fbpx

Otimanje obradivog zemljišta u Srbiji odvijalo se kroz društvenu i svojinsku transformaciju a krajnji efekat je bio poražavajući - od 2.284 preduzeća, privatizovana u periodu od 2001. do 2012. godine, u stečaju je završilo 1.070, dok je u slučaju 664 preduzeća raskinut kupoprodajni ugovor 

pkb ocp w380 h192

Autor: Miroslava Pudar 

- Stvaranjem uslova za ulazak stranih investicija u poljoprivredu, što će se dogoditi stupanjem na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, nagoveštava drastične promene u toj oblasti, sa ozbiljnim posledicama po egzistenciju srpskog seljaka. Na to ukazuje iskustvo zemalja u kojima je došlo do koncentracije vlasništva nad obradivom zemljom i prirodnim resursima u rukama velikih investitora i međunarodnih korporacija - objašnjava publicista Milenko Srećković iz Pokreta za slobodu koji se zalaže za to da država i mali proizvođači ostanu vlasnici zemlje. 

U Srbiji se proces "otimanja" poljoprivrednog zemljišta odvija kao sastavni deo privatizacije, koji najpre podrazumeva ukrupnjavanje poseda a potom prodaju, po visokim cenama, stranim korporacijama. U prilog tome najbolje svedoči podataka da četvorica srpskih tajkuna poseduju, u proseku, po 25.000 hektara oranica, koje su stekli kupovinom poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini.

- Sa ovakvom agrarnom politkom poljoprivreda se sve više posmatra kao provereni recept za sticanje profita male grupe ljudi, a ne kao dobra osnova za prehrambenu sigurnost stanovništva. Podsetiću na to da su kroz privatizaciju uništeni poljoprivredni kombinati, poput PKB-a, koji su bili zaokružene celine. Nažalost, sada su svi profitabilni delovi PKB-a (Imlek, Pekabeta, Frikom), privatizovani. To rasparčavanje je dovelo dotle da Salford sada ima monopol na tržištu mleka, a kriza od pre nekoliko godina pokazala nam je kako velika firma diktira uslove otkupa, a rezultat je da su mnogi mali proizvođači prestali da proizvode mleko - navodi Srećković.

Otimanje obradivog zemljišta u Srbiji odvijalo se kroz društvenu i svojinsku transformaciju a krajnji efekat je bio poražavajući. Od 2.284 preduzeća, privatizovanih u periodu od 2001. do 2012. godine, u stečaju je završilo 1.070, dok je u slučaju 664 preduzeća raskinut kupoprodajni ugovor. Tako su i poljoprivredna preduzeća i zemljište u društvenom vlasništvu postali predmet privatizacije, sa lošim ishodom. Srećković ukazuje i na činjenicu da su u 253 privatizovana poljoprivredna preduzeća evidentirane brojne nezakonitosti jer prethodno nije rešeno pitanje njihove svojine nad poljoprivrednim zemljištem. osim toga otpušteno je više od 65.000 poljoprivrednih radnika. Na sve to je, u izveštaju iz 2012, upozoravao i Savet za borbu protiv korupcije, dok razmere prisvajanja državnog i zadružnog zemljišta, nisu poznate jer su novi vlasnici knjižili ne samo društveni kapital koji su kupili, već i državnu i zadružnu svojinu. Kao jedan od primera takve otimačine zemlje navedeno je poljoprivredno dobro Ratkovo u Bačkoj.

Jedno od pitanja koje se neminovno nameće jeste: kako se zaštititi od naleta stranih investitora? Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, nudi odgovor na to pitanje. On smatra da bi, ukoliko je već prodaja neizbežna, poljoprivredno zemljište trebalo ponuditi srpskim ulagačima, a ukoliko je reč o zakupu, onda bi to zemljište trebalo koristiti za istraživačke potrebe, ili po precizno utvrđenim uslovima i rokovima proizvodnje.

