fbpx

Da bi politikološko analiziranje izbornih procesa bilo iole smisleno na ovoj našoj postsocijalističkoj periferiji kapitalističkog sistema, politička analiza mora skočiti sebi u usta i zaseći liberalno-demokratsku granu na kojoj udobno sedi.

c5c0a28a3994ca1491828123987c79bf M

Politikološka tumačenja i marketinška istraživanja izbornih šansi pojedinih partija važan su deo izbornog rituala, međutim, ona ne dovode u pitanje natrule temelje parlamentarne demokratije i krizu legitimiteta koja se nadvila (i) nad čitavim evropskim kontinentom.

Osnovno pitanje koje treba postaviti je: Šta mi to u stvari biramo i da li uopšte biramo?

Nakon raspada zajedničke države, procesi integracije u globalni kapitalistički sistem temeljno su oblikovali konture novih „nezavisnih“ postjugoslovenskih država, a ideologija liberalnog kapitalizma „upisana“ je u temelje novih državica.

No, nakon svih prepisanih reformskih preparata i skoro dve decenije kapitalističke restauracije, ovim našim balkanskim „kotlinama smrti“ nisu potekli ni liberalni med niti demokratsko mleko.

Ekonomija je u nokdaunu i održava se kreditnim konopcima, famozni nacionalni suverenitet bivstvuje samo kao retoričko sredstvo za mobilizaciju i manipulaciju narodnih masa, a o kršenjima ljudskih i manjinskih prava ne treba trošiti reči.

Valja postaviti pitanje: Zar sastav i način formiranja nove Hrvatske Vlade nije najeklatantniji primer koliko je izborni ritual predstavničke demokratije šupalj i anti-demokratski?

Most, politička opcija koja je bila tek treća po izbornim rezultatima, uspela je da izdejstvuje izbor prvog čoveka države, našavši ga u naturalizovanom kanađaninu Timu Oreškoviću čije je znanje hrvatskog ekvivalentno srpskom tragikomičnom prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću.

Neoliberalni san o upravljanju državom kao preduzećem konačno postaje hrvatska java sa Timijem, „glavnim financijskim direktorom globalnog generičkog poslovanja u istočnoj Evropi“ kanadske komapanije Teva Kanada. Ironično, Orešković je napravio transfer u drugo „preduzeće“, ali mu je poslovna pozicija, reklo bi se, ostala ista.

Vrativši se 15. januara sa zatvorenog sastanka predstavnika investitora i banaka gde je izložio svoj plan za smanjenje javnog duga Hrvatske - pre nego što je svoj ekonomski program predstavio hrvatskim „građevinama“ ili čak formirao ministarski tim - Orešković je pokazao gde se državni suverenitet uistinu nalazi – u snežnim planinama austrijskog Kitzbuhel-a.

S druge strane krive Drine, gusti tamni oblaci prevremenih parlamentarnih izbora nadvili su se i nad Srbijom milostivog gospodara Vučića.

„Izbori će biti raspisani u roku, nećete dugo čekati na to. Na vreme smo svima najavili da imaju dovoljno vremena da se ujedine, da pripreme taktike za pobedu“, kazao je srpski premijer 9. februara, ironično podjebavajući slabašnu srpsku opoziciju.

Faktografski gledano, ovi treći parlamentarni izbori u samo četiri godine, uz brojne rekonstrukcije Vlade, ukazivali bi na ekstremnu političku nestabilnost u zemlji, ali u slučaju vladavine Aleksandra Vučića ta činjenica samo ilustruje njegovu “šok metodologiju“ vršenja vlasti.

Izbori - to sam ja

Iako Vlada Srbije suvereno vlada sprdajući se u Skupštini sa svojim oponentima, a Srpska napredna stranka po svim istraživanjima ima iznad 45 procenata glasova, Aleksandar Vučić se odlučio za još jedne vanredne parlamentarne izbore.

Pritom, podrške iz inostranstva ne nedostaje.

„Prevremeni izbori neće usporiti proces pridruživanja Srbije EU,“ rekao je šef EU delegacije u Srbiji Majkl Davenport, dodajući da izbori treba da budu zamajac za sprovođenje „ekonomskih reformi“.

„Podržaćemo program ekonomskih reformi koji za ciljeve treba da ima modernizaciju ekonomije i povećanje konkurentnosti. Od krucijalne važnosti za sve nabrojano biće privlačenje novih investicija, i domaćih i stranih, kao i poboljšanje opšte poslovne klime u Srbiji“, rekao je Davenport za list Danas.

