Studija slučaja: Kamen temeljac „Beograda na vodi“
Istorijskom događaju nisam prisustvovao, mada je svako polaganje kamena temeljca događaj istorijski (kao i svako presecanje vrpce) – sve dok se ne zaboravi, ali uvek ima novih prilika. Toga dana, u nedelju popodne, imao sam pametnija posla: bio sam u Irigu i proveo se divno u društvu časnih ljudi i lepih žena.
Sutradan sam shvatio da nema potrebe da sebi zameram odsustvo prilikom istorijskog događaja (malo me je svrbelo, ali Irig je Irig). Sve i da sam bio tamo, ne bi me bili pustili ni blizu. Od pouzdanih svedoka čuo sam da su tražili članske karte Srpske napredne stranke za prilazak. Onda sam čuo Zorana Babića kako u Skupštini egzaltirano priča o „veličanstvenom skupu podrške Beogradu na vodi“, koji da je bio „uredno prijavljen“, za razliku od nekakvih dripaca koji nisu prijavili svoje skupove, pa ih je policija odbijala uz minimalnu primenu sile. Pre toga je rečna policija zabranila plovidbu izvesnoj žutoj patki na nekoj regati (tada sam još bio u Hrvatskoj, da prosti Aleksandar Vučić kome smo uštedeli dva vaučera). Čujem takođe da se ni u onu kafanu na keju nije moglo ući bez odgovarajućegaussweisa SNS. Nije da bih bio u iskušenju, ali ugostiteljski objekti valjda bi trebalo da budu pristupačni treznim građanima koji se pristojno ponašaju i imaju da plate.
Nego vratimo se mi suštini stvari. Ritual polaganja tog kamenja temeljaca još jedna je preživelost (soppravivenza, rekao bi Krleža) iz komunističkog doba, mada se koristio i u običnom svetu – ali ne tako toržestveno i istorijski. Isto je i sa presecanjem raznih vrpci, sa sve devojkama u narodnim nošnjama, makazama na jastučiću i seckanjem komadića za uspomenu, uz hleb, so i rakijicu. To je njima toliko slatko da su po nekoliko puta presecali vrpce za isti komad nekog puta, pa čak i za lift. Dobro sad: sećam se da su negde u nekoj vlaškoj vukojebini oko Imotskog doveli velečasanog da blagoslovi novootvorenu telefonsku govornicu. Kao da smo mi bolji: od svete vodice kojom su škropljeni svi mogući budalasti prostori moglo se napojiti bar tri ture ovih izbeglica.
Sad, antropološki rečeno, nisu ni ti rituali bez neke, koliko god nam blesavo izgledali. Treba dati neki smisao svakoj budalaštini, pa makar svetom vodicom, presečenom vrpcom ili kamenom temeljcem. Namerno sam ih poređao tim redosledom: najjeftinija je sveta vodica; vrpca je praćena zakuskama i zdravicama; kamen temeljac je već napornija disciplina. Valja tu mešati beton ili malter, zavrnuti rukave, uhvatiti se lopate i još održati odgovarajući govor. A tek ako će se na tom nesrećnom kamenu temeljiti tri i po milijarde evra! Toliko je procenio gradski menadžer Goran Vesić, valjda neobavešten da je ta cifra ispala iz opticaja pre nekog vremena i da je pažljiviji govornici izbegavaju savesno i sa razumevanjem. Čak je onaj blesavi plakat sa „Beogradom na vodi“ polako izostavljen iz scenografija TV Pink i TV Studio B. Ali prilika je bila neodoljiva i ja razumem preterivanja Gorana Vesića: nova metla…
Muka sa takvom politikom kakvu vodi Vučić sa saučesnicima otprilike je ovakva: jedna obećanja zatrpavaš drugim obećanjima; jednu aferu drugom aferom. Ali tome ima nekoga kraja: i obećanjima i aferama; na kraju se vratiš na početak i to brže nego što si se nadao. „Beograd na vodi“ morao je da bude nekako podgrejan posle dve godine hlađenja (hladnim tuševima): te nije tri i po milijarde; te nije ni trista miliona; dobro, kupili su 68 odsto nečega za 22 hiljade evrića, ali šta je to nešto tek ćemo da vidimo. Nije to njima problem: problem je što neki zli ljudi pričaju o patkama, neće da se Beograd davi i otvoreno sumnjaju da to neka epohalna podvala u saradnji sa levantinskim prevarantima.
Sve ovo nekako izgleda nestvarno, još od samog početka: suviše dobro da bi bilo istinito, a mi sa „švajcarskim srandardom“, „brzim prugama“, „Velikom Srbijom“, „I Kosovom i Evropom“ i sličnim podvalama imamo gorkog iskustva. „Beograd na vodi“ tek je još jedna podvala u tom tužnom i kobnom nizu, ali je sada valja podgrejati – pa makar i „kamenom temeljcem“. Važno je da se nešto tu događa, da se podvala podgreva i da se prostota opseni – pa makar i na kratko; koliko može. Sama okolnost da je tu spontano organizovan „veličanstveni skup podrške“ dovoljna je da čovek počne da se brine. Policijska nervoza oko pataka i drugih znakova otpora tu brigu još više pojačava. Ta atmosfera nestvarnosti, odnosno nedostatka veze između stvarnosti i izjava nadležnih lica, deluje zbunjujuće, izbacuje iz psihološke ravnoteže i ostavlja nas u nekoj vrsti polusna. Pretpostavljam da je to i cilj: polagana hipnoza, kuvanje žabe, „bela magija“: kome vi verujete – nama ili svom zdravom razumu? Hoćete da kažete da premijer Vučić, Zoran Babić i Goran Vesić lažu? Dobro, ajde: za nešto manje možda i lažu, ali za ovoliko – tri miljarde, ej! – kako bi lagali?
Odavno je poznato u politici da velike laži prolaze mnogo lakše od malih laži. Evo: gde je stiglo suđenje žandarmima za prošlogodišnju tučnjavu sa braćom i Kobrama? Nigde i svi se sada stide. Seća li se neko helikoptera? Ne seća se, svi su odgovarajuće zaboravili tu bruku. Od malih laži lako se odriču i guraju ih pod tepih, jer se lako provale i razotkriju. Ali velike laži duže traju – jer su velike; što veće, to duže. Problem, je, međutim, u tome što su zalihe laži ograničene, pa i ovih velikih. „Velika Srbija“ potrajala je nekih šest-sedam godina; „Beograd na vodi“ traje tek dve-tri, ali i tome dođe kraj. Možda „brza pruga“ Beograd-Keleti u Pešti potraje još malo; pretekli su ih izbeglice. Zamislite samo koliko je ljudi moglo da se pošalje u Madžarsku samo da je pruga bila sagrađena na vreme.
Nemojte me pogrešno razumeti: ja zaista želim da „Beograd na vodi“ bude uredno i što brže sagrađen na kamenu temeljcu tako toržestveno položenom u nedelju, ali to je moja želja pusta. Pamet kaže drugačije, ali pamet i vera nemaju nikakve veze; štaviše, vera je upravo ono što pamet gura u stranu kao onu žutu patku.
I dalje mislim da je dobro što sam u nedelju otišao u Irig: ionako me ne bi pustili na obalu Save, ko mi je kriv što nemam člansku kartu SNS.