fbpx

Širom kontinenta, desničarske populističke stranke su zgrabile kontrolu nad političkim razgovorom. Kako im je to pošlo za rukom? Tako što su od tradicionalne levice ukrali jezik, ciljeve i glasače.

marinelepen

Sasha Polakow-Suransky (The Guardian) 

Aprila 2002., Jean-Marie Le Pen je zabezeknuo celu Evropu kada je pobedivši u prvom krugu francuskih predsedničkih izbora socijalističkog kandidata Lionela Jospina, ušao u finalni krug borbe dva glavna pretendenta. Užasnuti pred mogućnošću da pobedi ekstremna desnica, francuska levica, uključujući komuniste, zelene i socijaliste, je neštedimice dala svoju podršku tadašnjem predsedniku Jacquesu Chiracu, stubu establišmenta desnog centra, koji je bio gradonačelnik Pariza osamnaest godina pre nego što je postao predsednik 1995. Ova izborna strategija je efikasno izolovala Le Penov Nacionalni front (NF), oslikavajući ga kao kancerogenu silu u francuskom političkom telu.

Dve nedelje kasnije, 5. maja, Chirac je dobio izbore sa astronomskih 82% glasača, potukavši Le Pena uz najveću razliku u francuskim predsedničkim izborima još od 1848. Bučno slavlje je preplavilo ulice Pariza. “Prošli smo kroz vreme ozbiljnog straha za zemlju, ali večeras je Francuska potvrdila svoju vezu sa republikanskim vrednostima”, objavio je Chirac u svom pobedničkom govoru. Potom, obraćajući se veseloj gomili na Trgu republike, pohvalio ih je zato što su odbili “netoleranciju i demagogiju”.

Međutim, maj 2002. nije bio trenutak trijumfa, već hropac starog reda u kojem su sudbinu evropskih nacija kontrolisale velike partije establišmenta.

Jean-Marie Le Pen je bio laka meta za levicu i za figure establišmenta kao što je Chirac. On je bio politički provokator koji je bio podjednako privlačan antisemitima i homofobima kao i glasačima uplašenim pred imigracijom. Crpeo je podršku uglavnom od najreakcionarnijih elemenata stare katoličke desnice. Drugim rečima, bio je poznati negativac, a njegova ideologija je predstavljala arhaičnu Francusku, prošlost koja je poražena. Štaviše, on nije ozbiljno nameravao da osvoji vlast i nikada zapravo nije došao ni blizu da je se domogne. Njegova uloga je bila da bude huškač i da ubaci svoje ideje u debatu na nacionalnom nivou.

Nova evropska ekstremna desnca je sasvim drugačija. Od Danske do Holandije i Nemačke, pojavio se novi talas desničarskih partija u proteklih deset, petnaest godina, i one su bacile daleko širu mrežu od one koju je Le Pen ikada pokušao da baci. Igrajući spretno na strah, nostalgiju i prezir prema eliti, novi desničari brzo jačaju svoju podršku.

Le Penova ćerka je odličan primer novih ambicija desnice. Za razliku od buntovnika od svog oca, Marine Le Pen vodi disciplinovanu političku organizaciju i već je dokazala da njena partija može da dobije 40% glasova u oblastima od Kalea na severu do Azurne obale na jugu. Zajedno sa svojim danskim i holandskim parnjacima, ona ne predstavlja neonaciste ili beznačajne ekstremiste sa neprivlačnim, marginalnim idejama, kako bi to neki od levičara želeli da veruju.

Ove stranke su izgradile smislenu ideologiju i uporno nagrizale kontrolu partija establišmenta nad vlasti tako što su primenjivale novu i razorno efikasnu izbornu strategiju. Javno su raskrstile sa starim simbolima prošlosti desnice, distancirajući se od skinheda, neonacista i homofoba. Takođe su spretno preuzele ciljeve, politiku i retoriku svojih protivnika. Težile su tome da nadjačaju levicu po pitanju odbrane jake socijalne države i zaštite raznih vrsta socijalne pomoći za koje tvrde da su u opasnosti zbog najezde “migranata džabalebaroša”.

Uspešno su preuzeli progresivne ciljeve levice, od prava homoseksualaca do ženske jednakosti i zaštite Jevreja od antisemitizma, oslikavajući imigrante muslimane kao primarnu pretnju svim pomenutim grupama. Kako se, uz njihov podsticaj, strah od islama proširio, predstavljali su se kao jedini pravi branioci zapadnog identiteta i zapadnih sloboda, kao poslednji bedem koji štiti opkoljenu judeo-hrišćansku civilizaciju od varvara koji su pred vratima.

Ove stranke su postojano popunjavale izbornu prazninu koju su za sobom ostavile socijaldemokratske partije i partije desnog centra, koje su ili ignorisale rastući bes glasača, koji je delom bio opravdan a delom jednostran, izazvan imigrantima ili su jednostavno predugo čekale pre nego su se tim besom pozabavile.

Otarasile su se najgoreg prtljaga desnice i odreagovale na zebnju zbog ekonomije i straha od terorizma spajajući nativističku ekonomsku politiku – više socijalne pomoći, ali samo za nas – i oštre mere protiv imigracije i za jačanje granica. Njihova poruka ima sve više odjeka među uplašenim stanovništvom koje veruje da ih liberalna elita na vlasti više uopšte ne sluša.

