vrednosti rada što onda dugoročno dovodi do opadanja profita. Međutim, pored ova dva načina postoji i „treći oblik“ kojim se profit veštački podiže, a to je obaranjem vrednosti rada ispod nivoa njegove reprodukcije čime se uslovljava produžetak radnog dana izvan prirodne granice. Marks daje primer kada se radnici zamene mašinama pa deo radničke klase postaje nezaposlen čime obara cenu rada u datom sektoru. Međutim, za razliku od epizodnih sektorskih fluktuacija, ovo, prema Džonu Smitu, postaje glavna karakteristika današnjeg imperijalizma jer funkcioniše na nacionalnim nivoima. Otuda outsourcing, izmeštanje proizvodnje i platni diferencijali između nacija zahtevaju dodatna pojašnjenja. Kod Marksa se upravo ovo isključuje iz analize zbog nivoa apstrakcije na kojem operiše: preduslovi teorije vrednosti su takvi da se podrazumeva da se proces događa u okviru nacionalne države, da je reč o nacionalnom kapitalu, nacionalnoj raspodeli rada i time se isključuju istorijski uslovi u okviru kojih se formiraju različite cene rada na svetskom tržištu i žestoko nejednaki uslovi u kojima se reprodukcija tog rada obavlja. Marks ovu formu spominje, primera radi u odeljku o relativnom višku vrednosti prve knjige „Kapitala“ i na nekim mestima u trećoj knjizi (Smit navodi nekoliko primera), ali to na kraju ne uključuje u „idealni presek“ kapitala jer je tretira kao proizvod pukih istorijskih okolnosti.
Međutim, to ne znači da ona ne utiče na njega. Daleko od toga, ono što spaja imperijalizme tokom vremena i, samim tim može objasniti njihov razvoj i periodizaciju, pre i posle Nemačkog fašizma nalazi se upravo u reorganizaciji načina eksploatacije rada.
John Smith, “Imperialism in the Twenty-First Century” (FOTO: Amazon)
Primera radi, Retel koji eksplicitno pokušava da ukombinuje frakcije nemačkog kapitala u teoriju vrednosti ostaje između ove dve forme i nacionalnog okvira, dok Pulancas ostaje tek na ravni istorije. Bez idealno-tipske analize ovo i bilo kakvo istorijsko razumevanje fašizma je nemoguće jer objašnjava kako, ali ne i zašto se monopoli i frakcije formiraju niti kuda idu. Primera radi, Fridrih Polok, koji je imao čuvenu formulaciju Nemačke kao „savršene ekonomije“, ostaje slep na uslove rada ispod puke činjenice da je Nemačka ostvarila punu zaposlenost. Otuda često dolaze poređenja sa Sovjetima na primer. Danas neki, kao Polok, i dalje govore o „državnom kapitalizmu“, kao da država nikad pre nije imala ulogu u akumulaciji kapitala. Ili primat politike nad ekonomijom, kao da je fašizam odjednom oslobođen od kapitalizma. Time se svaka „striktno ekonomska“ operacija Rajha magično objašnjava kao „divergencija“ od njegove političke suštine.
Ako nemamo ovo sve u vidu, onda će nam niz fenomena proći nezapaženo. Kako objasniti fašističke sindikate i ogromno disciplinovanja rada pa i samu preventivnu kontrarevoluciju, ili, na primer, njeno uporno održavanje? Ekonomija nacističke Evrope je počivala na izdiferenciranom potčinjavanju njenih radnika. Uloga antisemitizma u podeli rada; logorska „renta“ radne snage, robovski rad i ostali vidovi eksploatacije nisu bili izuzeci, naprotiv. To su različite forme rada koje počivaju na ovom trećem obliku eksploatacije se otvaraju tek kada istoriju fašizma smestimo u kontekst specifično kapitalističkog imperijalizma. U najboljem slučaju njihova veza se objašnjavala pomenutim „državnim kapitalizmom“ ili još gore „totalitarizmom“. To totalno promašuje poentu. Sve teorije totalitarizma od Karla Šmita do Hane Arent uporno sistematski promašuju ovu činjenicu da je na ekonomskoj, institucionalnoj i političkoj ravni ono što se naziva totalnom državom bila zapravo reorganizacija kapitalizma. To nije samo politički fenomen. Tamo gde se ističe samo ekonomska dimenzija takođe se promašuje poenta: „ratna ekonomija“, „agentura monopolnog kapitala“, sve ovo maši poentu jer ne može da objasni fašizam kao specifičnu političko-ekonomsku konfiguraciju kapitalizma bez univerzalno zagarantovanog građanstva, bez sveprisutne buržoazije, sa svojim vlastitim karakteristikama. Kapitalizam bez buržoazije i građanstva – to je fašizam. Tek odavde se može doći do savremenih fenomena jer je upravo ova fašistička konfiguracija kapitalizma uslovila njegov „posleratni prosperitet“ odnosno ekspanziju, čiju krizu živimo danas.
4) Na kraju, da li je fašizam izgradio nešto „pozitivno“ u smislu novog vlastitog sadržaja? O fašizmu se govori stalno samo po onome što isključuje – građanska prava, slobode, „demokratiju“ – ali da li je on izgradio nešto novo? Prema Polanjiju, jeste. Fašizam u ovoj konfiguraciji je upravo izgradio novi vid socijalizacije. Jer, fašizam, prema Polanjiju, ne počinje od individue uopšte, kao osnovne jedinice društva – već od kolektiva. Ne slobodni pojedinac, već prinudni kolektiv. Ne samovoljno udruživanje pojedinaca niti slobodno udruživanje proizvođača nego prinuda kolektiva – a to je ono što ga razlikuje od komunizma, s jedne strane, i od hrišćanstva, s druge. Vrhunac toga, i tu se vraćamo na ono što sam napisao o radu, upravo je prinudna socijalizacija rada, socijalizacija kroz rad ili drugim rečima – eksploatacija. Glorifikacija eksploatacije. E pa, neka to bude odgovor na „pitanje subjekta“ u pomenutim istraživanjima Frankfurtske škole. Zato nije tačno da fašizam nema kulturu jer je izgradio čitavu Evropu na temelju obaranja rada i glorifikacije eksploatacije. „Deutsche Arbeitsfront“ i fašistički sindikati, „Biro za lepotu rada“, sinteza menadžerstva i „führer principa“, Nirnberg i „Piazza Venezzia“, a ni sama preventivna kontrarevolucija ne mogu se razumeti bez toga – bez specifično fašističkog oblika socijalizacije utemeljenog na fašističkom ekonomskom imperijalizmu.
Lupiga.Com