Požalio se da se na ove tri opštine pažnja usmerava samo u vreme predizbornih kampanja kad jug posete ministri, sekretari kako bi rešili probleme između Srba i Albanaca, a “kako izbori prođu tako se svi vrate svojim problemima”, kaže nam Stošić.
piše: Dejan Kožul
Nema puno Srba u Preševu, a i to što ima uglavnom je izolovano, bilo fizički sa svojim mestom življenja, bilo u smislu komunikacije. Samo osnovno. Ako se mora. Tim više je neobično videti lokalnog Srbina kako dobacuje komšijama Albancima kako će podeliti ulicu u kojoj žive kad Preševo sutra postane deo Kosova. Taj Srbin zove se Predrag Stošić i profesor je fizičkog, a ujedno i zamenik predsednika Opštine Preševo, opštine u kojoj, uz Bujanovac i Medveđu, Albanci čine većinu stanovništva. Već mesecima su te tri opštine i njeni stanovnici neka vrsta monete za potkusurivanje. Po navodnom dogovoru dva predsednika (Tači i Vučić), ako priča “razgraničenju” prođe, a testira se već neko vreme, ove tri opštine bi mogle pripasti Kosovu. Srbija bi dobila neke delove Kosova, ali o tome možda nekom drugom prilikom. Sad nas zanima jug Srbije, odnosno Preševo, Bujanovac i Medveđa.
“Ja sam vrlo mlad ali ovo mi je peta država u kojoj živim. Živeli smo u SFRJ, SRJ, pa uniji Srbije i Crne Gore, sada u Srbiji”, rekao nam je Ragmi Mustafa, predsednik Nacionalnog saveta Albanaca dok smo pričali o mogućnosti da se sutra, nakon svega, sa nemenjanjem mesta boravka nađe i u petoj državi, koju je očigledno već pribrojao. Ta država zove se Kosovo.
..Na Balkanu je normalno da imaš nekoliko pasoša tokom svog dela života. To samo pokazuje koliko je nestabilan i nemiran ovaj deo Evrope”, dodao je.
A da je uslišiti želje Albanaca sa juga Srbije oni bi još 1992. godine rado prešli u okvire Kosova, tada još samo pokrajinu, ali sa težnjom za nezavisnošću, posebno nakon nezvaničnog referenduma iz 1991. godine kad su tu nezavisnost i izglasali. Ipak, i sami su bili svesni da je možda bilo preuranjeno tada ići do kraja sa tom odlukom. Priprema terena je počela stvaranjem paralelnih institucija, nezavisnih od Srbije. Tada su i Albanci sa juga Srbije organizovali referendum za poboljšanje njihovog položaja i za pripajanje Kosovu.
Taj glas, koliko god glasan bio, do Beograda nije dopirao, kako onda tako i danas.
“Teško je reći da se išta promenilo”, sagledava nam malo situaciju Ragmi Mustafa i podseća da su postojala tri sporazuma između političkih predstavnika Albanaca i Srba ali da ni jedan nije doveo prava Albanaca na nivo sa kojim bi bili zadovoljni. Ti sporazumi su uglavnom bili vezani za Kosovo, ali nemoguće je sagledavati odnose između Srba i Albanaca sa Kosova, a isključiti Albance sa juga Srbije. Štoviše, moglo bi se reći da su čak i u goroj situaciji od sunarodnika sa Kosova.
Mustafa na sopstvenom primeru navodi probleme za koje će vam svi reći da su ključni.
“Ako sam se rodio u Prištini, pa studirao u Tetovu, a iz Velikog Trnovca sam, te imam diplomu iz Tetova, ne mogu da je nostrifikujem u Beogradu jer mi piše da sam se rodio u Prištini, Kosovu, a oni ne priznaju Kosovo. Ja kažem da sam odavde, iz Srbije, a da onda imaju problem sa Makedonijom, a ne sa mnom jer je tamo izdata diploma i oni su naveli Kosovo kao državu. Ti mali problemi nas tište već 19 godina. Ne možemo da ih rešimo i probamo da organizujemo živote i onda se čude što želimo da se pripojimo Kosovu. Ova država me ne tretira kao građanina, neće da mi prizna diplomu iako nije dala ni jedan cent da se iškolujem”.
