Nije bilo medenog meseca: čim je objavljena vest o Corbynovoj pobedi, krenula je lavina žestokih napada.
Seumas Milne
Velikom većinom glasova članstva, autsajder bez ikakvih šansi postao je lider Laburističke partije, ali od političkog i medijskog establišmenta nije dobio ni kurtoazne četitke. Već u prvim satima posle imenovanja Corbyna, Blairovi saveznici unutar partije su podnosili ostavke na mesta u vladi u senci – koja im nisu bila ni ponuđena. Konzervativci su objavili da je ova pobeda pretnja nacionalnoj bezbednosti i sigurnosti svake porodice u zemlji. I mediji su zaoštrili kampanju – Corbyn i njegovi saveznici su proglašeni za neuračunljive simpatizere terorista. Sledeći korak bi bio zahtev da se novo vođstvo Laburističke partije internira na pusto ostrvo.
Napadi su bili očekivani, ali ovakva provala besa medijskih magnata (koji poslovično izbegavaju plaćanje poreza) – ipak je previše. Ona je zamutila i prave razmere i značaj ovog događaja. U političkom životu Britanije još nije zabeležen primer tako dramatičnog izvrtanja i osporavanja rezultata demokratskog procesa. Za samo tri meseca Corbyn je od anonimnog parlamentarca iz zadnjih klupa evoluirao do kandidata koji je dobio četvrt miliona glasova, što čini gotovo 60 odsto glasača, čime je nadmašio Blairovih 57 odsto kada je prvi put izabran za lidera stranke 1994. Corbyn je privukao stotine hiljada novih članova partije. Na izborima je nadmoćno porazio Blairovu kandidatkinju Liz Kendall koja je dobila svega 4,5 odsto glasova.
U svakom slučaju, Corbynova pobeda je politički potres epskih razmera. Šta god da se dogodi u doglednoj budućnosti, suštinska promena koja se upravo odigrala ne može biti poništena. Osam godina od početka ekonomske krize, otpor merama štednje u Britaniji je dobio novi glas. Doveden je u pitanje politički konformizam konsolidovan godinama vladavine neoliberalizma bez alternative.
Prvi put posle nekoliko decenija na čelu jedne od dve najveće britanske partije nalazi se socijalista koji se ne izvinjava zbog svojih uverenja. U isto vreme konzervativna vlada pokreće napad na sindikate – na meti su pravo radnika na štrajk i finansiranje Laburističke partije. Čak je i konzervativni poslanik David Davis poteze svoje partije nazvao frankističkim. Tvrdnje da konzervativci na taj način zauzimaju „sredinu terena“ su apsurdne. U toku je polarizacija izazvana decenijskim opadanjem životnog standarda, rastom nesigurnosti i ekonomskom krizom. Medijski i politički establišment nije uspeo da spreči Corbynov prodor u naizgled dobro branjeni poredak elita. Mediji koji godinama pogrešno tumače probleme od najvećeg značaja, od rata protiv terorizma do ekonomije, nemoćni su pred pokretom koji menja pravila igre. Umesto toga, oni ističu greške i propuste, stvarne ili izmišljene, i udruženi sa poraženom laburističkom desnicom osporavaju Corbynovo vođstvo, na primer apsurdnim isticanjem odsustva žena na rukovodećim mestima – u prvoj vladi u senci u kojoj većinu čine žene – ili zgražanjem nad time što Corbyn nije pevao himnu na službi u crkvi sv. Pavla u čast 75 godina od Bitke za Britaniju.
Novi lider laburista je uspeo da sklopi kabinet u senci, mada su mnogi tvrdili da je to nemoguće. Takođe se dobro držao u svom prvom nastupu u parlamentu, prenoseći zapanjenom premijeru pitanja svojih glasača. Ovo je donekle stabilizovalo razjedinjenu stranku. Logično je da su prvi dani Corbynovog vođstva haotični. Njegova predizborna kampanja je bila spontana i uspešna pre svega zahvaljujući lokalnim volonterima širom zemlje. Svakome ko je bio u prilici da ovu kampanju prati izbliza smešne su tvrdnje da ju je organizovala sindikalna mašinerija. Deo njegovog šarma je očigledno odsustvo talenta za pretvaranje i trikove profesionalnih političara. On nema liderskog iskustva i moraće još mnogo toga da nauči, i to brzo.
Najveći izazov koji ga čeka, pored histerične medijske anti-kampanje, jeste saradnja sa poslanicima iz sopstvene partije. Godine dominacije Blairovih Novih laburista su pomerile vođstvo partije udesno u odnosu na članstvo, čak i pre nedavnog velikog priliva novih članova. Blairovi saveznici su na gubitničkoj strani i planiraju rušenje novog lidera. Ako im to ne uspe, neki od njih su spremni da pređu na stranu konzervativaca. Neki bi mogli da glasaju za predloge sadašnje vlade, na primer za bombardovanje Sirije, uprkos stavovima novog partijskog vođstva. Neki ministri nove vlade u senci već istupaju protiv platforme na kojoj je Corbyn izabran: zalažu se za smanjivanje socijalnih davanja i prepuštaju Cameronu pregovore sa EU. Nešto od toga bi moglo da prođe kao novi način vođenja politike, pod uslovom da se ne završi opštim rasulom. Jasno je da postoji sukob između poslanika (koji su dospeli u svoje klupe zahvaljujući centralizovanom procesu akreditacija i imenovanja) i proširenog članstva koje želi da povrati kontrolu nad partijom.
Uz poštovanje volje partijske baze, novo vođstvo može da promeni odnos snaga kroz demokratsku proceduru. To neće biti lako. Medijski napadi će se nastaviti. Ali ako Corbynovi glasači ne posustanu, njegova pobeda može biti zapamćena kao početak dalekosežnih promena uključujući preoblikovanje političkog sistema, alternative merama štednje i kraj britanske podrške ratovima bez kraja. Sve to zahteva jak pritisak javnosti unutar i izvan parlamenta. U mnogim zemljama jača otpor merama štednje uvedenim posle krize 2008. Pravo pitanje je kako taj otpor pretočiti u političku snagu. Ne znamo šta će Corbynova pobeda značiti za Laburističku partiju, pa ni koliko dugo će on opstati na mestu lidera. Ali izvesno je da više nema povratka na staro. Corbyn je već promenio Laburističku partiju i britansku politiku, zauvek.
The Guardian, 16.09.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 20.09.2015.