Hm, u čemu je kvaka? Otkud toliki hvalospevi autoritativnom srpskom premijeru?

Farsično, za samo nekoliko godina, od nekadašnjeg eminentnog radikalno-šovinističkog rusofila Vučić se vinuo u sam špic poštovalaca „dogme evropejstva“, pokazavši se kao najrevnosniji neoliberalni đak-prvak čiji prljavi prtljag radikalne prošlosti postaje idealna CV-referenca - a ne smetnja - za obavljanje njegove sadašnje uloge upravnika poluperiferijskog logora krupnog kapitala.
Otuda reference o famoznim reformama i „poslovnoj klimi“ koji dolaze iz EU, jer to je jedino važno! Činjenica da su sve institucije pravne države pretvorene u privatne institucije vladajuće partije, a ljudska, socijalna i medijska prava u Srbiji sve suženija i ugroženija – potpuno je irelevantno.

„Gde su vam dokazi za kršenje slobode medija u Srbiji“, pitao je evropski komesar za politiku proširenja Johanes Han početkom 2015. godine.

Vučićev autoritativni bekgraund potvrđuje dobro poznatu komplementarnost „jake države“ i „slobodnog tržišta“. Zbog toga je on idealan partner i takozvani „faktor stabilnosti na Balkanu“.
Prethodne „tranzicione uprave“ oličene u bezličnim kadrovima raznih kvazidemokratskih stranaka bile su dovoljno „pristojne“ i perfidne u pljačkanju osiromašenog društva, vodeći se starim mafijaškim pravilom da „prave glave rade tiho“.

Nasuprot tome, bulumenta Srpske napredne stranke – uglavnom skupljena s petooktobarskog koca i konopca – deluje poput derleta u fabrici čokolade.

Ipak, uprkos toj neartikulisanoj „transparentnosti“ – koja nikog van Srbije preterano ne zanima - Vučićev sistem se pokazuje mnogo efikasnijim u uređivanju „investicionog prostora“ i „implementaciji neophodne legislative“.

Na delu je „nevini“ korporativni etatizam u vučićevoj/vučjoj koži koji uz zahuktali hegemonijski monopol nad interpretacijom koristi i neskrivenu pretnju nasiljem.

No, kako mu to uspeva?

Bez ikakvog preterivanja, Vučićeva popularnost je proizvod sablasne medijske dominacije koja se održava mnogobrojnim marketinškim timovima i eskadrilama internet botova koji zapljuskuju sve kutke interneta svojim sluzavim poltronskim komentarima.

Srpski premijer drži sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, ali pre svega dve ubedljivo najgledanije i sa najvećim „dometom“ na državnoj teritoriji: državni RTS i privatni Pink TV.

Potonja se u poslednje tri godine transparentno transformisala u Vučićevu privatnu televiziju koja fabrikuje skandale i izmišlja državne udare, kršeći sve moguće medijske kodekse.

„Biću samo 10 dana u kampanji,“ izjavio je premijer, iako je čitava njegova vladavina jedna permanentna prljava predizborna kampanja.

Aleksandar Vučić prosto maltetira novinare sa svojim mnogobrojnim eventovima, konferencijama, kvazi-projektima, infrastrukturnim maketama i trivijalnim posetama kojima kreira privid svoje zaposlenosti.

„Rad, rad i samo rad,“ ponavlja srpski premijer čiji se rad svodi na osmišljavanje sve perfidnijih medijskih strategija.

Slikovito, Vučićeva tehnologija vlasti bi se mogla nazvati stategijom „trake za trčanje“ na kojoj on simulira kretanje i „progres“, dok u stvarnosti Srbija vegetira duboko na dnu svih značajnijih ekonomskih statistika u koje on toliko polaže račune.

Zbog čega onda izbori?

Čudočineće „reforme“ srpske Vlade stvorile su ogromnu armiju nezadovoljnika, iako je disperzija njihovih političkih raspoloženja ogromna, a potencijal konkretne političke mobilizacije dosta ograničen i nejasan. Jednostavno, ljudi ne vide jasnu političku opciju iza koje bi stali i s kojom bi se identifikovali.

Svestan da bi 2018. – nakon još jedne ture „reformi“ u vidu mera štednje – njegova popularnost bila značajno manja, a opozicioni blok verovatno definisaniji i opasniji, Vučić se opredeljuje da zgrabi još četiri godine i iskoristi svoje još uvek disciplinovano i „uhlebljeno“ biračko telo.