Reakcija na ignoranciju
Fudbal je na ovim prostorima poput religije. Figurativno, a na ovom primeru videćemo da je i bukvalno tako prihvaćeno. Kažu da je baš Veliki Trnovac, kod Bujanovca, mesto u kom nastaje veliki broj fudbalskih talenata. Nije potrebna dublja analiza niti statistika da izronimo koji je fudbaler sa prostora Kosova, ali i juga Srbije, a da je Albanac, poslednji igrao za reprezentaciju neke od zemalja koje je Ragmi Mustafa navodio. To je bio, sada već pokojni, Fadilj Vokri koji je igrao, isto tako za sada već pokojnu SFRJ. Ostali imaju širok spektar reprezentacija za koju igraju: Albanija, Kosovo, Švajcarska…
A Srbija? Setimo se slučaja sa Ademom Ljajićem koji nije želeo da peva himnu “Bože pravde”, kao i ostali fudbaleri jer je ne oseća svojim pošto su u njoj spominje “srpski rod”. Siniša Mihajlović, tadašnji selektor je jednostavno doneo odluku da ga više ne zove. E, u ovom slučaju nema ni poziva, ili ako ga ima, Albanci ni ne razmišljaju da nastupaju za reprezentaciju Srbije.
Nepostojanje obostrane ljubavi sa tim što će Albanci reći da je sa njihove strane reč samo o reakciji.
Belzim Kamberi, predsednik odbora za ljudska prava za Preševo, Bujanovac i Medveđu ističe da se možda očekivao neki napredak i bolji odnosi nakon pada Miloševića, ali da tog napretka nije bilo.
“I dalje su veliki problemi sa poštovanjem kolektivnih prava. Ove opštine imaju svoje specifičnosti, a zbog političkih veza Kosova i Srbije Albancima se ne priznaje nacionalni simbol, a to je po Zakonu o manjinskim pravima zastava Albanije, samo što mi na to gledamo kao na nacionalni simbol”, kaže nam Kamberi.
Ako pogledamo malo države na prostoru SFRJ, bez obzira gde se nalazili, Albanci svuda kao nacionalni simbol ističu albansku zastavu. Naravno, uz onu države u kojoj se nalaze i nigde to ne izaziva toliko burnu reakciju kao u Srbiji.
“To je samo mali primer koji ukazuje da nije bilo napretka u integraciji Albanaca. Bez obzira ko čini vlast u Srbiji, nikad nije bilo dovoljno političke volje da se Albanci integrišu i da budu ravnopravni građani”, zaključuje on.
Kad je Srbiji skinut vizni režim u nekoliko narednih meseci desetine punih autobusa dnevno odlazilo je put zemalja EU. Uglavnom puni Romima i Albancima. U tim godinama, dok je bliskoistočna kriza bila tek možda u nagoveštaju, Srbija je bila u top četiri zemlje po broju tražioca azila u zemljama EU, odmah iza Avganistana, Rusije i Iraka. Veliki broj je vraćen a problem je ostao.
“Odlaze svi odavde zbog socio-ekonomskih problema ali specifičnost kod Albanaca je da oni idu i zbog političkih razloga,” objašnjava nam Kamberi koji ističe da je problem i centralizovana politika.
“Ovaj sistem Srbije danas ne daje nikakve mogućnosti za ljude koji žive u ruralnim delovima, a poseban problem je još ako je reč o nacionalnim manjinama”.
Nisu samo lokalni Albanci svesni tih problema. Razgovarali smo sa jednim od političkih predstavnika Srba sa juga Srbije. To je onaj sa početka teksta. Radi u dve škole, u gimnaziji “Skenderbeg” je i pomoćnik direktora, a ujedno je, kao što smo napomenuli pomoćnik predsednika Opštine Preševo.
Život jednih pored drugih
Požalio se da se na ove tri opštine pažnja usmerava samo u vreme predizbornih kampanja kad jug posete ministri, sekretari kako bi rešili probleme između Srba i Albanaca, a “kako izbori prođu tako se svi vrate svojim problemima”, kaže nam Stošić.
“Na svaki pokušaj države da se bavi pitanjem Srba ili Albanaca sa juga Srbije gledam pozitivno. Rešavanjem problema Albanaca doći će na red i rešavanje problema Srba. Živimo na istoj teritoriji, istom mestu. Isti problemi muče nas i njih”, kaže nam Stošić čija kuća se nalazi odmah do džamije. Svakodnevni ezani mu ni malo ne smetaju, kaže. Naprotiv.
Ističe i da ne postoje međunacionalni problemi, barem između lokalnih Albanaca i Srba.
“Mi smo sa tim nacionalnim problemima ovde završili onog momenta kad smo shvatili da smo i jedni i drugi bili izigrani pa smo se sad u potpunosti fokusirali isključivo na ekonomske stvari koje čine suštinu života. Najjasniji parametar za stanje u opštini je ogroman odliv mladih ljudi, smanjeni broj dece u školama. To se dešava u celoj Srbiji, ali ovde je to jasan pokazatelj da nešto debelo nije u redu. Potrebna je jaća pomoć države da se stvore uslovi za život. Lokalni Srbi odlaze za Niš i Beograd, Albanci u Gnjilane i Prištinu i svako ide tamo gde će mu biti bolje”, nevoljno zaključuje Stošić.