Brexit je samo početak. Nova evropska ekstremna desnica se namerila da preoblikuje politički pejsaž kontinenta, bilo pobedom na izborima, bilo pukim guranjem već ionako zaposednutog političkog centra još dublje ka desnici, tako da njihove ideje postanu novo normalno stanje. Kada se to bude desilo, grupe koje pre deset godina ne bi ni pomislile da za njih glasaju – mladi ljudi, homoseksualci, Jevreji, feministkinje – bi mogle da sa se pridruže glasačima iz radničke klase koji su već napustili levičarske partije i postali novi oslonac populističke desnice.

media xll 1195642

Čovek koji je prokrčio put mlađim generacijama lidera ekstremne desnice širom Evrope: Pim Fortuyn

Šestog maja 2002, samo dan pošto su opijeni pobedom izašli na ulice Pariza da slave Chiracovu pobedu, ekstravagantnog i buntovnog vođu holandske ekstremne desnice, Pima Fortuyna je upuco radikalni borac za prava životinja Volkert van der Graaf pošto je izlazio iz radija gde je davao intervju. Njegov ubica je kasnije tvrdio da je ubio Fortuyna kako bi ga sprečio da zloupotrebljava muslimane kao “žrtvene jarce”. Na nacionalnim izborima, devet dana kasnije, Fortuynova partija, koja je po njemu dobila ime – Lista Pima Fortuyna – je postala druga najveća stranka u Holandiji sa osvojenih 17% glasova.

Fortuyn, bivši komunista i otvoreni homoseksualac koji se hvalio da spava sa muslimanskim imigrantima dok je pozivao na zabranu muslimanske imigracije, je bio dinamična figura poznata po ozbiljnoj politici. Njegovo vreme u centru pažnje javnosti je bilo kratko, ali transformativno.

Fortuyn je bio taj koji je prokrčio put mlađim generacijama lidera ekstremne desnice širom Evrope. Možda nije imao nameru da bude pionir, ali netačnosti koje je jednostavnim jezikom prenosio, njegovo oslikavanje islamske kulture kao “nazadne” i kao reakcionarne pretnje teško zasluženim progresivnim vrednostima zapadne Evrope će poslužiti kao moćan obrazac za modernizovanu ekstremnu desnicu. Njegovi ideološki naslednici na aholandskoj političkoj sceni, kao i našminkani Nacionalni front u Francuskoj, danska Narodna partija i nemačka Alternativa za Nemačku, su na sopstveni način imitirali Fortuyna.

Fortuyn je dokazao da presudan argument evropske ektremne desnice nije američko podilaženje konzervativnim verskim vrednostima, već pretendovanje da oni “brane sekularnu, progresivnu kulturu od pretnje koju predstavlja imigracija”, tvrdi Merijn Oudenampsen, sa Univerziteta u Tilburgu. Holandija je bila savršena laboratorija za ovu novu strategiju jer, za razliku od Francuske, nije imala veliki broj tradicionalnih vernika koji se protive pokretu za ženska prava i prava homoseksualaca.

Pre nego što je osnovao svoju stranku 2002, Fortuyn je pokušao da se pridruži desnom centru establišmenta, Narodnoj partiji za slobodu i demokratiju kasnih devedesetih. Tadašnji stranački lider Frits Bolkestein, koji je bio jedna od prvih političara koji je kritički govorio o imigraciji ranih devedesetih, pamti Forsteina kao talentovanog, ali zapaljivog političara. “Bio je potpuno teatralan, i to je koristio u svoju korist”, rekao je Bolkestein, sada u osamdesetim godinama, iz svoje kancelarije koja gleda na kanale Amsterdama. “Nisam želeo da on bude u mojoj parlamentarnoj grupi, pa sam ga odgurnuo…Delovao bi kao kasetna bomba.”

Fortuyn je svoju esplozivnu retoriku ponudio na drugom mestu, stvorivši novi tip politike ekstremne desnice u progresivnom ruhu – formu ksenofobije koja savršeno odgovara naciji koja se ponosi svojom tolerancijom, kako je to profil u Njujorkeru opisao - postavio je kurs nacionalne debate na kojem će ona ostati još dugo posle njegove smrti.

Dve godine pošto je Fortuyn ubijen, Holandiju je potreslo još jedno političko ubistvo. Jednog ranog jutra u novembru 2004. reditelja Tea van Gogha je ubio mladi Holanđanin marokanskog porekla, Mohammed Bouyeri, upucavši ga osam puta, prerezao mu je grkljan i probo ga nožem pričvrstivši tako pismo za njegove grudi. Pismo je bila pretnja smrću namenjena holandskom poslaniku rođenom u Somaliji, Ayaanu Hirsi Aliju, glasnom kritičaru islama kojeg su ubrzo potom holandske službe bezbednosti stavile pod zaštitu.

Ova dva ubistva su potresla Holandiju do srži i u javnost katapultirala malo poznatog političara ekstravagantne frizure, Geerta Wildersa, kao ideološkog naslednika Fortuyna. Wilders je takođe flertovao sa Bolkesteinom, započevši karijeru radeći u kancelarijama stranke. Otišao je i osnovao svoju partiju krajem 2004. Sa Hirsi Alijem u bekstvu, postao je najglasniji borac protiv imigracije u zemlji i to je i ostao do danas.

Za one kojima je bilo stalo da prate situaciju, političko tle je već počelo da se pomera. Šest meseci pre Chiracove pobede nad Le Penom i ubistva Fortuyna, Danska je imala izbore. Spolja gledano rezultat nije bio istorijska prekretnica. Partija desnog centra, Vestre, je porazila Socijal-demokrate, a vlast je prešla iz ruku jedne stranke establišmenta u ruke druge. Ono što se promenilo je da je danska Narodna partija (DPP), koja je u kampanji propagirala otvoreno platformu protiv imigranata, dobila 12% glasova i postala presudna sila u parlamentu.

Za razliku od Francuske, koja se opijala pobedom nad Nacionalnim frontom, ili Holandije gde ostaci Fortuynove partije nisu uspeli da postanu važna sila u parlamentu, DPP je odmah postao ozbiljan igrač sa stvarnim uticajem na politiku. Oni nisu samo preuzimali glasove desnice već i nezadovoljne glasače socijaldemokrata koji su se osetili napuštenim od svojih lidera.