Kada nezadovoljstvo dostigne tačku ključanja, naš „demokratski“ single player jednostavno se restartuje novim izborima, promeni svoju zmijsku košuljicu i uskrsne kao ponovorođen sa amnezijom iz prethodnog mandata.

Drugi razlog vanrednih parlamentarnih izbora jeste spajanje sa redovnim lokalnim i pokrajinskim, gde će Srpska Napredna Stranka daleko bolje proći sa Vučićem kao nosiocem liste, s obzirom na nepouzdane lapsus-kadrove i skandal majstore koje SNS ima na lokalu.

Treće, novo osvajanje vlasti učvrstiće Vučićevu poziciju u vlastitoj stranci i ugušiti svaki pokušaj pobune nezadovoljnih i nedovoljno namirenih visokopozicioniranih članova partije.

Šaka opozicionog jada

Političko naličje Vučićeve dominacije jeste i neorganizovana, fragmentisana i sujetna opozicija.

Ona takozvana „proevropska“ ili „demokratska“, potpuno je obesmišljena nakon što je Vučić kidnapovao sve njihove dominantne „EU-kapitalizam“ narative. Načelna i javna podrška Vučiću iz EU i SAD-a veća je nego što je Boris Tadić ikada imao.

Stari, nepromenjeni (ili nepromenljivi) političari kao što su Bojan Pajtić, Boris Tadić i Čedomir Jovanović, dosadili su i bogu i narodu i, prosto rečeno - odbijaju građane. Nakon decenije potrošenog petooktobarskog entuzijazma, njihove glinene face na TV-u izazivaju ospice i momentalno skakanje pritiska kod velikog dela razočaranog stanovništva.

Podeljena na četiri posvađane stranke nekadašnjeg DOS-a – DS, SDS, NS, LDP – ta opozicija biće potučena do nogu na predstojećim izborima. Trenutno traju pregovori o njihovom ponovnom okupljanju i zajedničkom nastupu, ali ta „trula koalicija“ – ako se uopšte desi - u startu je mrtvorođenče, jer se ne okuplja oko nekog alternativnog političkog programa režimu, već oko istrošenog koncepta glasanja „za manje zlo“ koji niti može da generiše veliki broj pristalica, niti da pokaže kapacitet za promenu (dis)kursa državne politike u bliskoj budućnosti.

Kladioničarsko predviđanje ovog potpisnika je da će ova skupina istrošenih i bezidejnih „socijal-demokrata“ izaći u „dve kolone“: U jednoj DS i Nova Stranka, a u drugoj Tadićev SDS i Čedin LDP. Obe kolone će imati između 5 i 8 posto u zavisnosti koliko ljudi uspeju da ubede u svoju strategiju „manjeg zla“.

S druge strane, nacionalistička opozicija stoji dosta bolje i fokusiranije. Srpski nacionalisti nemaju problem sa identitetom, jer je njihova politika potpuno suprotstavljena SNS-u. Oni su anti-EU, protiv saradnje sa MMF-om, protiv Briselskog sporazuma, pro-ruski i ksenofobni. S obzirom na broj „gubitnika tranzicije“ i plodno tlo za raspirivanje nacionalne i druge mržnje, njihov potencijal za stvaranje opozicionog bloka Vučiću na duže staze nije zanemarljiv, iako se značajniji izborni rezultat sada ne očekuje.

Desničari će takođe u dve kolone. Harizmatični sociopata Vojislav Šešelj – idealna opozicija svake vlasti, pa i Vučićeve – na svoj crnohumorni šarm, ali i postmoderni cinizam biračkog tela koji će SRS zaokružiti iz zezanja, može takođe da dobije od 5 do 8 posto.

Koalicija DSS-Dveri, skupina doslednih nacionalističkih tvrdolinijaša, konačno može napraviti „značajniji“ rezultat na ovim izborima: oko 7-8 procenta.

Vučićevi partneri u Vladi, SPS estradnog šereta Ivice Dačića u koaliciji sa Jedinstvenom Srbijom i strankom penzionera, mogu očekivati makar 10 procenata glasova.

