Milivoj Bešlin, istoričar, za ‘Zašto?’ objašnjava zbog čega Srbija, izuzev malog broja aktivista i političkih i javnih ličnosti, ne želi prihvatiti istinu da je u Srebrenici počinjen genocid, kako su to svojim presudama utvrdila dva suda Ujedinjenih nacija.
Obilježavanje genocida u Beogradu, juli 2016.
Politika zločina
Pre dvadeset i dve godine, nakon pada Srebrenice, zone pod zaštitom UN, izvršen je masakr nad više od 8.000 muškaraca, dečaka i staraca zbog toga što su bili bošnjačke nacionalnosti.
Bio je to vrhunac politike zločina koji je primenjen u ratu u BiH, događaj koji će i Haški tribunal i stalni Međunarodni krivični sud okarakterisati kao genocid – izvan svake sumnje!
Ipak, srebrenički genocid nije izolovan događaj ili incident tokom rata u BiH. Zauzimanje Srebrenice i masakr tako širokih razmera bio je tragični kontinuitet i nastavak nacionalističkog ratnog pohoda bosanskih Srba, vojno i materijalno potpomognutih Miloševićevom Srbijom, sa ciljem ovladavanja teritorijom istočne Bosne i Podrinja i progona gotovo celokupnog nesrpskog stanovništva koji je izvršen tokom rata 1992–1995.
Dekontekstualizovati Srebrenicu, proglasiti je toliko različitom od ostatka Podrinja bilo bi isto što i genocidne namere svesti na jedan grad u BiH; oglasiti genocid, kako je to već primećeno, „opštinskim slučajem“.
Sistematska etnička čišćenja i masovna ubistva i logorisanja Bošnjaka opustošila su i druge istočnobosanske gradove: Foču, Višegrad, Zvornik, Bratunac, Bijeljinu, Goražde, kao i gotovo sva sela širom Podrinja.
Genocidne politike ili ideologije
Ipak u Srbiji, osuđenoj presudom Međunarodnog suda pravde zbog nesprečavanja i nekažnjavanja genocida, umesto u ratu počinjenih masovnih zločina, za dominantne tokove intelektualne i političke elite, predmet osude i moralne diskreditacije su međunarodne institucije koje ne daju da se počinjeni genocid relativizuje ili negira.
Jasno je da protagonistima relativizacije i negiranja genocida, a reč je o vrlo širokoj i ideološki heterogenoj koaliciji, nije stalo do žrtava, kao ni do počinilaca, oni žele da sačuvaju esencijalne karakteristike ideologije nacionalizma i da je ekskulpiraju tereta masovnih i sistematskih zločina, koji su u njeno ime i na njen podsticaj počinjeni.
Ne mogu narodi biti genocidni, ali politike ili ideologije – mogu.
Dokazi
Potvrda za navedenu tvrdnju je na pretek. A da bi „velika Srbija“ bila istorijski ostvariva i dugoročno održiva trebalo je postići fizičko uništenje pre svega bošnjačkog naroda. U istorijskim izvorima ostaju svedočanstva o nespornoj genocidnoj intencionalnosti.
‘Direktivom 7’ vođstva bosanskih Srba iz marta 1995. data jeoperativna osnova za uklanjanje oko 50.000 bošnjačkih izbeglica koje su u krajnje nehumanim okolnostima živele u Srebrenici – gradu koji je pre rata brojao manje od 6.000 stanovnika.
Tela ubijenih, pripadnici vojske bosanskih Srba su bacali u masovne grobnice, kasnije nazvane primarnim.
U nedeljama i mesecima nakon počinjenog masakra vinovnici zločina će se vraćati da prikriju dokaze: iskopavaće posmrtne ostatke svojih žrtava, razvoziti ih i ponovo pokopavati u brojnim manjim sekundarnim grobnicama rasutim širom istočne Bosne.
“Čišćenje”
Nakon etničkog čišćenja, vođstvo RS je počelo da sistematski taj prostor naseljava srpskim stanovništvom, čime se želelo sprečiti vraćanje u Srebrenicu njenih preživelih stanovnika.
Ubrzo će se prostor zauzet zločinom preinačiti sistematskim brisanjem iz pamćenja svih obeležja koja svedoče da je tu ikada živela i jedna druga nacija sem srpske.
Ubrzano su građene pravoslavne crkve, preimenovane ulice i trgovi, a škole su ukrašavane pravoslavnom ikonografijom.
Nije bilo dovoljno izvršiti ‘čišćenje’ Bošnjaka, trebalo je temeljno ukloniti i sve tragove njihovog identiteta, umesto čega je Srebrenicu trebalo pretvoriti u simbol srpske nacionalne kohezije, paradigme za čitavo Podrinje, kome je trebalo nametnuti vlastite identitetske, političke, verske i kulturne simbole.
I sve to za samo nekoliko nedelja. Brzina i sistematičnost etničkog inženjeringa koja je teško uporediva.
Negiranje ili prikrivanje
Osporavanje sudskih presuda o genocidu u Srebrenici i čitav bestidni napor u vezi sa negiranjem, neraskidivo je povezan sa pokušajima prikrivanja temelja na kojima je stvorena ‘najvrednija ratna tekovina’, kako je manji bosanskohercegovački entitet determinisao Dobrica Ćosić.
Uostalom, kako je moguće da su svi ‘zaboravili’ ne samo presude Haškog suda, već i obavezujuću presudu Međunarodnog suda pravde da se u Srebrenici desio genocid i Rezoluciju skupštine Srbije iz 2010. kojom se prihvata takva presuda?!
I odakle pervertirano uverenje da se negiranjem ili prikrivanjem zločina skida moralna odgovornost, kada je oslobađanje od stigme za počinjena nedela moguće samo individualizacijom krivice i nedvosmislenim diskontinuitetom sa ideologijom i politikom koje su vodile u zločin.