DPP je skrojio socijalnu i ekonomsku politiku koja je na mnogo načina bila više socijalistička od one koju su imale socijaldemokrate, obećavajući bolje zdravstveno osiguranje, negu starih lica i veću finansijsku pomoć za socijalno stanovanje. Kako je to, nekoliko meseci nakon poraza, rekao odlazeći socijaldemokratski premijer Poul Nyrup Rasmussen: “Uzeli su deo našeg diskursa i pokušali da ga u novom pakovanju prodaju narodu sa dosta uspeha, moglo bi da se kaže.” Naser Khader, danski poslanik koji je kao dete emigrirao iz Sirije, je tada tvrdio da je “najbolji način da se oslabi DPP - da im se da uticaj”. Pogrešio je.

Štab Nacionalnog fronta se nalazi u tihoj ulici u jednom od nenametljivih predgrađa Pariza, u Nanteru, odmah pored automehaničarske radnje i portugalskog restorana. Tek kada priđete sivoj zgradi, koja uglavnom ima zatvorene kapke, možete da primetite naoružane čuvare. U svojoj skromnoj kancelariji na drugom spratu, okružena knjigama i dimom elektronske cigarete, Marin Le Pen je objasnila ranije ove godine kako je transfomisala partiju, prethodno poznatu po nazivanju holokausta “istorijskim detaljem”, u ozbiljnog kandidata na predsedničkim izborima.

“Svojevoljno ili ne, dao je miniciju svojim protivnicima,” rekla je o svom ocu Le Pen. Međutim, ona insistira na tome de je očistila svoju kuću. “Sve sam ih otpustila… sve one koji su zastupali ideologiju koju smatram neprihvatljivom.”

Copy of graffiti presidentielles 2012

Julien Rochedy, dvadesetosmogodišnjak koji je predvodio ogranak mladih Nacionalnog fronta, mi je rekao da veruje da su te promene stvarne. Dok je bivši partijski líder začinjavao svoje govore rečenicama od koji se Jevrejima dizala kosa na glavi, sada će neko ko ispriča rasistički vic na zabavi “odmah biti napadnut”, rekao je Rochedy. “Postoji jaka samodisciplina sada. Plaše se da ne budu opet optuženi za antisemiizam ili rasizam.”

Ipak, kritičari te stranke nastavljaju da na isti način optužuju NF, što ljuti Marin Le Pen. “Danas naši protivnici više nemaju tu municiju i samo ponavljau” stare priče o fašistima i rasistima. “U jednom trenutku argument izgubi jačinu”, nastavila je, “jer glasači jasno vide da u našoj platformi nema ničega što iz daleka liči na fašizam ili rasizam.”

Le Pen je uradila više od pukog izbacivanja otvorenih rasista i antisemita. Svesno je izgradila kampanju koja ima za cilj da privuče glasače centra i levice – i drugih grupa – koji nikada nisu mogli ni da pomisle da glasaju za Nacionalni front njenog oca.

Kao što je to Le Mondov Olivier Faye pisao, ona “pokušava da izbriše drugu sliku koja se zalepila za kožu NF, sliku homofobije”. To joj i polazi za rukom, jer je istraživanje pokazalo da je njen deo glasova među mladim venčanim gej parovima na regionalnim izborima bio preko 32%, što je znatan skok u odnosu na 19% koliko je, prema sličnim istraživanjima, imala 2012.

Kako je Le Pen puštala u svoj uži krug sve više savetnika i lidera koji su otvoreno gej, tako je i svoju poruku Jevrejima učinila jasnijom: „Za veliki broj francuskih Jevreja, NF predstavlja jedini pokret koji može da ih odbrani od ovog novog antisemitizma koji nastaje u predgrađima“, rekla mi je Le Pen. „Oni su se prirodno okrenuli NF, jer mislim da je NF sposoban da ih zaštiti od svega toga.“

Među francuskim glasačima koji se osećaju ugroženim pred novom raznolikošču u zemlji, odbacivanje multikulturalnog društva sve više uzima oblik čežnje za prošlim vremenima. Svako prodavanje nostalgije ima centralno mesto u mnogim partijama ekstremne desnice širom Evrope. U Francuskoj, Marin Le Pen je obećala povratak u vreme kada je Francuska imala svoju sopstvenu monetu i monetarnu politiku, kada je bilo manje džamija i manje halal mesa, kada se niko nije žalio na scene Isusovog rođenja u javnim zgradama, kada su francuske škole pomovisale duh asimilacije.

„Sve veći broj Francuza se oseća neprijatno u sopstvenoj zemlji“, izjavio je istaknuti filozof Alain Finkielkraut u januaru tokom debate sa Alainom Juppéom, predsedničkim kandidatom desnog centra, koji je zauzeo mekši stav prema islamu i imigraciji od svog rivala Nicolasa Sarkozyja. Finkielkraut je sadašnju Francusku prikazao kao zemlju halal mesara i čajdžinica u kojima sede samo muškarci, tvrdeći da „javno dobro nije u oblacima, već se sastoji od opipljivih stvari – francuskog jezika Prousta i Montaignea... Luksemburškog parka i krava u Normandiji.“

Finkielkraut, šezdesetsedmogodišnji jevrejski liberal, nije poštovalac Nacionalnog Fronta, međutim uporno obraćanje Jevrejima i homoseksualcima od strane Marine Le Pen su dali politički izraz argumentu koji je on prvi dao pre više od jedne decenije, a to je da je levica, koja podilazi islamu, veća opasnost po Francusku nego ekstremna desnica. Pošto je Chirac „spasao“ republiku od Jean-Marie Le Pena 2002. Finkielkraut je gledajući slavlje na ulici upozorio da su pobednici zapravo prava oposnost: „... u kampu multikulturalnog društva, a ne etničke nacije, u kampu poštovanja, a ne odbacivanja.“