- Treba naglasiti da prodaja državne zemlje nije u skladu sa Ustavom, Zakonom o poljoprivrednom zemljištvu, Zakonom o privatizaciji i Zakonom o restituciji. Vlada Srbije, očigledno, ignoriše te činjenice i donosi zaključak, kojim je predviđeno da novi kupac ne preuzima dug, kao i da se nekoliko hiljada hektara izuzima za građevinske potrebe. Pritom se zaboravlja da je za stvaranje samo jednog santimetra obradivog sloja potrebno od 1.000 do 25.000 godina, a za 65 santimetara čak 1,5 milion godina. To je 20.000 generacija ljudi a mi ćemo to tako olako da straćimo - upozorava profesor Ševarlić.

Politikolog Miroslav Samardžić, iz Zrenjaninskog socijalnog foruma, ukazuje na još jednu opasnost koju nedomaćinsko ponašanje može doneti. Prema njegovoj oceni, ukoliko se poljoprivredna proizvodnja prepusti stranim korporacijama, zajednica gubi suverenitet u proizvodnji hrane "što može biti katastrofalno, naročito u uslovima krize".

- Velike korporacije vode računa samo o profitu, tako da useve koriste za intenzivnu proizvodnju, zagađujući pri tom sredinu. Orijentacija korporacija ka svetskom tržištu dovodi do povećanja cena hrane na domaćem tržištu, a tu su i političke posledice korporatizacije. Moćne kompanije često nastoje da promene organizaciju vlasti u zemlji domaćinu, kako bi od potencijalno snažne države stvorile politički impotentne regione, koji nisu u stanju da nametnu stranom kapitalu bilo koji oblik kontrole. Velike su posledice i po opstanak indogenih etničkih zajednica, poput rumunske u Vojvodini koja živi isključivo na selu. One bi u takvim uslovima, kada proizvodnja na malim posedima više ne bi bila isplativa, bile onemogućene da održe tradicionalne forme života - smatra Samardžić.

Vrhunac cinizma

- Pokušaj prodaje PKB-a, koji raspolaže sa oko 20.000 hektara zemljišta, predstavlja vrhunac cinizma. Imajući u vidu da je to zemljište nastalo oplemenjivanjem močvare, što je dvostruko veće ulaganje, cena od 3.000 evra za hektar zemlje u blizini glavnog grada je špekulativni posao i samo zlonamerni mogu da omoguće kupcu "relaksirane uslove". Oni koji zagovaraju prodaju ovog kombinata pominju dug, iz devedesetih godina prošlog veka, od 60 miliona evra. Pritom se zaboravlja da je taj dug nastao u vreme hiperinflacije i kasnije bombardovanja, kada je vlast naredila da se Beograd mora snabdevati mlekom, hlebom i namirnicama. Dugovanje bi moglo da se namiri prodajom 200 hektara zemljišta, dok bi PKB morao da ostane u državnom vlasništvu, a suinvestitori neka budu Srbi iz dijaspore - predlaže Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, i dodaje da bi PKB trebalo pretvoriti u semenski i repro centar za sve grane stočarstva.

Unosan biznis

- Bilateralni sporazumi o zaštiti investicija omogućavaju stranim korporacijama da pred međunarodnim arbitražnim sudovima podnose višemilionske tužbe protiv države za bilo kakvu štetu nanetu ostvarivanju njihovih profita. Dve firme, jedna grčka i jedna belgijska, pokrenule su tužbe tražeći višemilionske odštete. Konkretno, kompanija Energozelena podnela je odštetni zahtev protiv Republike Srbije u iznosu od 110 miliona dolara. To je, rekao bih, unosan biznis za te kompanije i njihove advokate čiji jedan sat zastupanja košta 600 dolara, a ukoliko tužena strana izgubi spor plaća sve troškove, ili joj se oduzima imovina u inostranstvu - navodi Milenko Srećković iz Pokreta za slobodu.

Izvor: Danas.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU