fbpx

Oni kojima je u nedelju 6. avgusta nedostajao prenos F1 i žestoko nadmetanje Fetela, Hamiltona i Botasa, morali su se zadovoljiti senzacionalnom vešću da je u Venecueli “vojska ustala protiv diktatora”. Puč u toj zemlji nije neka izuzetna stvar, pa ipak niko ne voli te događaje čak i kada su na 8.984 kilometara razdaljine, koliko deli Beograd od Karakasa. 

9istina

 

Medijska mašinerija, za koju venecuelanski predsednik Maduro tvrdi da je snabdevana pogonskim novcem i dirigovana iz Amerike, što nije sasvim netačno, zgrabila je događaj i počela da ga naduvava. Vrlo brzo se ustanovilo da tu nešto ne štima, jer je vojska, umesto da odjuri Madura, razjurila pučiste – dvoje ubila, deset zarobila, a preostalih šest su uspeli da umaknu. Fotografije pučista, na kojima se u najbenevolentnijem pristupu može izbrojati njih 18, ne računajući Simona Bolivara, pod čijim su se portretom slikali, svedoči o “širini pobune”. Za sada je sigurno, iako su svi u uniformama, da je jedino njihov vođa Huan Karlos Kaguaripano ražalovani kapetan za kojim postoji poternica još iz 2014. godine – sumnjivo vojno lice.

Pokušao sam da nabrojim, dakako samo od tzv. Pete republike, državne udare u Venecueli, i došao do impozantnog broja koji može biti netačan jedino ako sam neki propustio. Prvo je Čaves 1992. godine pokušao da pučem (dva puta uzastopno) preuzme vlast, ali je uhapšen. Posle dve godine pušten je iz zatvora. Tada je uspeo da formira svoju partiju, te sa njom 2000. godine osvoji izbore, koje je opozicija ocenila kao puč, a njene ocene postaju činjenica za medije, naročito zapadne. Samo dve godine pošto je stekao vlast, protiv Čavesa izbija protest preko 20.000 radnika naftne industrije, koji je zbog naoružanih pripadnika opozicije takođe klasifikovan kao puč. Vrhovni sud, odan Maduru, 31. maja ove godine jednostavno je raspustio parlament u kojem je opozicija imala većinu – što nije ništa drugo nego puč sumnjivo legalnim postupkom. Računajući još i ovaj najnoviji, sa uniformno kostimiranim pučistima, ispada da u proseku na svakih pet godina biva nekakav prevrat. Promene ustava, međutim, slede ređe – onda kada se promeni predsednik, pa novi želi da poveća svoja ovlašćenja i da se “demokratski” razračuna sa opozicijom. Inače, Maduro se kleo u Čavesov ustav koji je poredio sa Biblijom, a sada ga menja, ili to barem pokušava.

Novoizabrana Ustavotvorna skupština od 545 deputata ustavotvoraca, dobila je zadatak da piše novi Madurov ustav. Teško da će u tome žuriti, jer sadašnje stanje daje predsedniku veća ovlašćenja nego što bi ih mogao dobiti u nekom njemu naklonjenom parlamentu. “Trenutni” predsednik Venecuele, Nikolas Maduro, kako ga neuobičajeno definiše Wikipedia, bivši je vozač gradskog autobusa i sindikalac koji je na Kubi završio školu za kadrovike. Izabran je za predsednika pre svega jer je to bila želja umirućeg Čavesa. Ne bi se reklo da ima neke posebne državničke ideje, pa se zato drži onoga što je činio Čaves, inspirisan idejama Simona Bolivara, Če Gevare 18. veka.

Bolivar, rođeni Venecuelanac, borac za osamostaljenje od španske dominacije, predvodio je uspešnu oslobodilačku borbu i u Kolumbiji, Panami, Ekvadoru i Peruu. Španska kolonija zvana Gornji Peru u znak zahvalnosti Bolivaru promenila je ime u Bolivija. Bio je lep i elokventan, što je kod Latinosa vrlo važno. Smatrao se liberalom, pristalicom slobodnog tržišta, proklamovao je jednakost, ograničavanje vlasti vladavinom prava, slobodu svih vera i poštovanje “narodnih prava”. Omiljena parola mu je bila: “Mnogo je teže osloboditi naciju od zavisnosti, nego porobiti slobodnu zemlju”. U njega se zaklinju i vlast i opozicija.

Naime, pod njegovom slikom sedeo je i Karlos Andreas Peres, provodilac neoliberalnih reformi koji je 1989. godine naredio atak na demonstrante što su tražili obuzdavanje cena i veća socijalna prava. Prema dominantnoj informaciji tada je ubijeno oko 3.000 učesnika protesta. U odnosu na njega, odnosno na okrutnost politike bogatih, Maduro je Majka Tereza, sa 123 ubijenih na duši (prema dosadašnjem ne naročito pouzdanom javljanju medija). Masovni protesti inicirani su pre svega padom standarda. Dakako da se taj argument obilato koristi da se promeni i društveni sistem. U toj borbi niko ne bira sredstva, ni saveznike. Maduro optužuje Ameriku da je ona režiser svih nedaća u njegovoj zemlji. Kao svaki političar, on preteruje u razmerama, ali ne greši u imenovanju glavnog protivnika.

Da je dobrim delom u pravu najbolje svedoči “uputstvo za upotrebu” American Enterprise Instituta, think-tank epicentra američkih NEOKON-a, veoma uticajnog na spoljnu politiku svetskog policajca. Oni su 2013. godine za korporacijske finansijere i republikansku partiju definisali pored ostalog i sledeća propagandna uputstva:

“Insistirati da u vrhu vlasti u Venecueli sede narko-kraljevi; zahtevati uništenje iranske mreže, odnosno mreže Hezbolaha u Venecueli (nije važno što to ne postoji) jer se tako mogu eliminisati prepreke korporativno-finansijskim interesima; instaliranjem klijentelnog režima onemogućiti uticaj koji Venecuela ima u Južnoj Americi.”

Doslovno piše: “Vreme je da diplomatija SAD-a počne dijalog sa ključnim zemljama kako bi im objasnila previsoku cenu Čavesovog kriminalnog režima, uključujući i njegovu povezanost sa narkotrafikantima u Kolumbiji, Centralnoj Americi i Meksiku”. Iza toga sledi pet tačaka o tome kako pogoršati krizu u Venecueli: 1. SAD treba da povećaju plasman svoje nafte u zemljama koje su zavisne od venecuelanske nafte; 2. SAD treba da povećaju novčanu pomoć građanskim organizacijama koje vode računa da nanose štetu vlastima, a ne narodu; 3. SAD treba da rade na širenju jaza između tolerantnih pripadnika vlasti i čvrstolinijaša; 4. SAD treba da koordiniraju pritisak međunarodnih institucija na Venecuelu i obezbede finansijsku podršku (opoziciji) za izbore 2018. godine; 5. SAD treba sankcijama i drugim merama da povećaju ekonomsku cenu venecuelanske države, ograničavajući njene prihode od nafte i blokirajući svaku moguću vrstu finansiranja.

Koreni te politike sežu daleko, sve do “Monroove doktrine” iz 1850. godine, kada je taj američki predsednik proklamovao zaštitu nad američkim kontinentima od evropskog kolonijalizma. Tako su se mnoge zemlje (Venecuela, Kolumbija, Bolivija, Argentina, Meksiko) oslobodile španske dominacije, ali su ubrzo konstatovale da je doktrina postala “ništa drugo do sredstvo američke nacionalne politike”. Američki državni sekretar  Džejms Blein (1889-1892) definisao je svoju zemlju kao “Velikog brata” Južne Amerike.

Vratio bih se sada venecuelanskom socijalizmu. Pre Čavesovog dolaska, vlast se zasnivala na striktnom “socijalnom aparthejdu”. Od Karakasa pa dalje po gradovima su postojala geta bogatih u koja su siromašni ulazili samo ako su posluga. Nepoštovanje tih granica platio je životom 4. juna izvesni Orlando Hose Figuera, star 21 godinu. On je preminuo posle 14 dana muka sa 80 odsto spaljenog tela. Imao je tu nesreću da je na posao krenuo skuterom kroz “bogatašku” četvrt Karakasa a na sebi imao crvenu majicu kakve nose pristalice Madura. I još nešto: imao je crnu put i pre nego što su ga živog zapalili. Presretnut je, linčovan do krvi koja se slivala sa golog tela, a zatim poliven benzinom i živ zapaljen. Čuvari bogatstva i demokratije su svoj zločin obilato snimali i postavili na internet. Užas i divljaštvo me podsećaju na reportažu italijanskog novinara Paola Rumica o tome kako su ga Beli orlovi u vreme rata u Bosni vodili da gleda kako čitave muslimanske porodice žive spaljuju u njihovim kućama i želeli da to novinar vidi, slika i objavi! Zločinačka, neljudska logika ima i oblike hvalisanja.

Nesrećni Orlando, ako je i bio levičarski pristalica, bio je to zato što je ta vrsta ljudi u vreme Čavesa dobila dostojanstvo, ravnopravnost i opipljiva materijalna dobra. “Socijalne investicije u Venecueli za vreme Čavesove administracije prepolovile su siromaštvo sa 50 na 27 odsto (ekstremno siromaštvo sa 23,4 na 8,5 odsto) u 2011. godini; postotak dece obuhvaćene školovanjem bližio se stoprocentnom; upečatljivo je smanjen mortalitet dece i stanovništvu omogućen dostup do pijaće vode i zdravstvenih usluga” – ovo prepisujem sa sajta američke Central Intelligence Agency – CIA!

Uporedimo to sa podacima iz propagandnog videa Venecuele u kojem se kaže: “Urbanizovano je 89 odsto zemlje; stopa nezaposlenih 2015. je 6 odsto; stopa siromaštva je sa 54,2 smanjena na 23,6 odsto; 83 odsto generacije na 75 univerziteta obuhvaćeno je visokim obrazovanjem (deluje neverovatno) – uz porast na 2 miliona i 600 hiljada studenata; obolevanje dece smanjeno je za 50 odsto; uvedena je participativna demokratija”. Nema velikih razlika uprkos ideološkoj provaliji koja deli ta dva izvora. Prilikom referenduma 2004. godine, kojim je traženo da Čaves napusti položaj predsednika, najeminentniji strani posmatrač bio je bivši američki predsednik Karter. Čaves je tada dobio poverenje 58 odsto glasača, a Karter je na žestoke napade iz svoje zemlje odgovorio: “Učestale optužbe o izbornim prevarama su besmislene, prevare su nemoguće po venecuelanskom izbornom sistemu koji je jedan od najboljih na svetu”.

Evo još nekih podataka iz Čavesovog zlatnog doba: nezaposlenost je smanjena sa 14,5 na 6 odsto, BDP po stanovniku porastao je sa 4.105 na 18.400 u 2014. godini; prihodi od nafte porasli su sa 14,4 na 60 milijardi dolara godišnje. U nafti je i uspeh i krah sistema. U vreme Čavesa cene nafte su neprekidno rasle dostigavši čak i preko sto dolara za barel. Postoje računice po kojima bi Maduro stao na noge tek ako bi cena nafte skočila na 118 dolara za barel. Od 2014. cene počinju da padaju i danas su ispod polovine nekadašnjeg iznosa. U vreme visokih cena i prihoda od nafte vlasti su malo investirale u nacionalnu industriju i poljoprivredu, pa čak i u modernizaciju crpljenja nafte. Prema podacima OPEC-a, BP-a i US EIA-a rezerve nafte u Venecueli su najveće na svetu (300 milijardi barela), osetno iznad rezervi Saudijske Arabije (266 milijardi barela). To, kao i činjenica da nafta iz Saudijske Arabije do Amerike stiže za 40 dana a iz Venecuele za 4, za kapital su neverovatan mamac, koji se meri stotinama milijardi dolara. Toliki zalogaj kapital ne prepušta bez beskrupulozne borbe.