Četrnaest godina kasnije, posle terorističkih napada na Šarli Ebdo, Bataklan i Nicu, Finkielkraut je još ubeđeniji da je upravu. „Antirasizam danas često služi kao izgovor za ignorisanje prave opasnosti koja nam preti“, rekao mi je kada smo se sreli u njegovom stanu u Parizu ovog leta. Iako još uvek nije veliki poštovalac NF, on veruje da se ta partija promenila i tvrdi da „im se treba suprotstavljati, ali zbog onoga što su oni danas, a ne onoga što su bili u prošlosti i ne u ime antifašizma.“ Francuzi moraju, insistirao je, da „izbegnu pojednostavljene analogije sa tridesetim godinama prošlog veka. Ne smemo da pomešamo period u kome živimo. Evropa ne samo da ima demone, ona takođe ima i neprijatelje i mora da zna kako da se protiv njih bori.“

Brine se da je integracija bila tolika propast da će Francuska morati da ponovo “osvoji” svoje “izgubljene teritorije” – pod čin podrazumeva predgrađa oko Pariza. “Integracija ljudi ne podrazumeva da im se govori ‘Vi ste to što ste i mi smo to što smo’ … Integracija znači da se od njih napravi sastavni deo naše civilizacije.” Ako se to ne desi, upozorava mračno, “u najboljem slučaju imaćemo secesiju, a u najgorem rat.” Stalna imigracija iz muslimanskih zemalja, kako on tvrdi, je ništa drugo do “planirana smrt Evrope.”

Širom zemlje, nostalgija za starom i beljom Francuskom je postala jaka politička sila. U južnom gradu Bezije, gradonačelnik Robert Ménard, bivši trockista koji je učestvovao u osnivanju nezavisne novinarske grupe Reporteri bez granica, traži stavljanje moratorijuma na otvaranje kebab lokala i promenio je ime ulice koja se sada zove po jednom od francuskih oficira koji se pridružio propalom puču protiv De Gaullea 1961. koji je trebalo da spreči davanje nezavisnosti Alžiru. Menard dolazi iz porodice pieds-noirs (crnih stopala), francuskih kolonista iz Alžira. On smatra da je Evijanski sporazum, koji je okončao rat u Alžiru, “kapitulacija”, a da su oni koji su pokušali da sačuvaju francuski Alžir heroji.

Ova nostalgija je savršeno privlačna, ali ne i za onu vrstu glasača koja prvo pada na pamet. Dok su mladi Britanci većinom glasali za ostanak u EU, a stariji za odlazak, u Francuskoj je suprotna situacija. Prema Julianu Rochedyu, bivšem lideru ogranka mladih NF, udaranje na nostalgiju više deluje na mlade u Francuskoj, koji sanjaju o prošlosti koju nikada nisu videli, nego na starije koji su živeli u vreme koje Marin Le Pen obećava da će vratiti. Rochedy smatra da su upravo stariji glasači ti koji predstavljaju prepreku Le Penovoj pobedi. “Boje se napuštanja evra,” on kaže. Rochedy je ubeđen da NF neće bobediti oslanjajući se samo na puko fetišiziranje prošlosti. “Samo žele da se vrate u nazad trideset godina”, kaže o svojim nekadašnjim kolegama. “To je diskurs koji ne uzima uopšte u obzir svet kakav je danas, niti ono što je Francuska postala.”

Čak i ako Le Pen ne može da pridobije dovoljno starijih glasača da bi postala predsednica, postoji jedna stara grupa glasača koja se znatno pomerila u pravcu desnice – bivši članovi najveće komunističke partije zapadne Evrope.

Kako je Komunistička partija propala, njene pristalice su ostale bez vođstva. Prema Andrewu Husseyu, profesoru rođenom u Liverpulu koji predaje u Parizu, tehnokratski lideri Socijalističke partije, od kojih su mnogi diplomirali na ultra-elitnoj Nacionalnoj školi administracije, “su toliko odsečeni od običnih ljudi”, da čak ni bivši marksisti neće ni pomisliti da glasaju za njih. S nepoverenjem u establišment, u potrazi za državom koja će ih zaštititi, mnogi su se okrenuli ka NF. “Mislim da ovde imamo veliko političko pitanje ko se brine o vama”, rekao jeHussey. “Ovo je u velikoj meri komunistički način razmišljanja.”

Le Pen zna da privlači ove ljude. Mnoge njene pristalice “su nekada bili socijalisti, ali nisu više,” kako mi je rekla. Iako više voli da izbegne izraz socijalna država jer kako insistira “to je socijalistički koncept”, Le Pen se direktno obraćala upravo onima koji žude za velikom hraniteljskom državom koja se bori za običnog čoveka, a ne bogataše.

“Branim bratstvo, ideju da bi razvijena država trebalo da bude u stanju da obezbedi najsiromašnijima neophodni minimum kako bi mogli da žive dostojanstveno kao ljudska bića. Francuska država to više ne radi”, rekla mi je. “Živimo u takvom svetu danas u kojem se ili brane interesi naroda ili banaka.” Videla je rezultate. Pokazuje na regiju Pa de Kale. “Bila je uporište socijalista i komunista osamdeset godina”, kaže. “Dobila sam 45%.”

Istovremeno dok je Marine Le Pen radila na tome da “od-demonzuje” NF, lideri holandske ekstremne desnice su uspešno zgrabili ruho radikalizma, postavljajući se kao jedina sila koja se usuđuje da izazove politički establišment koji nije u dodiru sa realnošću i kao jedina partija koja je spremna da javno govori o strahu mnogih glasača: radikalnom islamu.

Copy of geert

Geert Wilders i njegova Partija za slobodu (PVV) iznenadila je holandsku Laburističku partiju nakon što je osvojila drugo mesto u anketama pred izbore 2017. godine. Prošlog septembra Wilders je objavio da se Evropa suočava sa “invazijom islamista” – zbog čega je pre nekoliko  nedelja bio na sudu pod optužbom da širi rasnu mržnju što on odbija pod izgovorom da je to napad na slobodu izražavanja.

Prisustvo “mase mladih muškaraca u dvadesetim sa bradama koji pevaju ‘Allahu Akbar’ širom Evrope”, što je Wilders objavio na vrhuncu prošlogodišnjeg talasa izbeglica, predstavljaju pretnju “našem prosperitetu, bezbednosti, kulturi i identitetu”. Širom zemlje grassroots grupe su na Wildersovo upozorenje odgovorile pokušajima da spreče razmeštanje tražilaca azila u njihovim gradovima. Prošlog oktobra, Klaas Dijkhoff, zamenik ministra odgovoran za smeštaj izbeglica, stigao je u posetu malom selu Oranje na severoistoku, gde je holandska vlada odlučila da smesti 700 izbeglica. Besni lokalci su blokirali put koji vodi ka gradu, isterali Dijkhoffova kola i polupali mu retrovizore. Nekoliko dana kasnije, u Utrehtu, centar za azil su napali maskirani muškarci dimnim bombama i petardama.

U dekadi u kojoj se desilo ubistvo Fortuyna i Van Gogha, integracija muslimanskih migranata postalo je najmoćnije pitanje podele u holandskoj politici. Iznenada su Holanđani turskog i marokanskog porekla postali “muslimani”. Kako je debata oko islama i migracija postajala sve neprijatnija, čak su i najosnovniji oblici vidljivog religijskog obeležja – nošenje hidžaba, kupovina halal hrane, post – postali ispolitizovani.

Poslanik laburista u Parlamentu Holandije Ahmed Marcouch, koji je u tu zemlju došao iz Maroka kad je imao 10 godina, ispričao je kako su kontroverze eksplodirale svuda – od supermarketa od školskih učionica. Udar je na liberalno holansko društvo kada tinejdžerka kaže muškom učitelju da ne može da se rukuje s njim, ili da oni mole i poste dok mnogi drugi holandski klinci vani piju i vode ljubav. Kako je Marcouch naglasio, to je protiv svega što kultura mladih u Holandiji promoviše.

Wildersova PVV je profitirala na ovom kulturnom strahu koristeći jednostavne i namerno drske slogane o migraciji, zločinu i izbeglicama – jedan od poslednjih je “deislamiziraj”– kako bi pridobili glasove onih birača koji osećaju da im sve što im je poznato jednostavno nestaje pred očima.

Definišući svoju antimigrantsku politiku kao bitku protiv imperijalističkih elita i političke korektnosti, PVV je iskoristio talas optužbi, od besa protiv migranata do evroskepticizma. U međuvremenu, mnoge radikalno leve teme – uključujući antirasizam i antikolonijalizam, postali su deo mišljenja establišmenta u Holandiji. “Idealizam je birokratizovan”, tvrdi novinar Bas Heijne, koji piše kolumnu u liberalnom dnevniku NRC Handelsblad. “A kada establišment insistira na univerzalizmu, reaguješ protiv.” Zato postoji jak anti PC glas u holandskoj desnici: ne govori nam šta da govorimo, da slavimo i pored koga da živimo.

Kao što je Nacionalni front Marin le Pen osvojio društvene mreže u Francuskoj, desnica je u sred kolonizacije holandskih medija. Geen Stijl (“No Style”), popularni sajt u stilu američkog konzervativnog Breitbarta, koji objavljuje videe i tekstove, ohrabruje svoje najbolje i najljuće komentatore da idu na internet stranice najčitanijih mejnstrim medija i da napadaju. “Veoma je važno”,  kaže Merijn Oudenampsen sa Univerziteta Tilburg “kao društveni pokret”. Sajt je počeo kao blog posvećen onima koji se osećaju kao politički beskućnici nakon Fortuynovog ubistva i do sada je postao konstantno prisutan u holandskoj javnoj debati, sa armijom komentatora na tviteru. Prema Oudenampsen, neki političari su mu rekli da je Geen Stijl prvi sajt koji pregledaju ujutru.

Desničarski tek osnovani medij takođe je pomogao oblikovanju onoga što novinar Kustaw Bessems, iz levih novina Volkskrant vidi kao novi, izokrenuti oblik političke korektnosti. Ranije su, kako kaže, postojali tabui koje je forsirala levica: ako loše pričaš protiv migranata odmah ćeš biti nazvan rasistom ili ekstremnim desničarem i faktički prisiljen da ušutiš. Danas je obrnuto: “Ako kažeš bilo šta drugo sem ‘migracije su problem’ ili ‘Islam je uzrok terorizma’... čvrsta politika ti odmah skače za vrat da te ispravlja.”

Holandski zvaničnici koji se bave pitanjima bezbednosti žalili su se da čak iako su integracija muslimanskih imigranata i pretnja od radikalnog islama postali goruće i polarizirajuće pitanje u toj zemlji, skoro nijedna od retkih javnih debata nije informisala o islamizmu ili terorizmu. Dok političari šire strah, zvaničnici kažu: “Ekonomisti traže ekonomske uzroke problema, sociolozi sociološke, a antropolozi pokušavaju da objasne kulturu džihada – ali niko ne zna ništa o teologiji”. Čak i oni koji proučavaju radikalizaciju češće uče o današnjem ekstremizmu kroz istorijske okvire evropske radikalne levice – što im daje skromna objašnjenja šta vodi mali broj mladih muslimana poput Van Goghovog ubice, Mohameda Bouyeria, da sebe posvete džihadu. “Lako je biti marksista”, kaže jedan zvaničnik sigurnosti. “Prokleto je teško biti salafista.”

Pošto je percepcija da je država bespomoćna u sprečavanju radikalizacije muslimanskih tinejdžera sve dublja, a strah od terorizma sve jači, tako raste i broj birača koji su sve otvoreniji za tiradu radikalne desnice o “islamizaciji”. Ovih dana nisu samo antimigrantski aktivisti koji se odupiru birokratizovanom konsenzusu. Tu su i mnogi razočarani progresivci – ljudi koji su bili deo pobede kulture šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, velikih bitaka koje su dobijene odavno, poput seksualnih sloboda, feminizma i gej prava kao neporecivog dela holandskog društva. Iznenada se čini da su te pobede bile tanke. “Imam osećaj da ‘mi dočekujemo s dobrodošlicom, a onda oni rade ovo’”, kaže Bas Heijne. “Bili su užasno iznevereni u svojim dobrim namerama”. U takvom okruženju, tradicionalno levo biračko telo poput gej populacije ili Jevreja oseća se ugroženo, a neki postaju sumnjičavi prema muslimanima.

Stereotip da verujući muslimani mrze lezbejke i gejeve je postao toliko uvrežen u Holandiji da ni jedna strana ne nudi dokaze za suprotno. Kada se Ahmed Marcouch prvi put priključio legendarnoj amsterdamskoj Paradi ponosa, bio je, kako on to kaže, “prvi aktivni hetero musliman” koji učestvuje u tome. Gej zajednica se plašila nasilja od ekstremista, konzervativni muslimani su bili zbunjeni i ljuti. Obe grupe su zaključile: “Oh, možda je Marcouch takođe homoseksualac”, kaže on uz smeh. Ni jedna grupa ne može da zamisli strejt muslimana na Paradi ponosa.

Međutim, javno pokazivanje solidarnosti, poput Marcouchovog je retko. Među pripadnicima LGBT populacije i verujućim Jevrejima podjednak je strah da će postati mete homofobičnih i antisemistki nastrojenih mladih muslimana. Kao i u Francuskoj, ova opterećena atmosfera učinila je stranke ekstremne desnice podjednako privlačnim grupama koje nikada ranije ne bi razmotrile da glasaju za njih.

Ranije ove godine, u Amsterdamu sam se nekoliko puta sreo sa Jevrejinom koji je vatreni pristalica Wildersove PVV, i koji je insistirao da ostane anoniman. Svoju podršku ekstremnoj desnici razjasnio je rečima koje su prizivale Alaina Finkielkrauta. “Zastarela je priča da Jevreji smatraju uvek ekstremnu desnicu problemom”, rekao mi je. “Imamo nove neprijatelje i potrebne su nam nove ideje.”

Iskustvo koje je njegova porodica imala tokom Drugog svetskog rata uverilo ga je da evropski kapacitet za ubistvenim nasiljem uvek leži ispod površine. “Anu Frank nisu izdali Nemci”, pojasnio je. “Izdali su je Holanđani. Pravi Holanđani.” Jevreji moraju da nađu nove saveznike u novom ratu, kaže, inače nikada neće biti sigurni. “Vozovi za Jevreje će uvek doći”, dodao je zloslutno. “Radije bih bio u krivu, nego sedeo skrštenih ruku i završio u vozu.”

Nije hladan na patnje evropskih muslimana i kaže da čak vidi sličnost sa proterivanjem s kojim se suočila njegova porodica. “Da sam musliman u Evropi, u ovom trenutku osećao bih se veoma nelagodno”, priznao je. “Ako Evropljani povrate svoju muškost, može biti loše. Kroz istoriju su Evropljani strance tretirali užasno. Mi, Jevreji, to znamo.”

Zato, smatra, muslimani trebaju Wildersa da posmatraju kao manje zlo. “Svaki musliman bi trebalo da je sretan što Geert Wilders postoji. Da neko drugi odgovara na ove osećaje mržnje bilo bi mnogo gore”, kaže preteći. “Wilders je građanin. Demokrata. Nije novi Hitler.”

Za Fritsa Bolkesteina, koji je vodio holandsku stranku desnog centra VVD tokom devedesetih, i bio kratko Wildersov šef dok je ovaj pomagao u sedištu stranke, rast ekstremne desnice je podjednako klasna, kao i priča o islamu. Holandski laburisti, smatra, su se odrekli svoje baze – birača radničke klase. “Napravili su veliku grešku”, govori misleći na svoje nekadašnje rivale, sa osećajem zadovoljstva. Suočeni sa “izborom između stranaca i radničke klase, izabrali su stranu radnu klasu… i platili to debelo”. Trenutne ankete pokazuju da će stranka pasti sa 36 od 150 mesta koliko sada ima u parlamentu, na 10.

Marcouch priznaje da, kao i stari levičari u Francuskoj, mnogi bivši laburisti sada glasaju za Wildersa. Šta više, kaže, još uvek žive u istim delovima grada u koji su se porodice poput njegove odselile tokom osamdesetih, nakon što se veliki broj holandskih porodica preselio. “Njihova poruka laburistima je: Ignorisali ste nas. Dozvolili ste da se ovo desi.”

Danska narodna stranka traži takve glasače godinama, i usavršili su pridobijanje tradicionalnih pristalica socijaldemokrata na antimigrantskom sentimentu – ljudi koji se plaše “da će hleb biti namazan tanjim slojem putera”, kako je to formulisao danski novinar Lars Trier Mogensen.

DPP efikasno kombinuje antiimigrantsku retoriku sa snažnom porukom o blagostanju gde naglašavaju kvalitetnu zdravstvenu zaštitu i pomoć za starije. Søren Espersen, zamenik čelnika DPP-a ne veruje da će se bivše socijaldemokrate vratiti svojoj bazi. “Kada neko od njih odluči da glasa za nas, to je ogroman korak”, kaže za glasače koji su ranije birali ceo život socijaldemokrate. I zašto bi se vratili nazad? Mislim, nakon što je prešao tu liniju glasajući za nas, to je to.“

Socijaldemokrate su počele da gube većinu u velikim gradovima tokom devedesetih, kada je deo njihovih glasova otišao DPP-u. Jedno od takvih mesta je i mali grad Herlev, 10 milja daleko od Kopenhagena. Socijaldemokratski gradonačelnik Thomas Gyldal Petersen živi tamo čitav 41-godišnji život, odlučan je da kontroliše broj doseljenika i to smatra jedinim načinom da povrati veru u njegovu nesrećnu stranku.

Za Gyldala Petersena, ključ uspešne integracije je demografski balans. Čim u školi ili među vlasnicima nekretnina prevagnu migranti ili nezaposleni, kaže, problemi počinju da se javljaju. On krivi čelnike sopstvene partije: “Većina je tokom osamdesetih upozoravala da nešto ide u krivom smeru, da se moraju menjati stvari.” Ali, partijsko rukovodstvo je, kaže, “zatvaralo oči”.

Onda je došla karikatura sa Muhamedom. Godine 2005, urednici Jyllands-Postena, najvećih dnevnih novina u Danskoj, pozvali su grupu poznatih karikaturista da crtaju proroka. Prve reakcije skoro da nije ni bilo, ali nakon nekoliko meseci – kroz kombinaciju diplomatskih pritisaka nipodaštavajućim odgovorom danske vlade, i konkretne kampanje lokalnih imama – karikatura je postala prvoklasna kriza zbog koje su bojkotovani danski proizvodi a širom Bliskog istoka organizovane su antidanske demonstracije. Danci koji nikada nisu razmišljali da glasaju za DPP sada su gledali kako im gore ambasade i slušali pretnje smrću njihovim najboljim novinarima. Iznenada, platforma koju je nudio DPP je imala smisla. Oni su upozoravali da su muslimani ekstremisti koji čekaju, i sada se čini da su se ta upozorenja obistnila. Političari poput Nasera Khadera, koji je svojevremeno upozoravao da će ih uticaj DPP-a oslabiti, sada se našao na desnici političkog spektra. Kada je Khader osnovao novu organizaciju “Demokratski muslimani” u vreme skandala sa karikaturom, primio je pretnje smrću.

Vrh socijaldemokrata takođe zauzima sada tvrđi stav. Ranije ove godine, predsednik stranke Mette Frederiksen otišla je u Stokholm da se nađe sa skandinavskim socijaldemokratama. U govoru koji je potresao njene kolege, rekla je: “Mi, socijaldemokrate, moramo da prihvatimo da postoji sukob.” “Snažan deo našeg identiteta je da pomažemo kada je ljudima potrebna pomoć. … ali podjednako je snažna naša vrednost da moramo imati socijalnu državu koja funkcioniše.” Frederiksen je nastavila: “Moj stav je da univerzalna skandinavska država blagostanja sa besplatnim i svima dostupnim zdravstvom, obrazovanjem i socijalnim povlasticama nije kompatibilna sa imigracijskom politikom otvorenih vrata.”

Međutim, u svojoj odlučnosti da ostanu tvrdi po pitanju migracija, Danska je oštetila svoju međunarodnu reputaciju bastiona napretka– mesta koje je Bernie Sanders voleo da pominje na svojim predizbornim skupovima. U januaru, samo tri meseca nakon vrhunca izbegličkog talasa, Danska je usvojila nešto što će kasnije postati poznato kao “zakon nakita”, kojim je predviđeno da će svakom izbeglici koji poseduje sa sobom dragocenosti vrednije od 10.000 kruna (1.200 funti), iste biti konfiskovane kako bi se finansirao smeštaj tražilaca azila. Kolumnisti i urednici širom sveta su jednoglasno osudili zakon. Prema Kennethu Kristensenu Berthu, članu parlamenta DPP, cilj zakona je bilo odvraćanje: “Cilj je, naravno, da pokušamo da kažemo ljudima da ne trebaju da traže azil u Danskoj”, rekao je. Provizija na nakit je bio manji deo te akcije. “Važnija je bila činjenica da će ljudi čekati duže na spajanje porodica, oko tri godine”, dodao je. Ovaj zakon nisu podržali samo DPP i Vlada, nego i socijaldemokrati.

Bent Melchior, danski 87-godišnji bivši glavni rabin, bio je besan. Narogušio se na sugestiju da su izbeglice bogate jer beže s nešto novca u sopstvenim džepovima. To mu je bilo poznato: iako je Danska uvek hvaljena zbog spasavanja Jevreja u Drugom svetskom ratu, često se zaboravlja da su danski Jevreji plaćali ribarima velike svote novca da bi ih prebacili do Švedske. Melchiorova porodica je dala novac jednak godišnjem iznosu za iznajmljivanje šestosobnog stana samo da bi on prešao dalje. “Danska nije siromašna zemlja, pobogu”, kaže Melchior. “Hrane ima za sve, pa čak i da primimo nekoliko desetina hiljada ljudi više, i dalje će biti hrane za sve.”

Put koji je vodio partiju levog centra da podrži ovaj zakon bio je dug i mučan, ali je putanja bila jasna. Skandinavski sistem blagostanja se uvek zasnivao na solidarnosti, u kojem je svako plaćao svoj deo i primao onoliko koliko je zaslužio. Nakon što je zemlja postala podeljena, poverenje se delom slomilo. Bilo je zloupotreba sistema od strane imigranata, a bilo je i mnogo više tabloidskog huškanja u kojem su migrante prikazivali kao varalice koje isisavaju sistem. Međutim, najveće pitanje, kako je to naglasio oksfordski ekonomista Paul Collier, jeste rastuće neraspoloženje stanovništva da finansiraju one koje vide kao siromašne strance.

Gradonačelnik Herleva nije protiv sistema azila, ali insistira da brojevi moraju biti tačno definisani. “Moramo pomoći izbeglicama, i trebamo primiti u Dansku onoliko izbeglica koliko možemo da pomognemo. Ako se naruši ravnoteža, duštvo blagostanja ne može opstati zajedno”, upozorava Petersen.