Na konkretnom primeru možemo da prikažemo kakve rezultate daje ovakva politika. Ragmi Mustafa objašnjava da se u deset godina, broj učenika u školama smanjio za nešto više od 40 %.
“Odlaze, ne samo Albanci, već i Srbi i Romi. Ne vide svoju perspektivu u ovim opštinama jer do sada nisu stvoreni uslovi da se svi osećaju delom jedne zajednice, društva”, kaže on.
A po svemu sudeći i neće se stvarati. Jug Srbije zanimljiv je Beogradu isključivo kao teritorija. I tu postoji više nivoa problema, odnosno omalovažavanja potreba stanovništva. Prvi je odnos Beograda ka provinciji, po čemu se jug Srbije ne razlikuje od bilo koje druge provincije, makar i sa srpskim stanovništvom. Kad tome dodamo i da je većinski naseljena “manjinom”, koja je tu većina, a posebno ako je reč o albanskoj zajednici onda se na moguće rešenje problema prouzrokovanog sopstvenom nesposobnošću i nepostojanjem želje da se albanskoj zajednici daju jednaka prava, gleda kroz razmenu teritorija. Tako se Srbija fino očisti nepoželjnih elemenata, kad već svojim delovanjem u potpunosti u tome nije uspela. Etničko čišćenje je prva asocijacija i, da, to i jeste to.
Šta je rešenje? Autonomija, razgraničenje, pripajanje Kosovu? Na žalost, stanovnike ovih opština će retko ko i pitati šta oni žele, mada je većinsko raspoloženje usmereno ka pripajanju Kosovu. Pre godinu dana su predstavnici Albanaca osvojili deklaraciju kojom traže da u dijalog Beograda i Prištine bude uključeno i rešenje problema ove tri opštine.
Belzim Kamberi takođe ističe da ideja o prisajedinjenju Preševske doline, kako ovima opštinama tepaju, nije nova i da ona postoji još od 1992. godine:
“To je, ne samo volja Albanaca, nego i reakcija za neintegrisanje u zajednicu. Kad vi ne osećate državu kao vašu naravno da ne želite da živite više u njoj”.
Između euforije i strepnje. To je trenutak u kom se nalazi Preševska dolina. Euforija nakon izjava pojedinaca iz EU ali i SAD-a, da nema crvene linije u sporazumu između Srbije i Kosova, nakon najave Hašima Tačija da će se angažovati da se ovi krajevi spoje Kosovu, ali i strepnja nakon, za njih, obeshrabrujućih poruka pre svega iz Nemačke.
A Srbi? Kako Srbi gledaju na to? Predrag Stošić je posebna priča. Pa čak i takav ističe da se u Preševu i drugim opštinama živi ipak jedno pored drugih, a ne zajedno:
“Problemi Albanaca su više sa državom, nego sa građanima. Čak i u vreme krize 2001. godine nije bilo tenzije među građanima. Nema ih ni danas. Ipak, nema međuetničkih brakova i više se živi zajedno u javnom i profesionalnom životu nego privatno. Sistem nije napravio tu građansku koheziju i građanski duh”.
I, sad se vraćamo na početak priče. Na onu šalu i zdrav odnos prema životnim okolnostima.
“Šalili smo se da ćemo mi da se sve dogovorimo pa ako nas pitaju za razgraničenje i prisajedinjenje Kosovu, da budemo spremni. Mislim da niko ljude koji žive ovde nije pitao da li oni to žele. Da li postoji fizička moć da se to učini? Kako će to da urade, kako će mene i mog komšiju koji živimo zajedno već 35 godina da razgraniče? Kako će ovu ulicu da podele? To je nedeljivo? Sve to među Srbe uliva određenu dozu straha i nepoverenja. Mi živimo u državi Srbiji, tu vladaju njeni zakoni, Ustav, gde se život odvija normalno koliko je to moguće. Kompletnu vlast na nivou opštine vode Albanci.
Srbi osećaju neki strah da će možda biti iznevereni, da će biti prepušteni sami sebi,” iskreno će na kraju naš sagovornik.
A ako se desi i ako se donese odluka da Preševo i ostale pripoje Kosovu?
“Ne preostaje nam ništa drugo nego da gledamo jedni druge. Mislim da se u našem odnosu ništa neće promeniti”, na kraju će Stošić.
Teško je bilo reći mu da su to isto mislili i pred rat u Bosni, pa i u čitavoj Jugoslaviji. Sve je, dakle, moguće pa i to da ulica vašeg detinjstva ubuduće bude granica i ulica razjedinjenja.
Autor: Impuls