Maduro je s jedne strane imao nesreću da je nedorastao da nastavi Čavesovu politiku, a sa druge da nema ni čime da je nastavi. Venecuela uvozi 70 odsto hrane, lekova i drugih osnovnih potrepština. Kad nema naftnog novca nema ni tih proizvoda. Strah od gladi i bolesti jači je od bilo koje ideološke egzaltacije. To je osnova gomilanja eksploziva protiv nepoželjnog režima u hemisferi koju je omeđio predsednik Monro. Samo onaj ko je bio u Americi i to u provinciji, a ne u Njujorku i San Francisku, zna kako je neopisiv genetski strah Jenkija od socijalizma. Da je kojim slučajem nominovan Berni Sanders nasuprot Trampu, njegov poraz bi i bez ruskog uplitanja bio još tragičniji. Veliki gradovi i univerzitetski centri čine samo jedan, i to manji, deo Amerike. Sadašnja pobednička vlada, oličena u krilatici “America First”, nema sluha ni za koga drugoga i tek će pokazati kako žestoko ume da ruši sve što stoji na putu njenih interesa, pogotovu kada je to u njenoj Monroovom doktrinom definisanoj interesnoj sferi.

Za kraj, umesto da objašnjavam kako ne navijam za Madura kao Maradona, koji piše da će umreti za njega i venecuelansku revoluciju, rekao bih da zbog težnje ka verodostojnosti ni slučajno ne mogu da budem ni na strani njegovih protivnika i njihovih vrlo problematičnih ciljeva. Da nije interneta verovatno ne bismo nikada saznali za pismo pod naslovom: “Drage Italijanke i dragi Italijani”, u kojem Italijani poreklom i sadašnji italijanski emigranti iz Venecuele (ima ih preko 2 miliona) pišu svojim sunarodnicima, skrećući im pažnju na to da prateći italijansku i ostalu štampu konstatuju kako su informacije iz Venecuele “jednostrane i lansiraju isključivo pozicije i interpretacije jedne od sukobljenih strana”. Centralni deo glasi: “Bilo je i sada je za nas neprihvatljivo to što su u jednoj tako lepoj i bogatoj zemlji ogromnih potencijala desetine miliona osoba živele u situaciji aparthejda, izvan bilo kakve mogućnosti socijalne emancipacije i bez osnovnih prava na dostojanstvenu egzistenciju, koja garantuju pravo na život, rad, obrazovanje, zdravstvene usluge, penzije za sve… prvi put u istoriji ove zemlje sa tim problemima je počelo odlučno sučeljavanje kada je došao Hugo Čaves”.

Redakcija sajta “Cambiamondo” (Promenisvet), koja je prva objavila pismo, napominje da su autori poznati redakciji, ali da im ne objavljuju imena bojeći se za njihovu sigurnost, i potpisnika i njihovih porodica. Kao zagriženi čitalac italijanske štampe svedočim da ni jedna velika novina nije prenela ni komentarisala pomenuto pismo. Zašto? Da li zbog straha od uočavanja neistina u njihovom redovnom izveštavanju baziranom na sinhronizovanim stavovima svetskih medija ili zato što pismo smatraju lažnim – fake news?

Istina je prva žrtva sukobljenih interesa. A ko zna, možda istina više i ne postoji.

Biznis i finansije

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU