Предложени модел распуштања скупштина локалних заједница и именовања привременог органа од стране Владе представља најгрубље кршење демократије. Оставља огроман простор за манипулацију на вишем нивоу власти, начелника општина, најбројнијих клубова одборника и других јер бих долазило до низа инсценираних и испровоцираних распуштања легално изабраних представника грађана. Овим се не избјегавају блокаде већ се, напротив, омогућава суспендовање демократије и воље бирача.
Нацрт закона о локалној самоуправи РС, који је тренутно у фази јавне расправе, од почетка прате бројне контроверзе.
При Министарству управе и локалне самоуправе РС формиран је радни тим (представници локалних заједница, министарстава и ЦИК-а) са задатком да предложи текст новог Закона. Радни тим је од Министарства добио почетну верзију Закона и доставио је своје виђење одређених рјешења која су се у знатној мјери разликовала од верзије Министарства. Тим је одржао само два састанка, а на другом је обрадио тек трећину закона. Договор је био да се настави са радом у наредном периоду. Међутим, сарадња ресорног министарства и радног тима из непознатих разлога је престала. Крајем године Министарство је доставило Влади, Влада предложила Народној скупштини Републике Српске, а НСРС усвојила Нацрт закона који је готово идентичан првој верзији (који није уважио приједлоге радног тима).
Стога се намеће неколико питана:
Ко је радио приједлог Нацрта, односно, ко стоји иза тога?
Чему је служио радни тим ако је у потпуности игнорисан?
Зашто је на НСРС усвојен Нацрт који су критиковале све политичке партије?
На конференцији предсједника и секретара скупштина, коју је организовао Савез општина и градова РС, Нацрт је такође оштро критикован.
Образложења ресорног министарства да у окружењу постоје слична рјешења су неутемељена јер су непримјењива због уставно – територијалног уређења БиХ и РС.
Закон о локалној самоуправи морао би на другачији начин да ријеши надлежности, питање распуштања скупштине, скупштинску службу и секретара, улоге мјесних заједница и сл. А све то требало би да прате измјене других закона које би омогућиле провођење Закона о локалној самоуправи.
Надлежности градова и општина
Надлежности градова и општина су идентичне. Осим назива општина/град, суштинске разлике нема.
По мом мишљењу, градови би требали добити веће надлежности у односу на општине јер имају веће капацитете за рјешавање одређених проблема на локалном нивоу.
Град би требао имати:
-Све надлежности које су овом радном верзиом додијељене општинама
-Издавање локацијске, грађевинске и употребне дозволе за све објекте без обзира на њихову спратност, распоне или друге величине
-Прикупљање и контрола пореза који представљају изворне приходе градова и који им у потпуности припадају
-Одржавање магистралних и регионалних путева који пролазе кроз урбано градско подручје
-Један од могућих модела утицаја на рад полицијске станице
Уколико се жели децентрализација управе, не постоји нити један разлог да Министарство преузима издавање локацијске, грађевинске и употребне дозволе, јер градови не само да имају бољи кадровски капацитет, него и знатно већу потребу утицаја на уређење свог простора.
У стратегији развоја локалне самоуправе у Републици Српској за период 2009-2015. године, у поглављу 2.3. Средства и имовина, наводи се посебно неопходност активније пореске политике на локалном нивоу. На истом мјесту се наводи да је у потпуности јасно да јединице локалне самоуправе имају већи интерес и мотив за ефикаснију наплату ових пореза. Свакако да би градови могли обезбиједити кадровски и сваки други капацитет за извршење ове надлежности.
На урбаном подручју су сасвим други начини и потреба одржавања магистралних и регионалних путева. Динамичност саобраћаја моторних возила, бициклиста и пјешака тражи чешћу и бржу реакцију када су у питању: оштећења на коловозу, хоризонтална саобраћајна сигнализација и одржавање проходности у зимским условима. Не треба образлагати да је локална заједница, у овом случају градска управа, много заинтересованија да ове активности буду ефикасно и благовремено реализоване.