Međutim, takva ravnoteža ne može da pomogne mnogo. Danski sociolog i sin iranskih migranata Aydin Soei, veruje da postoji greška u razmišljanju danske Vlade – ona koju rođeni Danci koji nikada nisu osetili negativnu stranu integracijskih politika te zemlje ne uspevaju da vide. “Mnogo izbeglica je na socijalnoj pomoći, umesto da se prepoznaju njihovo obrazovanje i veštine”, kaže Soei, i kao primer navodi slučaj svoje majke, diplomirane psihološkinje, čiju diplomu Danska smatra bezvrednom. “Da je tvoja motivacija da stvoriš liberalno društvo gde pojedinac može da stvori dobar život za sebe i druge, onda bi ovaj problem rešio odavno”, smatra.

Umesto toga, država je pridošlicama dala zajam i smeštaj i ignorisala ih, smatrajući da je time njen posao završen. Problem je, tvrdi Soei, što nema političkog poticaja za integraciju tražilaca azila u tržište rada. “Nema posledica za političare, jer oni (tražioci azila) nemaju pravo glasa.” U svakom slučaju, situacija je na ruku DPP-a. “Imigrantima je u svakom slučaju loše”, kaže Gyldal Petersen. “Kada su nezaposleni, teret su društvu. Kada su zaposleni, uzeli su posao od Danaca”.

120501 affront national

Svejedno da li će Marin Le Pen pobediti na izborima u Francuskoj ili će Wildersov PVV postati najveća stranka u Holandiji, nova ekstremna desnica neće nestati. Početni potez mnogih već postojećih stranaka i medija bio je da ih odbaci, marginalizuje ili da im se ruga. Drugi, su, međutim, počeli da ih oponašaju kako bi dobili nazad svoje stare glasače.

Retorika bi, na duže staze, mogla da bude važnija od rezultata izbora. Kada sam ponovo razgovarao sa Jevrejinom iz Amsterdama koji je pristalica Wildersa, bio je uveren da je bitka na neki način već dobijena – bez obzira na rezultate izbora sledeće godine. “PVV je već prebacio celokupnu političku debatu u desno. Laburistička stranka govori skoro identične stvari koje je Wilders govorio pre pet godina”, rekao mi je. “Možete imati mnogo uticaja u politici upravljanjem debate u određenom smeru.”

Ako tradicionalne političke stranke žele da pobede, na prvom mestu moraju da odbace staru strategiju marginalizacije populističkih pokreta i umesto toga objektivno procene njihove zasluge i napadne mane i suprotstave se politici straha.

Jedna od lekcija Brexita je bila ta, da je za milione nezadovoljnih glasača, imigracija samo jedna u nizu stvari o kojoj ih niko ništa nije pitao. Zato je ovo pitanje posebno potentno oružje: kombinuje ogorčenu energiju nativizma, ekonomske nestabilnosti i mržnje nedostupne i neodgovorne. Čelnici nove ekstremne desnice naučili su efikasno time da upravljaju. Znaju bolje nego da dozvole sebi da budu odbačeni, poput svojevremeno Jean-Marie Le Pena, kao antisemiti i rasisti.

U Francuskoj, nova većina koju se Marine Le Pen nada da će stvoriti je neverovatno slična koaliciji koja je dovela kampanju za Brexit do pobede. U parku u blizini gradske vijećnice u Kaleu u maju, aktivisti grupe “Preuzmi Kale” Samuel i Paskal protestovali su protiv gradonačelnice s desnog centra. Krivili su je za rast šatorskog naselja poznatog kao Džungla, koji je bio postavljen tri milje istočno od grada, dok nije krajem ovog meseca raseljen. “Oni koji vladaju nama, potpuno su protiv nas. Ilegalci, koji nisu Francuzi, mogu da rade šta hoće”, rekli su mi. Za njih je i Marine Le Pen “preblaga”.

Ako program razmeštanja odnese izbeglice iz Kalea u druge delove Francuske, kao desetine autobusa u poslednjih nekoliko sedmica od kad je kamp uništen, neće biti nimalo srećniji. “Šalju ih u mala sela u Francuskoj”, kaže Samuel. Nakon što krenu da otvaraju svoje biznise i dovedu članove porodice “za dve godine selo će biti mrtvo”.

Milju niz put terminal za trajekte u Kaleu leži iza visokih čeličnih ograda i bodljikave žice. Sreo sam Rudy Vercucque i Yohann Faviere, lokalne lidere Nacionalnog fronta, vetrovitog dana u junu van terminala, gde su nestrpljivo čekali izaslanika EU. Ogromni galebovi su kružili odozgo dok su dole osuđivali gradonačelnicu Natachu Bouchart, članicu Sarkozyeve Republikanske stranke.

“Ona je ovo dozvolila”, besneo je 35-godišni Vercucque. Sarkozy je bio taj, podsetio me, koji je pregovarao o zloglasnom sporazumu Le Touquet, koji je pomerio granicu Britanije gde sada stojimo. Kale zavisi od britanskog turizma i prihodi su ozbiljno pali. Rezultat je paralizirajuća ekonomska i društvena nedaća. “Nađi lekara koji hoće da dođe u Kale. Nađi hirurga koji hoće da se preseli u Kale”, govori mi Vercucque. “Radiš ceo život, isplatiš kuću i izgubiš novac. To je nedopustivo.” Glas za njih na lokalu je možda ranije bio znak protesta, ali ne više”, kaže Faviere. “Danas zaista imamo ljude koji su privrženi našoj ideji.”

Vercucque je bio oštriji: “Mi kažemo naglas ono što ljudi misle u sebi.”

• Sasha Polakow-Suransky is an Open Society Fellow. His book on the rise of anti-immigration politics will be published by Nation Books in autumn 2017. Follow the Long Read on Twitter at @gdnlongread, or sign up to the long read weekly email here.

* Tekst iz Guardiana prevela Marija Šerban

Kontrapress

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU