“Evropa se kao ideja raspada pred našim očima /…/ U ovakvoj štetnoj klimi održaće se evropski parlamentarni izbori. Osim ako se nešto ne promeni, osim ako se nešto ne pojavi da preokrene ovu nadiruću, postojanu plimu, ukoliko se ne pojavi novi duh otpora, sve sluti da će ovi izbori biti katastrofalni. Doneće pobedu rušiteljima. Za one koji još veruju u nasleđe Erazma, Dantea, Getea i Komenskog biće to sramotni poraz. Trijumfovaće politika prezira inteligencije i kulture. Doći će do eksplozija ksenofobije i antisemitizma. Zadesiće nas katastrofa”. Da je ma ko pojedinačno napisao ove redove iza kojih stoji 30 najslavnijih pisaca Evrope, reklo bi se kako paniči. Autoritet potpisnika, među kojima su Milan Kundera, Salman Rušdi, Adam Mihnjik, David Grosman, Ismail Kadare, Đerđ Konrad, Roberto Savijano, Mario Vargas Ljosa… ljudi koji su iskusili dobar deo strahota ovoga sveta, nameće više od razumevanja – potrebu da se reaguje.
U prošlom tekstu prikazao sam nastajanje panevropske partije Volt kojom mlada generacija ulazi u bitku za očuvanje slobodne, demokratske evropske zajednice. Mladost je i ovoga puta na strani progresa, no nedovoljno snažna i uigrana da bi se suprotstavila “lažnim prorocima pijanim od gneva” što poseduju moć i sredstva kojima žele da preoblikuju Evropu. Pobornici jedinstva i napretka mogu pobediti jedino ako svako ko progresivno misli dâ svoj glas u prilog bolje, pravednije i čvršće evropske zajednice. Glas građana jedino je oružje kojim se civilizacija može suprotstaviti nadiranju populističkog razornog besa.
Kako se približavaju izbori za evropski parlament (23. maja) tako konfrontacije postaju sve žešće. Ubrzano se konstruišu politički aparati, pri čemu se uočava da je desnica, i inače sklonija militarističkoj disciplini i sili, u osetnoj prednosti. Ona uz to ima i snažnu podršku “spoljnjeg faktora” – Trampove administracije, te Putinovih banaka koje kreditiraju antievropske pokrete u Francuskoj (Marin Le Pen) – otvoreno, a i Italiji (Legu Matea Salvinija) sa manje publiciteta.
Nižerazredni političari imaju razvijen njuh za pravac u kom se kreće osvajanje vlasti, pa tako predsednik Evropskog parlamenta i istovremeno podpredsednik Berluskonijeve “Forza Italia”, Antonio Tavijani, na paradnom komemorativnom mitingu italijanske desnice povodom dana sećanja na Italijane stradale u Jugoslaviji uzvikujeb: “Živela italijanska Istra, živela italijanska Dalmacija!” Dakako da je to uzdrmalo Hrvatsku iz koje opet neki Pauk, gradski odbornik Splita, seje mržnju dalje na istok, proglašavajući “Zvezdine” vaterpoliste krivima za incident u kojem su napadnuti, pa na kraju završava pomodnom rečenicom ksenofobne desnice: “Znam da nas je svakim danom sve više. Dolazi naše vreme!”
Ta formula budnice – “Dolazi naše vreme” – univerzalna je za sve suvereniste od Višegradske grupe, Austrije, Holandije, Danske, Švedske i Finske do osionog italijanskog ministra unutrašnjih poslova i jednog od najangažovanijih vođa evropske desnice, Matea Salvinija. Njega protivnici, zbog opsesije veličinom nazivaju “Mini Musolini”. Odlučan je da ako ne može rušenje, onda je moguća transformacija Evropske unije po volji suverenista. Njihov cilj je brisanje svega što vodi ka zajedništvu, a uz sebičnu vladavinu u ime plebsa3). Autističko zatvaranje pred drugima – nasuprot važećim slobodama kretanja ljudi, ideja i kapitala. Oni postaju barjaktari neokrstaškog hrišćanstva, supremacije bele rase, vladavine jačega i pitbulovskog čuvanja granica nacije. Indikativna je hajka na pobednika nedavnog festivalu kancona u Sanremu, koji se preziva Mahmud, jer je rođen od oca Egipćanina (istina i majke Italijanke) ali – nije čista rasa! Počeli su sa prebrojavanjem krvnih zrnaca. Njihova ideologija razara osnove evropskog duha, humanizma, univerzalnih vrednosti. Njihova Evropa ne može da opstane – a to i jeste krajnji cilj.
U ovom trenutku Italija prednjači u naporima rušenja EU iznutra. Sa Francuskom su odnosi zategnuti do povlačenja ambasadora, sa Slovenijom i Hrvatskom do protestnih nota zbog reanimacija fašističkih aspiracija. Italija vodi politiku koja neminovno eskalira ka otvorenim sukobima sa Briselom – “bunkerom okorelog birokratizma koji valja srušiti”. Vlast u Italiji dele dvojica potpredsednika vlade: prvi je vođa jedne ksenofobne partije – Lege, Mateo Salvini – a drugi, Luiđi Di Majo, predvodnik je Pokreta 5 zvezdica, čiji je proklamovani cilj destrukcija svih domaćih i evropskih institucija. Vođa liberala u Evropskom parlamentu, Guj Verhofštat, bez uvijanja je u lice uputio pitanje predsedniku italijanske vlade, Đuzepe Konteu: “Dokle misliš da budeš marioneta koju pokreću tvoji potpredsednici”.
Teško da bi više od jedan odsto Italijana znalo da vam kaže ko je ministar spoljnih poslova, jer i taj posao rade dvojica potpredsednika. Suverenista, Mateo Salvini, tokom poslednjih meseci nakon posete Moskvi, posetio je Poljsku i vođu njihove desnice Jaroslava Kaćinskog, posetio je austrijskog vicekancelara Štrahea, najenergičnijeg desničara. Primao je mađarskog premijera Orbana, Marin Le Pen iz Francuske, imao kontakte sa predstavnicima nemačke (AfD), švedske (SD) desnice i najavio da uskoro, po pozivu, odlazi na susret sa Američkim predsednkom Trampom.
Njegov kolega populista Luiđi Di Majo, takođe bez ikakvih konsultacija u vladi, okupio je prošlog meseca jednomišljenike iz Finske (Karolina Kahonen), Poljske (roker Pavel Kokiz), Hrvatske (Ivan Sičić – Živi Zid) i iz Grčke Evangelosa Ciobanidisa. De Majov odlazak u Pariz i podrška i pregovori sa “žutim prslucima” prevršili su meru, pa je Makron povukao svog ambasadora iz Rima. Populiste objedinjuje Di Majova rešenost da “ova Evropa uskoro neće više postojati”, treba je ubiti iz samilosti. I on i Salvini pokušavaju da oforme sopstvene parlamentarne grupe za buduće evropske izbore, nadajući se pozicijama sa kojih bi mogli paralisati svako njeno funkcionisanje.
Da je aktuelna italijanska politika najangažovanija u razaranju EU ne mora mi se verovati na reč, budući da je to već ranije obnarodovao njihov jurodivi mentor i finansijer, Stiv Benon4). Bivši italijanski predsednik vlade, profesor ekonomije Mario Monti u jednom TV intrevjuu (TV “La7” 24.01.2019.) nedvosmisleno je rekao da američki predsednik Tramp želi da razbije EU i da taj posao praktično obavlja njegov nekadašnji politički savetnik i beli suprematista Stiv Benon. Ako to nije dovoljno, moguće je dodati da je “Foreign Affairs”, smatran glasilom američke spoljne politike, 10. jula 2018. pisao: “Trampova antipatija prema EU nadvladala je tradicionalno prijateljstvo i prerasla u neskrivenu netrpeljivost koju je on definisao rečima: Evropsko jedinstvo šteti američkim nacionalnim interesima”. Amerika postepeno gubi svetski primat i to doživljava neurotično pokušavajući da onemogući uspon svakoga koga smatra konkurentom, umesto da ga nadvladava nezadrživim progresom kako je nekada činila.
U tom kontekstu valja obratiti pažnju na Benonovo prisustvo na Kongresu postfašističke stranke “Fratelli d’Italia” na kojem je poručio: “Odavde počinje revolucija”. Zatim je političkog huligana Salvinija proglasio “zrelim državnikom i rođenim vođom” nove političke snage u Evropi. “Brisel ne drhti zbog mene ili Salvinija, drhti u strahu od sirove snage novog pokreta” – kaže Benon. Kada je pre 15 godina jedan od idejnih tvoraca američke Neokon desnice pisao kako je Evropa mlohava ostarela Venera, a Amerika žestoki bog rata Mars teško da je slutio kako će u Benonu, koji je tada bio mornarički oficir, naći tako nadarenog realizatora svojih ideja. Vojni lobi lansirao je, nakon odlaska Džona Mekejna, svog novog eksponenta za javnost i on radi neumorno.
Kao što je Jugoslavija razarana spoljnom potporom unutrašnjim rušiteljima, tako i Evropi preti sličan scenario. Sličnost propadanja Jugoslavije i centrifugalnih zbivanja u EU prvi je pre više od jedne decenije analizirao slovenački ekonomista Jože Mencinger. Majski izbori pokazaće koliko je “evropsko čovečansvo” zrelije u rasuđivanju i energičnije u odbrani dostiguntih vrednosti od “nametanja sebičnog interesa autonomnih i ksenofobnih nacionalnih država – ukratko, od međunarodne anarhije koja je proizvela Prvi svetski rat, boljševičku revoluciju, Veliku krizu, fašističke diktarure, Drugi svetski rat i Holokaust, dakle upravo onu vrstu katastrofa koju je međunarodni sistem uspostavljen 1945. uspešno izbegavao tokom čitavih sedam decenija”- kako je to definisao američki istoričar Kristofer Brovning.
Švedski politolog Bo Rotštajn (Rothstein) propagira (možda pod uticajem Nadežde Mandljštam) tezu kako postoje dva politička pristupa: prvi, straha, koju pratktikuju pretežno konzervativne i nacionalističke partije i drugi, nade koju favorizuju progresivne i demokratske snage. Arsenal straha je praktično neograničen. Ljudi se boje socijalnog raspada i nepoštovanja normi, učestalih građanskih protesta, ekonomske krize, imigranata, rastućeg kriminala, nadvlasti antidemokratskih snaga… U tom segmentu Bo šampionima proglašava Trampa, Orbana, Salvinija, jer oni u ovom trenutku nameću igru čitavom svetu. Na primeru Švedske, Rotštajn pokazuje kako strahove nije neophodno zasnivati na činjenicama. U toj zemlji buja desnica (SD) plašeći ljude navalom imigranata, padom ekonomske stabilnosti, rastom kriminala i terorizama. Podaci, međutim, govore da u Švedskoj zaista ima preko 163.000 imigranata, ali da je rast njene ekonomije trostruko veći nego u susednim zemljama i dva puta veći od proseka EU, javne finansije su bolje i stabilnije nego u bilo kojoj drugoj zemlji sličnog profila, stopa kriminala je na najnižem nivou u istoriji, a teroristički pokušaji su mikroskopskih dimenzija. U političkoj igri nada je mnogo skromnijeg opsega i prinuđena da nedvosmisleno argumentuje svoja obećanja. Srazmerno nižem ekonomskom i civilizacijskom stupnju, efikasnost politike zastrašivanja raste i to njeni akteri znaju i obilato koriste.
Nedavna istraživanja javnog mnenja govore da je 1999. godine u Evropski parlament izabrano 7,6 odsto ksenofibnih i euroskeptičnih poslanika, 2009. godine ih je bilo 15,7 odsto, a prognoze su da će ih ove godine biti izabrano između 19 i 21 odsto. Da li ih je malo ili mnogo veoma je upitno. Sa manje od trideset odsto teško je napraviti većinsku koaliciju ali nije nemoguće inscenirati prevrat. Imajmo u vidu da je Hitlerova nacistička partija na izborima 1928. godine osvojila 2,6 odsto glasova i 12 poslaničkih mesta. U naredne dve godine pristupilo joj je još 92 poslanika iz drugih partija, a na izborima 1933. sa 43,2 odsto glasova osvojila je osnovu za otimanje vlasti.
Ovoga puta naveo sam natprosečno mnogo ozbiljnih izvora i mišljenja kako bi čitaoci mogli da provere tačnost ili pročitaju u originalu više, pa mi se čini da sam stekao pravo i na jedan argument manjeg intenziteta. U meni privlačnoj TV seriji N.C.I.S. forenzičar dr Daki Malard izgovara (misao scenartiste Donalda Belisarija): “Nauka je napravila neverovatne korake napetka, ali zašto ljudi čine zlo, još uvek nije u stanju da objasni”.
Milutin Mitrović