Надлежност за одржавање јавног реда и мира није јасно детерминисана те се често приписује и полицији и комуналној полицији. Цијеним да би и на полицијске структуре у овом сегменту град морао имати утицај, да ли као потпуну надлежност или утицај на избор начелника ове полицијске структуре, или на неки други начин.
Распуштање скупштине
Распуштање скупштине је мјера која је неопходна како би се избјегле блокаде рада скупштина и функционисања локалних заједница (као што је случај у Кнежеву, Градишци и сл.). Али нипошто на начин да се суспендује демократија.
Предложени модел распуштања скупштина локалних заједница и именовања привременог органа од стране Владе представља најгрубље кршење демократије. Осим тога, оставља огроман простор за манипулацију на вишем нивоу власти, начелника општина, најбројнијих клубова и других јер бих долазило до низа инсценираних и испровоцираних распуштања легално изабраних представника грађана. Овим се не избјегавају блокаде већ се, напротив, омогућава суспендовање демократије и воље бирача.
Много практичније, рационалније и у потпуности у духу демократије јесте увести статут ванредних избора.
Неусвајање буџета је веома погодан механизам да се распусте скупштине гдје је то „интерес“, а посебно у посљедњој години мандата. Сматрам да би се злоупотреба тог механизма избјегла додавањем и дефинисањем помјерених рокова за усвајање буџета (до краја првог квартала). Уколико буџет ни тада не би био усвојен, требало би расписати ванредне изборе и за локални парламент и за начелника/градоначелника. Накнаде изабраним лицима требало би укинути у одложеном року усвајања буџета.
У изборној години требало би оставити могућност именовања привременог органа, али од стране НСРС.
Одборницима не би требало пријетити уколико покрену опозив начелника или градоначелника. Ово питање се може квалитетније ријешити дизањем прага са 50%+1 глас на двије трећине одборника. Код формирања двотрећинске већине за опозив, дошло би до ширег партијског усаглашавања,а тиме би био готово извјестан и резултат референдума.
Грубим моделом распуштања скупштина и именовањем принудних управа, у понуђеном рјешењу минимизира се улога скупштина. Тиме се законска регулатива локалних заједница удаљава од демократских начела.
Уколико је неопходно законско усаглашавање, а вјероватно јесте, треба иницирати измјену Изборног закона.
Скупштинска служба
Требало би имплицитно ријешити формирање скупштинских служби које не смију бити дио општинских или градских управа, којима ће руководити скупштинско руководство (предсједник и секретар скупштине), а не начелници општина.
Секретар скупштине треба да буде искључиво професионално лице које ће руководити службом. У случају привремене спријечености мијењало би га лице из скупштинске службе које има потребну стручну спрему и радно искуство за обављање тог посла.
Мјесне заједнице
Улогу мјесних заједница требало би додатно оснажити, те је још прецизирати:
– Додјелом буџета којим ће МЗ располагати
– Планираним средствима у буџету града/општина која ће МЗ моћи повлачити кандидовањем пројеката путем конкурса
– Ставити им у надлежност управљање објектима и просторима у власништву локалне заједнице, а који имају јавни карактер (просторије МЗ, борачке организације, пензионери, друштвени домови, НВО и сл)
– Пренијети им дио надлежности градоначелника (одржавање некатегорисаних путева у зимском периоду, сеоских гробаља и сл.)
Овим би се задовољио принцип децентрализације све до нивоа грађана, јер се према садашњем моделу та децентрализација задржава на нивоу општина и градова. На овај начин локалне заједнице врше притисак на више нивое власти, а заборављају могућност спуштања децентрализације на ниво испод.
Генерално говорећи, Закон би требало да тежи децентралзацији власти – да се локалним заједницама да дио надлежности са републичког нивоа, а мјесним заједницама са локалног.У Нацрту је доминантан супротан тренд: врши се додатна централизација, а под окриљем приче о избјегавању блокада рада локалне управе.
Izvor: Skupstina Grada Banjaluka