Sveža krv

Na srpskoj političkoj sceni pojavile su se i dve nove i „sveže“ opcije, makar u deklarativnom smislu: tek 4 meseca stara Levica Srbije još jednog nekadašnjeg DS člana Borka Stefanovića, i pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića, bivšeg ministra u prethodnoj SNS Vladi. Pominjala se i moguća koalicija te dve stranke, ali zbog svojih, kako ističu, „ideoloških razloga“ ipak će izaći samostalno.
„Dosta je bilo“ formiran je pred prošle izbore i samo kampanjom na internetu osvojio je dva procenta glasova. Radulovićev pokret je nepatvorena personifikacija vere u „kapitalizam sa ljudskim likom“ i idealistični pokušaj vraćanja ekonomskog suvereniteta zemlje. DJB se protivi rasprodaji zemlje stranim i domaćim tajkunima, subvencionisanju stranih kompanija, zalaže se za razvoj srednjih i malih preduzeća i univerzalnu zdravstvenu pomoć. Takođe, njihova osnovna propagandna poruka je borba protiv partokratije i za transparentnost. Iako istraživanja marketinških agencija pokazuju suprotno, DJB sa svojim mladim, obrazovanim i, pre svega, urbanim internet glasačima može preko cenzusa.

S druge strane „Srbiza“, kako su posprdno nazivali Levicu Srbije u medijima, pokušava da zauzme već 25 godina prazan prostor na levom ideološkom spektru u Srbiji koristeći revolucionarni zanos sličnih pokreta-partija na jugu Evrope.

No, uprkos deklarativno radikalnom levom putu, u Stefanovićevom programu postoji dosta kontradiktornosti, zbog čega su neke organizacije sa radikalne leve scene u Srbiji odbacili saradnju sa njim. Osim ideoloških stvari, Stefanoviću je zamerano i to da želi „uspeh preko noći“ , da partiju ne gradi „odozdo“ i demokratski, već da sebe stavlja u prvi plan, ne razmišljajući dugoročno.

Profesor na Filozofskom fakultetu Jovo Bakić, koji je trebalo da bude prvi ideolog Levice, kazao je nedavno da Stefanović gradi kuću od krova “snevajući trijumf Sirize i Podemosa, a neće da zna da su ovi pokreti godinama, a ne mesecima, oblikovani, pre nego što su mogli računati na uspeh”.

Stefanović gotovo da nema šanse za prelazak cenzusa, ali dugoročno gledano, s obzirom da na srpskoj političkoj sceni nema čak ni privida „ideološke levice“, njegova partija, ako uspe da ubedi građane da su radnici, može očekivati značajniji rezultat na nekim sledećim (vanrednim) izborima.

Neoliberalizam i predstavnički simulakrum

No, ako pogledamo „izvan“ klaustofične i autistične biračke kutije, stvari deluju malo drugačije. Nakon Sirizine pirove pobede na prošlogodišnjim izborima, kriza predstavničke demokratije postala je evidentna svakom kome svrake kapitalističke dogme nisu popile mozak. Postideološka parlamentarna vrteška samo je isprazni ritual u kome se građanima daje privid da nešto odlučuju. Raspisuju se izbori bez izbora, kreira se dimna zavesa iza koje nelegitimne i nedemokratske tehnokratske skupine odlučuju o sudbinama miliona ljudi.

U globalnom neoliberalnom sistemu živimo kao u matriksu, atomizovani i posvađani, naučeni smo da ne postoji tako nešto kao klasa, a da su „identiteti“ važni samo kao brend-pozicioniranje na famoznom „slobodnom tržištu“.

Suverenitet države i demos-a zastareo je koncept, srpski premijer je po sopstvenim rečima „veći MMF od MMF-a“, dok hrvatski, pored toga što je pijun krupnog kapitala, jednostavno – ne špreha kroejšan.

U zemljama u kojima najviši državni funkcioneri ne odgovaraju pred sopstvenim građanima – izbori su farsa. Izbori su šarada u zemljama u kojima opozicione muve bez glave bezglavo jure da zgrabe svoje parče državnog kolača, ne menjajući truli sistem. Izbori su mlaćenje prazne budžetske slame u vremenu u kom je ideologija zabranjena reč, političari se grozničavo brane da nisu političari, a ekonomija prekriva sve ostala polja društvene prakse.

Teatar apsurda poslednjih hrvatskih izbora, stvari je zaoštrio do plodonosnog paradoksa i učinio da stvari jasnije vidimo. Šta možemo očekivati nakon srpskih izbora? Jedno je sigurno – manje prava, a više fašizma u javnom prostoru!

Autor: Saša Dragojlo, Identitet

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU